Kraljevstvo Ujedinjenih Nebesa – United Kingdom of the Haevens – Egyesült Egek Királysága

Leila Samarrai
Jadnik

Jadnik. On je spisatelj, tako ga ironično nazivaju lokalne novine Trešnjevke. Razmetljivac, živi na grbači dve žene. Već mu je trideseta. To je naš Berivoj, sećate ga se? Suočen je sa izborom kojem se nije mogao odupreti. Jebeš proklete umetnike! Berivoj, čija je žena, kažu, abortirala sve njegove sinove, nije se još otarasio proklete navike da žmirka očima. Njima je progutao mnoge knjige i poprimio nekakvu gušavost, kao da su mu se knjige zaglavile u vratu. Berivoj, u kratkoj televizijskoj emisiji Operetna, čita esej upečatljivog naslova „Predgovor književnosti“. Na raspolaganju ima trideset sekundi. Operetna se emituje rano ujutru. U gostionici je vladala potpuna tišina, sve dok, razbudivši lokalne pesnike i mislioce, nije zapištala Operetna koja nije promakla ni gostioničaru koji, smejući se naglas, naručuje pivo za Berivoja i otire pivsku penu krpom, do krajnjih žila napeto izgovarajući: „Kuća časti“!
Ovoga meseca, priženivši se za bogatu crnkinju, konačno sam pristigao u Zagreb. Neobično uzbuđen, shvatio sam da se sad mogu iživljavati do mile volje. Nekada sam Berivoju zavideo, kao što bih zavideo prolazniku koji naiđe na dukat. Potajno sam bio zaljubljen u jednu od njegovih žena. A sada vidim da se Berivoju bliži kraj. Svakog dana kreće od kuće trošnoga krova, sa kesama koje će napuniti hlebom i mlekom. Berivoj ne hvata tramvaj, znoje mu se noge u cipelama, a kosa mu se i dalje kovrdža. Ostavlja jedan ukovrdžani pramen da mu krasi čelo. U radnji, kasirka mu namiguje i pita ga kako je. Berivoj trpa hleb u kese, ruke im se sudaraju, on kaže:

– Ne, dozvolite.
– Dozvolite Vi – reče ona.
– Ruž na njenim usnama šalje poziv, iskušenje je preveliko, ali Berivoj nalazi oduška u sonetima sat vremena kasnije. To sam sve saznao iz priče jednog prijatelja. Sastavljamo spisak za proslavu mog dolaska s Kipra. Ja sam u to vreme već ispunio sve važnije životne ciljeve. Prošao sam mnoge racije, radio na crno, zadovoljavao bogate dame, a svoju Kubanku upoznao sam jedne vetrovite noći na brodu, ispod katarke. Kako sam ugledao njen bronzani lik na mesečini, krupnih usana koje na sebi nose nekakav daleki, odsutan sjaj, shvatih da mi je ovaj susret pružio šansu i pokazao put kojim sam mogao da se pečatiram. Izašao sam iz mraka i krenuo ka njoj. Ugledala je moju prirodno frćkavu kosu, duguljasto lice i nastavila da pilji u urlajuće more, pomalo drhteći, zbog čega sam je lagano uhvatio za ruku i počeškao joj dlan.
– Zovem se Miho– rekao sam tiho.

Ubrzo, eto mene bez gaća, i nje, zrele kruške, na meni, kako me povlači u nutrinu, dok se ispod nje koprcam, tražeći ulaz (tad nisam bio iskusan sa crnim damama, ali gle čuda, ulaz beše isti! Rastinje je bilo potkresano, a koža masna kao crni puter, gotovo da me je spržila i toliko zavela da sam u jednom trenutku zaboravio i na pasoš. Ono što Berivoj zna, jeste da sam se bogato oženio sa sekretarkom Ujedinjenih Nacija i ambasadorkom dobre volje za nabavku pirinča i kukuruzne pšenice za decu sa Tajlanda, baš tako, baš tako! U ustima sam vrteo cigaretu, odobravajući spisak gostiju, i drugova koje ću ponovo sresti, nakon što krajem meseca otplovim na Kubu. Nije mi bilo nepoznato da je Berivoj još pre deset godina pokušao da napusti Zagreb, ali nije mu se dalo. Bio je nepopravljivo siromašan, jer je voleo da sve radi na svoj način. Gajbe nije mogao da nosi jer nije bio jak, niti je to želeo, jer bi njegova muza od te gajbe načinila stih a od gostioničara siromaha koji je zapravo nekakav neshvaćeni Cezar. Gostioničar broji i slaže gajbe piva dok se istovremeno lupa šakom po čelu i govori:
– Živote, ah živote, opet sam se zabrojao!
