Kalman Jodal
Ujed anđela

Nadolazeća jeza. Dodir anđela. Usamljenost robota. Grabeći ulicom Cara Dušana ka jevrejskom groblju, odjednom sam iskoračio iz sebe. Naspram mene robot-anđeo vrhunske tehnologije, žmirka u omeđeni prostor od betona, stakla i čelika. “Ti si ja?” uzdahnuh. “Da” promrmlja on. “Dođi, naučiću te da lebdiš” rekao je, sa nekoliko disko-tableta na titanijum-oksidnom dlanu. “Hvala, ali pošto si i ti ja, znaš da slične budalaštine već odavno ne praktikujem” odgovorih mrzovoljno, dok sam osećao da mi iz glave rastu jelenski rogovi. “Kakvo sranje, zar opet” nervirao sam se. “Ti nisi ja. Ti si neki sasvim drugi robot. Nestani već jednom, i to smesta!” Okrenuvši leđa, robot briznu u plač. “Ja sam Volfgang” rekao je plačno. “Materijalizovao sam se iz straha koji pulsira u tvom mozgu, srcu i utrobi, iz elektromagnetnih talasa tvojih misli, iz metalnih ritmova koje neprekidno slušaš na muzičkom stubu, iz bledunjavih optičkih vlakana, onako se kako mlad mesec cedi kroz spuštene roletne, iz lepršanja labudova, koje voliš, jer su divni koliko i ranjivi. Iz strujnih kovitlaca koji dremuckaju u provodnicima tvog nervnog sistema. Ti si ja. Poljubi me. Molim te. I zapamti: tvoje ime je Ariel. Večiti osobenjak, sklepan od uzdaha i konstrukcione žudnje. Od mene ne možeš nikud pobeći. Kao ni od ostalih svojih alter ega. Vidiš onog dečaka koji plače na klupi? Zove se Viorel. Hrani se sjajem tvojih zenica, inače bi se rastočio, poput nekog fluidnog stvorenja. Ako ne prihvatiš sve nas koji vršljamo po tvojoj duši, nagrabusićeš. Forever. I u budućem životu.” Počeo je da se trese, na metalna usta mu je udarila pena, stropoštao se uz glasnu zveku metala, kao kada udariš maljem po limu, a dečak, sa kuhinjskim nožem u ruci, nesigurnog koraka, poput pijanog flaminga, dokorača do mene i pljune mi u lice. “Zdravo, tatice” zareža, i bez osvrtanja zapuca prema Limanu III. Okretoh se prema robotu. “Kako da budem od pomoći, Volfgange? Pa u celom kosmosu smo ja, ti i mi, i uopšte jedna jedinstvena, svesna, valjda antropomorfna supstanca od jesmo-jesam. Adam Kadmon? Je li to naše pravo, skupno ime?” Robotske oči još jednom blesnuše. “Zapamti: tvoje ime je Ariel, sa zvezdom na čelu. Prelazni oblik. Čežnja i usamljenost zgusnuti u materiju.” “Ti, ti limena veštice” rekoh i, pošto očistih prašinu sa pantalona, nastavih da koračam u vakuumski mrak, iskrojen od neona, električnih sijalica i zvezda. Odjednom osetih bolni ubod u vrat. “Aha. Ujed anđela. Odavno već računam s njim. Okej. Prihvatam ga.”

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski