Leila Samarrai
Kučka

– Gospođice, znam da me se mnogo ne tiče što na toj klupi u parku sedite sami, izgužvana lica i što se odmičete – dok to govori čuje se lavež psa.

– Fina kuca, pudlica?

Ljubopitljivo me gleda i reži na mene. Poznat sam joj odnekud. Evo, već me muči nova misao.

– Fifi, daću ti nogu, Fifi rastrgni je do nožnih žila, vena i arterija, do srca moramo da dopremo. Fifi tvoj ugriz je širokogrudan. Gospođice Ana, ne smeta Vam da Vas zovem Ana? Mogu li...? Vi se odmičete. Nemojte! Zahvalan sam Vašem uhu što me sluša kako govorim ovako nesretan i sam. Ali, nemojte me tako lako otpisati. Možemo li na ti, per tu? Bežite, ako mislite da sam lud. Okrećete glavu. Samo da sednem, da zubima prigrlim jedan opušak, ispričam ti sve i odem. Ne opireš se više, Ana, konačno si mi na reč uzvratila okretom glave. Ja sam nezahvalni pas. No, dobro. Srce mi je na mestu sad kad znam da mogu nesmetano da sednem i legnem kraj tebe i budem s tobom kad god to poželim. Ne čini li ti se da smo započeli na najbolji mogući način? Ti, ja, napuštena klupa i Fifi. Jedino samoća može da te natera da trpiš ludaka. Samoća i ludilo, jer ja sam lud. To nije puki slučaj ludila. Mnoge klupe trpe ludake, šipke tramvaja vešaju maloumnike koji se o njih obese i ispuštaju svoj znoj. Mi smo silovatelji svojih oslonaca u životu. Odakle sad da krenem? Kojim redom da ti pričam o sebi, o tebi, kad ima tako mnogo tema koje bih voleo da čuješ? Pa, hajdemo odnekud…

Devojka ustaje, vodi psa sa sobom. Ostaje sam.

– Ako se staviš u moju poziciju, videćeš da je sve ovo sasvim normalna reakcija. Ja povezujem stvari u momentu. Na svim ovim klupama na kojima su poređane razne Fifi, ti si za mene jedina žena kojoj želim da poverim svoj slučaj. Mozak umišlja da sam i ja tebi jedini. Zašto je onda strašno imati poverenje stranca? Molim stranca da me sluša. On je naš zastupnik pred nevoljama. Zašto je strašno sedeti mirno na klupi pored čoveka koji, koji…? – grca dok to govori.

Druga devojka sa psom seda na klupu.

– Sigurno je da si i ti pod pritiskom i da imaš dosta udvarača na klupi. Teško je držati pod kontrolom svu tu plastiku i daske. Zamisli da se guraju jedan, drugi, treći…, klupa bi popucala. Nadam se da smo sad sve razrešili.

Okreće se ka devojci.
– Ne želim da prilazim devojkama na drugim klupama. Nisam poliamorist i ne želim da se uvlačim na tri – četiri klupe, pa da ne znam gde ću pre. Možeš da promeniš klupu, ukoliko i dalje budeš imala nekih predrasuda. Ti si meni uvek ista, savršena, nemam primedbi.

Devojka ustaje sa klupe i vodi psa sa sobom.

– Hajde malo da te gušim pričom o sebi. Dozvoli da ti malo pojasnim odakle ja na klupi u parku.

Sledeća devojka zauzima mesto na klupi, sa gotovo identičnim psom.

– Razveo sam se pre pet-šest minuta. Ne gledaj me čudno, ne grizi svoju šaku, anđele, jer više nisam svestan ni minuta a kamoli datuma. Nije to nešto što baš treba da mi se ureže u sećanje. Ne žalim se, imao sam skladan brak, bez dece. Tašta je dobro plela, a ja imao sam štampariju i prodavnicu poklončića. No, jednog dana, a sve između je bio savršen sklad, razgovor u kući je zamro. Svako na svoju stranu zida prigrabio je svoje parče i grejao vlastite ruke. Oči moje tašte pale su na goblen i tu se zauvek zaustavile. Kafu sa ženom više nisam pio, a o ručku i večeri neću ni da govorim – širi ruke.

– Film se više nije komentarisao! – zaplaka.

Devojka ga sluša s punom pažnjom.

– Ako bi sad pitala moju bivšu ženu, nikada se nismo ni posvađali, ni tokom ludila, ovulacije, pristizanja računa, a kamoli oko poklončića i ambalaže za jutarnju kafu, a ako bi je pitala ko je kriv za razvod, verovatno bi rekla: „On, on je kriv, Petar.