Berivoj bi sedeo sa olovkom u ruci i govorio:
– Gospodine Lisjak, ponovite ovo zadnje, ako bi umetnost bila kamen, vaše reči bi bile stena! Evo, zamislite da scenografiju čine stolovi i kante za đubre i da je svuda nered. U tom času, ulazi vam nepoznati gost, upravo dok izgovarate… – on nastavlja da govori kao uvežbani glumac, unosi se, zasmejava Lisjaka i svaku njegovu reč marljivo zapisuje.
Lisjak njuška iznad njegovih žvrljotina, a nos mu poprima oblik sasušenog krompira. Polaskan, jer mu se obratio počasni gost Operetne, odmah naručuje priču o sebi, spreman da plati, obraća se Bervoju:
– Gos’n Berivoj, ono što ja preživeh nije niko. Otac me je mlatio hoklicom.
Ho-kli-ca! – beleži Berivoj. Lisjak čisti šank, ispred Berivoja stavlja podmetač, a na njega čašu oblika štikle u kojoj je bilo viskija. Šank, koji mu je ujedno i stan je pust, čaše i flaše su uredno poređane, još da Berivoj ponese koju gajbu, Lisjak bi mu dao besplatnu flašu.
– Lisjak, imate lik pravog gostioničara. Ah ne, čekajte! Zavese. Prekrijte sve ove flaše zavesama. Imam viziju, opscena, drama, stoj! – sve sam ovo čuo od Duja. Sasvim je poludeo, jadnik.
– Ma, ko to Dujo? Zar naš Berivoj?
– Nikada mi neće biti jasno. On ne želi da se suoči sa realnošću. Ceo život u dupe ga šutiraju činjenice, jasne i neosporne, a on nastavlja da izigrava žrtvu.
– Ali, umetnici…
– Umetnik! To on tvrdi da je umetnik. Ta reč je zapravo jeftina maska koja prikriva da je obična lenčuga i neradnik. Mi svoj novac zarađujemo, a on očekuje da mu ga neko drugi dâ na tacni. Ja sam učinio sve što sam mogao u ime starog prijateljstva, razume se. No, znamo da smo se Domorod, ti i ja mnogo više družili, da je Berivoj izbegavao naše prijateljstvo… kaže da smo suviše negospodstveni, i da tračarimo, kaže i to da samo čekamo njegovu propast.
Dujo prođe rukom kroz retku plavu kosu i podcrta Berivojevo ime:
– Ja sam njemu pomagao na načine o kojima on i ne sanja. Prošle godine pozajmio sam mu hiljadu evra da izda knjigu, koja je odbijena za štampu, jer je isuviše mračna. Ni tu nije želeo da se spusti na zemlju. Takav tretman ni tebi nisam pružio.
