Bele trave
Predrag Crnković
Scenografija loÅ¡e beskonaÄnosti
Belo nije boja optimizma i sreće, kako se to brzopleto pomisli uporeÄ‘ujući je s crnom. Ako je crna boja smrt, prekid, onda je bela stalnost, veÄnost. VeÄnost ume da bude viÅ¡e zastraÅ¡ujuća od smrti, samo ako se o njoj promisli. Smrti se plaÅ¡imo i bez razmiÅ¡ljanja; veÄnost su nam obećali ili smo je sami sebi poželeli; ako niÅ¡ta drugo, nadamo joj se. Crno nas plaÅ¡i; belo prihvatamo kao spas od crnog i ne pitamo za cenu.
Crno je prekid i trajni odlazak, belo je nestanak, i veÄito lutanje.
Bele muve, Aleyrodes , simbolizuju pakao; vidimo li njih, onda znaÄi da možemo oÄekivati da se neki Ä‘avolak poigrava s nama; ako se muve sporo kreću ☼„po Å¡ećeroprolićuâ€, izvesno je, srešćemo repatog. Ali takve su samo književne muve. Isti je sluÄaj s belom travom – Leersia virginica, onom koja raste u lakoj senci Å¡uma; ona nije ni bela kao Å¡to bismo pomislili. LogiÄno – kao Å¡to nam razgledanje magacina mikro-talasnih pećnica i rerni na ugalj neće pomoći da se bolje uživimo u Danteove krugove pakla.
U crnom nas nema; u belini smo zalutali.
Da li je bela trava na belom papiru jednako (tako malo) vidljiva kao crnac u tunelu?
Crno upija sav bol naÅ¡eg umiranja i sažima smrt u neÅ¡to Å¡to liÄi na geometrijsku taÄku; dakle besmisao. Kako je to dobro! Kada bi smrt imala bilo kakvo znaÄenje (ne „smisao†u smislu „vrednostiâ€, dakle neÄega Äime se može „trgovati†u ideoloÅ¡kom zanosu) to ne bismo mogli podneti. Tako lako zaboravljamo smrt upravo zahvaljujući njenoj nepojmljivosti. Crno je „dubok san bez snovaâ€.
Belu travu osećamo kao belinu bolniÄkih hodnika poÅ¡to nam je saopÅ¡tena (ili smo je naslutili) neizleÄiva dijagnoza. Tada je patnja koja nas Äeka genuini osećaj veÄnosti.
Fizika nas informiÅ¡e da je upravo bela boja osnovna boja, koja sadrži sve ostale; suprotno naÅ¡em eksperimentisanju s temperama ili akvarelom – kada pomeÅ¡amo sve boje, dobijemo neÅ¡to nalik crnom. A tek kvantna fizika sve viÅ¡e liÄi na postomodernu književnost.
Hodati po beloj travi jednako je zlokobno kao hodati po vodi: znaÄi ili da nismo viÅ¡e na ovom svetu ili – duhovito – da nam se crno piÅ¡e. TehniÄki korektno, i belo može da nam se piÅ¡e, to znaÄi –nesmireno smo se naÅ¡li u veÄnosti; a tu „neka nam je Bog u pomoćiâ€. Da li? Je li veÄnost teren na kojem je on superioran? Pisci su (intuitivno) veÄnost bez izuzetka prepuÅ¡tali repatom. Bog kao da ima problema i sa ovim konaÄnim, telesnim sudbinama.
Bela trava nema nikakve sliÄnosti s žutim lišćem. Nema me'ne, smene, obnove i ciklusa. Trava ne „postaje†bela. „Tamo†se dolazi, Å¡kljocajem sudbine kao Å¡kljocajem foto aparata, pri Äemu je ono belo „propalo anÄ‘eosko obojeno†na negativu filma. ÄŒim dospemo tamo, poÄinjemo da lutamo... Fotografija ili film? Nema razlike; fizika ionako potvrÄ‘uje intuitivni umetniÄki doživljaj: trenutak ekstaze poniÅ¡tava nauÄeno, usvojeno „intuitivno†osećanje vremena i rasteže se i u proÅ¡lost i u budućnost; dok se „loÅ¡ film†uvek svodi na jednu sliÄicu...
Belo je dosada. Dosada je veÄnost. VeÄnost je pakao. Prekid je spas. Å teta Å¡to je transcendentan. Zato je tu vino.
DeÄja
Bumamara, zastala na vlati bele trave
Ne zna da je to stadion, bela taÄka
I da će joj centarforova kopaÄka
Za koji sekund doći glave.