– Mene pitaš? – rekao sam
– Pitam – odgovorila je
– Hvala ti, Ana. Ja ću ti reći, kriva je Pipi.
– Pipi?– uzdahnu.
– Tako se namestilo. Moguće da je i sudbina – objasnio sam
– Kako to? – čudila se

– Oseti kako se niz njegovo lice kotrlja suza koja činilo se, slušateljku preko puta, ostavi u razneženom stanju. Činilo se da ga i dama i pas pažljivo slušaju, dok se borio sa dahom u želji da nastavi priču, suočavao se sa evidentno preživljenim bolom i strahotom.
Sve je to bio samo dim, pepeo, mračan prah, kao kad udahnete nešto neopisivo neugodno. Reč razvod ima svoj život, svoj puls. Odiše hladnoćom. Kao da ste nasred Sibira. Nikoga oko vas – stavlja ruke na kolena.

– Dobro, da skratim, gospođice, jer mogao bih ovako kao Dostojevski, znači, unedogled…

On se okrete ka njoj poverljivo i sa nadom, no zateče praznu klupu. Klimnu glavom u znak shvatanja. No, njen odlazak ga ne može sprečiti da nastavi priču. Protiv njega je sprovedena ženska urota koja je kulminirala razvodom, tako da je gomila Fifi i damica što beže sa tamo nekih samačkih klupa po parkovima, sitnica. No, već se smrkavalo, a hladan dah vetra parao mu je obraze. Natmurenog lica, ćutao je, jer kad je sam, čovek ne govoori, već diže ruke tek da zakuca po koji ekser u sopstveni mrtvački sanduk tišine. Tonemo u ćutnju kao u vodu. Tek što se prepustimo sumornim mislima, eto spasa, nove prilike što klizi i tetura se između klupa i drveća parka. Neka ženska glava proklizi pored njega, ploveći po tamnoj noći, debelih bedara i oskudno obučenog torzoa. Parčići se sastaviše u sliku žene jeftine, blajhane kose koja je u ruci držala bajati ruž i napuklo ogledalo.
– Reći ću ti, sve ću reći… izgovoriti, sagnute glave, kao krivokletnik i raspikuća, rasturač idile…
Žena ga je u čudu posmatrala, a oči, hladne i beskompromisne skliznuše joj sa staklenog odra ogledala koje je sve njene bore što ih je prikrila noć osenčilo svojim sjajem. Priča priču, rađa subplotove, plotove, lice je orošeno pamučnim suzama koje kvase nemuštu hartiju po kojoj on nekako piše i besni se nad varkom života što mu je oduzela dom, naglom, neprimerenom ćutnjom.
– Zamrlo je, draga Damo…
Prevejana žena smanji čoveka na dimenzije Palčića.
– Šta mi je uradila, ni danas mi nije jasno.
Žena blajhane kose malo saže glavu ka njemu, jedva kontrolišući smeh svojih preterano krupnih zuba, zgusnuta i pritešnjena u svom korsetu koji ništa ne prepušta mašti. Ipak, oseća da neka zla krv kola u venama ovog jadnog ludaka koji može biti ubica, otimač ili naprosto izlizani i jadni oblik postojanja, bez cvonjka u džepu.
Nastavlja svoju priču, posmatrajući zemlju pod svojim nogama koja ne pruža odgovore. Dok je govorio, dok se žalio gospodarici Noći, vampirici sa senkom na usnama i ružom oko očiju, lupi nogom o razbijeno staklo flaše koje se odnekud tu našlo, natmuri se još više i uvuče u kaput koji ga je podsećao na hladnoću trenutka. Uhvati za golu nadlanicu i stisnuvši joj petoparac, pogleda je kao da će svakog trenutka zarežati na nju. Tako je privoli da ga sluša, da mu se lice očeliči mirom, oči zacakliše a usne pomeriše uz sitne trzaje, kao da vuče slasno vime od predarežljive krave.

– Nakon što je razgovor zamro, ostajem sam samcat sa francuskim ležajem i frižiderom, šlogiranim televizorom i ničim više. Tašta, razume se, uz mukanje i psovanje pokupi svoje goblene i demonstrativno napusti dom sa tri sobe, čak se i kuhinje odrekla. Sto kvadrata, Damo i sve ono u kući.
– Ono?
– Crteži u ulju. San Vićenco i Nature Morta na goblenu. Sve je ostavila.
– A Žena?
– Otišla je na kratak put, naravno sa Pipi – njena životinjska maska, kučka bliznakinja. Zapravo, slutim da je Pipi za sve kriva.
– Ne može biti!