Sedimo u „Gretinoj kutijici“, negde smo morali da se okupimo, mada su u Trešnjevki svi pabovi isti. Dujo se složio, naglašavajući da to mora da bude momačka zabava, jer bismo, nakon „Gretine kutijice“, mogli da svratimo u javnu kuću „Devičanski dvor“. Prisećao sam se Uznesenke, u hulahop čarapama sa cvetovima ljiljana koja me je pre četiri godine, nakon mog uzleta na Kipar, preklinjala da joj nađem posao u nekoj od grčkih kuća ili makar na brodu. Znala je da zbriše ćutnju večeri zanimljivim napevima iz grla boje alkoholno – duvanskog miksa. Imala je obećavajući glas. Dujo se pobrinuo za nju. Jedno vreme je radila na pumpi, potom i na železnici. „Šta li je s njom?“– govorio sam Duji kao da me to zanima, nakon što smo se uspinjali iz trešnjevačkog paba, iz središta zemlje ka staklenku koji je vodio napolje. Šetamo se ulicom B, sunčev zrak je pao na tamne naočare kojim se zaštitio Dujo. On se privikava na svetlost, maše rukama, kaže da mu nije pravo što je Berivoj na spisku, ali ja sam neumoljiv:
– Ako ne pozovemo starog prijatelja, samo ćemo ispasti grbavi. Ima vremena za izbegavanje. To će ga, štaviše, izludeti.
Dujo je mislio sporo. Kad kažeš šibica, on misli dugo, pa tek onda zapali nakon što zaključi da ne puši tako često. Zbog istaknutih jagodica i retke zlaćane kose, zvali su ga „trešnjevački Bred Pit“
Dujo je vozio polovni mali pežoov gradski skuter čije je prisustvo u Dujovom životu bilo očito, ali Dujo ga se stideo kao crne ovce, mada ništa nije govorio. Katkad bi vrisnuo da će jednog dana imati pravi motor, veliki jednocilindrični, crvenu Hondu, verovatno. Sad zna da moja Kubanka može sve da mi priušti, i grebe se o mene, a meni prija, ne tvrdim drugačije, jer ima li nečeg uzvišenijeg od toga da prijatelju koga je sreća tek polovično napustila pokažeš stvari koje imaš? Domorodov butik bio je baš na uglu ulice. Krenuli smo trotoarom, desnom stranom, kako je i red. Dujo je bio zamišljen i katkad bi samo prošaputao da bi Berivoj mogao da čeka ispred paba. Domorod može da stigne ranije i da stane iza stuba, unutra, dok Berivoj čeka napolju, a da se i mi odnekud s stvorimo u „Gretinoj kutijici!“, i da onda pred Berivojem izvedemo kao da su i NAS prevarili, te se sakrili iza stuba, i igraju žmurke baš kao deca. Što ga nisu sačekali, takav je bio dogovor. Miho, ti ćeš potom izgrditi Domoroda što nije sačekao našeg Berivoja, već ga pustio da kisne na snegu.
– Ali, zašto, Dujo?
– Njegova zbunjenost biće očaravajuća…Ma, Berivojeva, Miho, Berivojeva!
Domorod nas je sačekao na pragu butika „Trešnjev cvet“, saslušao Duja, i kao iz topa odgovorio:
– Ako ide Berivoj, ja ne idem. Vidite, Berivoj je pogrešan potez. On će pokušati da se prepusti, ali neće moći da sakrije grimasu, dosađivaće se. Vidite li kako će nas poniziti, onako na finjaka. Tu i tamo, kroz osmeh i uz klimoglav, nabaciće Operetnu, pitaće Duja za skuter, izvinjavaće se jer mora ranije da ide kući, ali neće ga ovog puta preći, neće mu uspeti!
Domorod nastavlja tihim glasom:
– Ništa sa njim ne možemo postići. Čovek nije deo nas. Nikad nije bio, niti će biti.
