Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta

1. Sredina pisma

Savremena književna teorija traži izlaz iz „vavilonskog ropstva” jezika. Sve češće se govori o iscrpljenosti poststrukturalizma i dekonstrukcije, s njihovim mnogostrukim interpretacijama i zaboravljanjem na vanjezički predmet. Poslednjih godina počinje da se oglašava novi pravac u nauci o književnosti – ekološki. Umesto nametljive, skoro neurotične fiksacije na jezik, koja karakteriše poststrukturalizam, predlaže se konačno okretanje ka prirodnim, vanznakovnim realnostima. Otuda rastući broj istraživanja posvećenih pejzažu, animalističkim i floralnim motivima, lokalnim krajolicima i td.1 . Pa ipak ovo obraćanje dosta tradicionalnim, mada i nedovoljno izučenim temama, samo po sebi malo utiče na metodologiju nauke o književnosti.

Medjutim, nauka o književnosti, filologija, i uopšte sve nauke o jeziku i pismu, poseduju svoj posebni predmet moguće ekološke pažnje; radi se, naime, o okolnoj sredini samog teksta. To može biti hartija na kojoj se piše ili štampa tekst, ili tablica na kojoj se urezuju zapovesti, ili platno političkog plakata, ili modri ekran kompjutera. Uza sve različitosti svojih materijalnih sastojaka, sredina koja okružuje tekst, poseduje jednu osobenost – ona sama je vantekstualna i upravo stoga čini mogućim fiksiranje teksta. Funkcija ove sredine jeste da iščezava iz opažajnog polja i samim tim da stvara optimalne uslove za pisanje i prijem teksta. Ako sredina dobro vrši svoju funkciju, to jest dovoljno dobro ističe tekst iz svog okruženja – ona sama savršeno nestaje sa scene naše prijemčivosti.

Upravo to je razlog što ona ostaje neproučena i neispoljena. Ovoj temi je, zapravo, posvećeno, izuzetno istraživanje Majera Šapiroa – o semiotici površine u likovnim umetnostima. „Danas primamo kao nešto sasvim normalno pravougani oblik lista hartije i njegovu uočljivo glatku površinu, na kojoj se crta i piše. Ali takvo polje ne odgovara ničemu u prirodi i mišljenju, gde se mentalne slike pojavljuju u nejasnom i nerazgraničenom praznom prostoru. Istraživač predistorijske umetnosti zna da je pojavi regularnog polja kao veštačkog proizvoda prethodio dug razvitak umetnosti. Pećinske slike kamenog doba načinjene su na nepripremljenoj osnovi, na grubom zidu; sve neravnine podloge i kamena probijale su se kroz crtež. (...) Glatko obradjeno polje nastaje u poznim fazama civilizacije. Ono prati usavršavanje i obradu oruđa epohe neolita i bronzanog doba. Ne možemo pozdano reći kada je prikazivačko polje dostiglo organizaciju; istraživači su poklanjali malo pažnje tom umetničkom preokretu, koji je zapravo u temeljima likovne aktivnosti, uključujući čak i fotografiju, film i televiziju.2

Majer Šapiro objekt svojih proučavanja naziva na razne načine, koristeći opisne karakteristike: „jasno izdvojena glatka površina”, „glatko obradjeno polje” i sl. Od prvorazrednog je značaja adekvatno nazvati predmet svakog proučavanja, uvesti ga, često i naknadno, u sistem termina date nauke. Kako nazvati ovu čistu površinu na kojoj se fiksiraju sva naša pismena? U ovom slučaju izbor termina je osobito složen, jer treba imenovati samu okolnu sredinu teksta, sam uslov pojave imena. Nigde se tako jasno ne ispoljava uslovnost pismenih znakova kao u pokušaju da označimo ono što ih stalno prati i što im prethodi; ne mali izazov se sastoji u pokušaju da se to nešto označi upravo uslovnim, tekstualnim znakom. Jer znak, po definiciji, uvek stoji umesto nečega, zamenjujući sobom nešto – dok sredina koja okružuje znak nastupa sa svakim znakom kao njegov neotklonjiv uslov, kao njegovogo okruženje i granica, koja mu daje svojstva znakovnosti.

U principu, toj čistoj sredini pisma možemo dati bilo koje ime: „fon”, „okruženje”, „pauza”, „vanznakovna sredina”, „čisti bitak”, „belina”, „praznina”, „polje”, „bezimeno”...Ali ni jedan od ovih znakova neće odgovarati svom označenom, jer označeno čini označavanje mogućim samo pri datim uslovima, ostajući pri tome izvan granica znaka. Ovo označeno se manifestuje kao, t.j. čisto polje, koje okružuje svaki poseban znak i tekst u celini.

1 Zasnivanje eko-poetike nalazimo u knjigama: Karl Kroeber. Ecological litarary criticism. Romantic imagining and the biology of mind. New York: Columbia University Press, 1944; The ecocriticism reader: landmarks in literary ecology, ed. by Glotfelty, Cheryll and Fromm, Harold. Athens: University of Georgia Press, 1996.
2 Meyer Shapiro. On Some Problems inthe Semiotics of Visual Art: Field and Vehicle in Image-Signs (1966), in: Semiotics. An Introductory Anthology, ed. with introductions by Robert E. Innis, Bloomington, Indiana UP, 1985, pp. 209-210.