– Poznajem prirodu sumnje. Kovitlac prevare sadrži bezbroj malih virova, naoko nebitnih događaja. Nakon svega, bio sam kadar da se suprotstavim volji njene majke koja je sugerisala da sam najgori čovek, razornih postupaka. Naizgled neprimetna, koristila je krompire umesto lepeze. Zabadala je leptirice u vižljaste krompire kako bi mahala krilima ispred svog prevejanog lica. A moja Ana, beše neka vrsta edipovca. Muči je, na primer, sumnja da imam ljubavnicu, pa najedared stane sa sumnjom i pogleda u taštu. Ona samo žvaće svoje zalogaje i smeška se sa one, napumpane strane. U rođenom domu navukla je masku osvete, jer je udaja njene kćeri za starijeg štampara bila niska pobuda, nastala iz puke žudnje njene naivne Ančice.
– Ančice, za tebe je silovit muškarac antičkoga kova. Baš kao ovaj čije sam mišice probola iglom na goblenu.
No, sumnja i ona postadoše jedno, kamen neizbrušenog profila koji se kotrlja skupljajući razne andrmolje. No, sve je to bilo pre nego... pre nego što…– zarida pa posle nekoliko sekundi nastavi nastavi mirnim glasom:
– Zaćutala je jednoga maja, četrnaestog, nakon što sam boravio van kuće, jer sam sam sebi iskomplikovao život vanserijskim poslovima kojima sam želeo da joj kupim klavir koji je toliko želela. I još slika u ulju, tog Vićenca na primer. Tog jutra, pozvah je da razgovaramo.
– Ti si ubio naš brak – objasnila je i time je sve bilo gotovo.
– Ako sam ga i ubio, to je bilo iz prevelike ljubavi.
– Oh, koješta!
Bludnica ustaje i vuče napuklo ogledalo sa sobom. Napušta razvedenog čoveka. On viče za njom, prekinut u svojoj priči, još jednom:
– Naravno, vi samo tražite novac. Još para, pa ćeš razumeti! Ne ideš ti nikuda, jer ja moram da završim ovo što sam započeo. Samo me Bludnica noći može razumeti. Hoćeš sekiru u glavu? Ne, to je nasilno, je l’ da?
Borila se sa noći kroz koju je prodro njen krvnički vrisak. Pobegla je pred prizorom sekire koja je upitno gledala, tražeći tačku u koju bi mogla da zabode svoje sečivo i ogoli možda kakve prikrivene šestice ispod njene kose.
– Da… – uzdahnuo je. No, ko mi još treba. Saslušaću ja sam sebe.
Sedeo je tako, kao da nekoga ili nešto čeka, okružen gustim drvećem koje se natkrililo nad njim poput pretećih titana, barokne retorike koja je obličjem šapata sekla tišinu noći, tužan, ali govorljiv i vispren.
Nije, pak, ostao sam. Osetio je prisustvo male pudle koja je svojim prisustvom i zakrvavljenosmeđim očima osvetlila čitavu scenografiju klupe i divovskog drveća što je sa vetrovite strane parka ispupčilo svoje pipke iznad glave razvedenog čoveka. Ispred njega režala je ljuto, zvukom koji odašilju munje što olujno nebo senče plamenovima gneva i jarosti. Lavež male Fifi, mnogostruke, klonirane pudle gutao je tišinu, a njena griva beše uokvirena srebrnastim prelazima plemićke prostirke njene kože. Kako je lepa ova dama!
Šubara na glavi beše nakostrešena i obličja onduliranog friza kakav je Ana volela da nosi. Fifine oči, bolno saosećajne, odavale su ženku dendija što procenjuje paćenika, ne bi li mu uskočila u krilo i otkinula još koje parče mesa. Režala je tiho, ali zadovoljno, pomalo mršava, no ipak graciozna.
– Ti ćeš razumeti, mala Fifi. Ti, prijatna uteho, ženo utešnog laveža, temperamentna kaćiperko nosića oblika dugmenceta. Koketo topla, ljudska, skoči mi u krilo! Fifi, ti si za razliku od svoje Gospodarice shvatila, da ja nisam otrovao njenog psa, njenu malu Pipi koji joj je poklonila majka. Nisam, a ako i jesam, to nije bilo iz ljubomore, već je meso bilo u pitanju, toksično meso, a ona nije kontrolisala glad. Ujela me je i otrovala se.
– Pun sam cijanida, jer sam nevoljen i sam. Pipi je, doduše, imala tvoje crte lica, o koketna kučko! Smejao sam se naglas nakon što sam ušao u stan, kao da sam ulazio u pećinu šišmiša, ali to nije bio smeh koji je od radosti razvuklo neko srećno biće, beše to očaj i mučenje. I sad se smeškam, ali sad ovako gologlav i sam, samo štucam i ponekad povratim, evo ovde u ovu malu najlonsku kesu. Fifi, hoćeš? Ne? Kucka ima kriterijume.

Pas skoči na klupu i popne se razvedenom čoveku u krilo.