Pa ipak, nazvao sam Berivoja sa Domorodovog telefona, jer ništa lično protiv njega nisam imao. U meni je budio nekakav miris bede koju sam ostavio sa sobom, a i to nije bilo ništa posebno, nikakav događaj, svako od nas zna šta se u njegovom životu dešava. Berivoj je umetnik, a oni misle da su nešto van sveta, fanatično podržani od nebesa, zanimljivi, to je moguće ako su trbuhozborci ili akrobate, nešto razblaženiji ako su poete. Ispunjeni mastilom do vrha, suvi su, poput ispijene šoljice kafe, radoznalci puni žuči, nekad sasvim napušteni, poput prosjaka, inkarnacije vangogovskog tipa, svaki misli da će njegovo uvo doneti slavu. Sve se ovo naziralo u Berivojevom držanju. Tera svoje čizme napred – nazad, guli ih, hoda nezgrapno i kad je poledica i kad nije. On se boji utapanja u gomilu. Kese u njegovim rukama večito su bušne. Kao što većina džogera nosi flašicu vode, tako on nosi svoje kese, koje se, ako ih zgužva pod miškom, naduju sa strane kao luft baloni. U ruci stiska kupljenu prepečenicu zavijenu u masnu hartiju i nosi je u drugoj ruci. On potom piše o toj masnoj prepečenici, o mački koja se baca na okrajke hartije, od jutra do večeri, od večeri do jutra, sve vreme provodi u hibernaciji, sanjajući o svetlosti Pariza. Tu i tamo prelistava neki prospekt, stalno govori da će otići, a drugi ga ne razumeju. Berivoj telefonski broj nije menjao godinama, tako da sam ga lako našao. Pauza nakon što mi je čuo glas, a potom kikot i nekako čudno zapišta:
– Miho, dečko, snašao si se, bravo!
– Da, snašao sam se.
– Gde?
– Kod Lisjaka, zakupili smo prostor.

On se izvinjava, govoreći da ima puno toga da obavi jer ga urednik čeka, ali da bi želeo da napokon vidi svoga prijatelja, međutim to izgovara stidljivo jer nije navikao da otvoreno traži. Ipak, odlučuje da pokuša, možda van Lisjaka, negde na neobaveznoj kafi, samo nas dvojica. Ja to brzo prekidam, jer mi se čini da nakon ovog susreta ne mogu i ne želim više da ga gledam.
– Idem na Kubu krajem meseca – rekoh krvnički, osećajući kako obuzdava zavist.
– Zapiši i ovo – smejem se, ali mi nije dovoljno. Želim da ga podsetim da je netačno sve ono o čemu on čitav život govori, jadni sanjar. – Zar nije trebalo da odeš još pre četiri godine, dragi moj? Pominjao si nekakav gotovinski kredit od firme tvoje žene – začinio sam – Šta se dogodilo? On sluša, a potom odgovara podsmešljivo:
– Ljudi putuju, simuliraju…Neko odlazi preko gotovinskog, neko se ženi. Nesvesno sam stegao slušalicu jače i rekao:
– Kod Lisjaka, u šest.
Ne umem da objasnim zašto Berivoj tad nije kasnio, pošto je inače imao taj običaj. Nalakiran i nalickan, a opet ne onako kako on to obično umeo, silom doterane kovrdže, izrazito, u slapovima padale su sa njegove glave pravilnog oblika, a za muškarca neobično pune usne bile su železno stisnute, pogled mu je bio blag, na leđima kaput štavljen krznom, košulja sa dvorednim zakopčavanjem, neobično čiste kožne čizme sa špicastim vrhom. Berivojevo telo je savršeno upasano u kaput a široka ramena se ističu i on vrlo uljudno stiska ruke prijatelja, čak Domoroda stisnu sa obe ruke. Domorodov osmeh se stiša, njegovo majmunsko cerekanje ne može da prođe. U ravni stola stoje brojne čaše bakardija, kikiriki, na dnu stola sklupčane paklice Pjer Kardena i Marlbora. Neonska svetla bacaju odsjaj na lica za stolom, dok Lisjak zadovoljno trlja ruke, raznoseći čaše i flaše iz ruke u ruku. Ustajem i plešem lagano. Uživam u bakardiju, vidim da se Berivoj sasvim dobro zabavlja, da je sonete ostavio kući, da ne šapuće kao po običaju, niti broji stubove u dosadi.
Njegova kovrdžava kosa izazivala je podsmešljive komentare i viceve. Domorod mu se ne smeje, ali ga i ne gleda. Neki drugovi zaokupljaju Berivoja, sipaju mu bakardi:
– Na Berivoje, uzmi moju čašu, to je za Operetnu.
Na tu reč, nešto u njemu promače. Domorod izvi vrat kao i svaki lešinar koji nanjuši tajnu, zanos ili strast drugog čoveka.
– Ah, Operetna, nije to ništa tako…to su gluposti. Obične i banalne. Trivijalije! Domorod prasnu u smeh:
– Trivijalije! Ha ha! Izgovorio je konačno, pas! Trivijalije! – njegov smeh se potom stiša, a zatim nestade u magli pića, dima i dosetki.
Berivoj širi ruke, hoće da pokaže da to zaista nije ništa, da je to glupost, i da je on je kao i svi ostali. Peva iz sveg glasa, pleše, tapše dok mu sijaju namagnetisane oči nadraženog bakardiste. Nakon pevačeve optužbe da ga je žena prevarila, on se uhvati za taj stih i govori:
– Laže!
Berivoj, promenjeni Berivoj, gladni Berivoj, svih ovih godina se provlači između stolova, prilazi stubu, galantno izvodi ples koji se uči samo na Kubi, peva dubokim glasom, pogađa svaki ton. Domorod okleva, a potom se i sam nasmeši, misleći na predstojeću noć u „Devičanskom dvoru“.
– Devojke, devojke! – mahnito će Berivoj.
Muškarci ustaju sa stolica, grle se iskrenim pijanstvom večeri, senke devojaka su sve izduženije, a dolazak papirića na sto nikoga ne iznenađuje.
– Sviđaš se mojoj drugarici – stajalo je u pisamcu za Berivoja.
Berivoju se ovo sviđa, ne crveni, jer je na sve navikao, pa odmah nažvrlja odgovor. Poštansko sanduče u obliku devojke odmili do stola, ali sve ređe je Berivoj ovakav, sve češće posrće. Bakardi ga je uzeo pod svoje, ali on još uvek želi da ostane u ringu. Sasvim se opustio, svojim odrazom zarobio je ogledala Lisjakove prčvarnice, ispasao košulju i najzad krenuo da množi svoje stare rečenice, govoreći da je sve pretenciozno, da je skup pretenciozan, besmislen i neiskren, da je ovo zapravo skandalozno, i da mi ne znamo ništa.
– Znam ja zašto sam pozvan!– zaključio je dramatičnom logikom.
Bio je potpuno van sebe. Domorod namah odluči da mu se smeje na glas, otpasava košulju i čukne ga sa strane slineći:
– Aha, umetniče, proradio si, sad ćemo čuti Operetnu gospodo, sad ćemo čuti Operetnu!
– Ma i neka čujemo Operetnu! – devojke dlanovima davaše ritam Berivoju koji je sekao vazduh šakama. On govori:
– Ti mala, moraš stići do jedanaest, brinuće ti mama – i sve tako, podilazi rubom šanka, očeša se o sve stolice. On je putujuća planeta koja rotira oko šanka, posuta neonom, ima prsten, ima stih, zamišlja da je na moru, govori,:
– Sve je tako daleko, vrednosti su opale, znaš li ti to Kipranine?! – obraća mi se – sada, pomozi prijatelju, ispečatiraj mi pasoš, šta kažeš da ona tvoja ne pečatira dobro.
Smirujem ga time što mu dajem 200 dinara da kupi sebi cigarete, na šta on istrčava na sneg, posrće, nestaje, potajno se nadamo da se neće vratiti.

Ponoć je, bakardi je sve čvršći, Domorod razočarano pokazuje na ulazna vrata na kojima se ukazuje Berivoj, izbrljan, kosa mu je pod hridima popadalog snega, podseća na nasapunjanu glavu sa reklama.
– Eno ga Perivoj! – kikoće se družina a smeh raste od stola do stola. Berivoj se penje na sto, nesigurno poput čamca koji nesigurno pluta po vodi, karikira, peva, pali kubanke, govori da je sve to i zaslužio, da su mu potrebne teme, da on ne može da stvara pod ovakvim uslovima, da se guši. Smeh je sve gušći, zbijeniji i napokon prelazi u nasilje, jer Dujo i Domorod okreću Berivoja, držeći ga za skute ispolivane košulje. Ponižavaju ga.
– Eh umetniče, zašto Domorod ne piše sonete, nije valjda da ne ume? Ume on, ali postoji nešto kao opšta odgovornost. Zarada nije isto što i bušna kesa ili špil karata. Tvoje je što misliš da si bolji!
Oseća se da ovo prelazi u nešto drugo. Berivoja već opipava mnogo ruku, guraju mu cigaretu među zube, govore mu da je ružno biti sebičan, da umetnost nije cena bubašvaba i Ecce Poeta, zato od druga traži za paklicu cigareta. I šta sad on želi? S njima ići dalje u noć? Gde počinje, a gde prestaje odgovornost prema bližnjem svom? Pogledajte Miha, on je uspeo.
– Da pođemo gospodo, vreme je – klati se Dujo na centru, obrglivši stub, a sa njim sam se klatio i ja. U lelujavom ritmu plešemo obojica, kao pajaci u zlaćanoj dvorani srama. Domorod govori svračjim jezikom:
– Poznaješ li je? – upita, namigujući devojci za susednim stolom, ali ona na njega ne obraća pažnju. Ona se smeje u magličastoj dolini ispunjenoj alkoholnim dahom, a Domorod me na kolenima preklinje da taksijem vratim Berivoja kući ili da zajaše Dujov skuter.
– Ne može mi se dići kad je on tu – guknuo je, pljuckajući alkohol kroz debele, balave usne.
Eto nas ipak napolju, idemo ka taksiju koji spremno čeka. Latice ruža razbacane su po šoferšajbni, to je Domorodovo iznenađenje, poklon za povratak.
– Domorode ja sam već oženjen – smejem se.
Dujo, napetih živaca, taba sneg kao mačak tokom parenja, samo Berivoj ćuti, on se sprijateljio sa snegom, oči su mu jarkobele poput pahulja što ga prekrivaju, a on je udaljen od svih nas, po običaju, otrežnjen. Sad je poput neke daleke stene u moru, ne oseća vetar, erozija je osećanje boli koju dopusti jednom u hiljadu godina.
– Prokleti pas!– nakon što sam to pomislio htede Domorod da se s njim obračuna.
– Miho, ne mogu da ga gledam – maltene zaplaka, Dujo kamatira već hiljadarku koju Berivoj ne priznaje, ali Berivoj stoji sam, nasred snega i gleda u visine, u daljine, u krovove sa kojih se cedi inje.
– Pusti ga, stvara – rekoh uz dozu cinizma, jer on je naprosto takav, niko ne može da predvidi mesto od koga pravi scenografiju, no likovi mu beže. Evo, Dujo je već u taksiju, beži, ostavlja za sobom Berivoja sleđenog u sonetu. Domorod mu pokazuje prst i zove me, a ja suvonjava trska, ja bih u taksi žurno, samo kad bih mogao da shvatim, kako on to stvara, i koji su to putevi koji su ga u životu pokosili, uzimali mu lek života, nadograđivali ga, jer on vredi, on svakako vredi da se o njemu razmišlja, a ja se trudim, ali ne mogu da shvatim ništa van svoje crnkinje, van Kube, van mora i viknuh:
– Berivoje, mi odlazimo. On sve vreme sluša, sve vreme zna da mu se smejemo i on se u sebi nama smeje, jer smo svinje i govori:
– Evo me, dolazim. Hvala na pozivu, Miho.
– Hvala tebi. Vrata koja će ga odvesti u javnu kuću, u naš svet, još su neko vreme otvorena, kapljice snega pomešanog sa kišom prskaju nas, ali Berivoj se ne pomera, tu na Trešnjevki, nasred ulice B, guta ga sneg. Tako je Berivoje još neko vreme ostao na hladnoći, u ulici B, ispred paba, a onda se lagano uputio kući, bez kesa, bez masne hartijice, sa paklicom Marlbora, poklon druga povratnika, Kipranina. Ali, ja to sve već nisam mogao da vidim i tu se ova priča završava.