– Moja slatka, mala, otrovana Pipi. Nakon što je Ančica otišla, sasvim sam propao. Ostao sam bez posla, bez štamparije a radnjicu sam i pre toga zatvorio. Ostao sam i bez auta, Punta koji sam platio devethiljadapetstotina dojče maraka a koji je kupljen četiri meseca pre razvoda. Sve, sve je otišlo sa njom, sem Vinćenca. Kad se samo setim, Pipi! Ja sam bio taj koji je nosio cement na leđima, montirao plakare, jer sam se zarekao da ču montirati plakare na dan venčanja. Zarekao sam se prstenom i zdravom pameti. Zašto me je ostavila? Zar u njoj nije buktala ljubav nevezana za dogovor bračnih saputnika? Bila je postojana kao vetar, a strastvena kao Afrodita. Bez sumnje, našla je boljeg montažera…plakara.
– Ti si ubio naš brak onog trenutka kad si otrovao Pipi. Nisi mogao da podneseš da je volim više nego tebe.
– Na to, shvatih da je gotovo sa pristojnostima. Njeno lice beše lice uvređene ljubavnice. To lice beše divlje, crveno, odmereno jedino u pomicanju usana: „Ubio si moju Pipi“. Lice osetljivo kao daska, osvetnica svoje drage koju…a ovo mi ne dâ mira, jer poželeh jednu Fifi, poželeh njenu nežnost i njenu milost. Tako me usled ljubomore i neuzvraćene pseće ljubavi proglasiše za zlostavljača pasa ženskoga pola i trovača. Kad kola krenu nizbrdo, taj končić koji držimo u ruci ne može da ih zaustavi. Horizont nove nade puca spram krša i tame i zaustavlja se negde na pragu zlatnih zvezda što poniru u nebo spremajući nova, Kupidonu poznata iznenađenja. Ljupka, slomljena kola cvile od bola, umočena u mulj po kome se koprcaju otrovnice. Neka ih!
– Tada je Ančica pribegla onoj vrsti tiranije koju prkosne duše nose kao otrov u venama, a to je tiranija ćutnje, „netrpeljivost“– govorio sam svojim jezikom. Nakon trovanja Pipi, dobila je ideju o vlastitom trovanju, koju je koristila kao oruđe protiv mene. Uzalud su bila sva moja uveravanja da Pipi i ja nismo zašli sa one strane poštovanja koja bi razrušila odnose koje smo godinama brižljivo izlajali, Ančici za ljubav. Činjenica da nisam imao svoga psa, ili mačku, kao antipod, govorila je za sebe. Moguće je da je moje šepurenje pred njenim umiljatim lavežom katkad proizvodilo revolt i sumnju da radim nešto pritajeno ili da makar spremam osvetu, jer su nam se oči (moje i Pipine) često sudarale u maslinastozelenim odsjajima koji su govorili: „Doći će čas“! Dobro sam se pretvarao. Mrzeo sam Pipi isto koliko sam voleo svoju Ančicu.
Zašto sam je mrzeo? To pseto držala je u krilu, tu pseto ležalo je u njenom krevetu, vrpoljeći se o njen češalj i doterujući svoje uvojke. To pseto, nadmeno i osiono landaralo je svojim krznom okrećući mi pritom zadnjicu i istresajući na mene prašak protiv buva, s dostojanstvom ljubimice kuće, uvijalo bi svojim andro dodž kukovima, prkosno ulazeći u spavaču sobu Gospodarice doma. Ne videh nadmenije, samodopadnije, i samodovoljnije stvorenje od te kučke, podređujući sve i svakoga svojoj volji. Kako bih zakoračio ka Ančicinoj sobi, tako bi zarežala na mene, a jezik, taj uglađeni jezik bi mi isplazila u lice i jasno bih čuo kako govori: „Gubi se“!. Nisam čuo da je to ikada izrekla glasno, jer nisam lud... ali njene misli su to govorile, pa onda njene oči u čijim zenicama se širila zloba, sve to behu tek sitni znaci što ih šalju njene oči u kojima je pljuskao smeh zadovoljstva, te suze su se sa pljuvačkom i balama od sreće cedile na moje nogavice koje je kidala zubima.
Jednog lepog dana, u hodniku, ispred spavaće sobe moje žene, pronašao sam Pipin leš. Ravnodušno sam slegnuo ramenima i kao trbuhozborac prozborio: “Konačno”! Poželeo sam da sa svoje dve čvrste ruke koje pripadaju mužu, glavešini porodice, naglo zakopam u krošnju pudličine ufrćkane kose poprskane lakom iz kolekcije Šanel i da je bacim u kantu za smeće.
Ančica je zatekla Pipi mrtvu (“celu noć je grebala, oživljavajući nadom, verom i ljubavlju prema meni, svojoj nesuđenoj spasiteljki, stimulanse koji bi je održali u životu”) ustavši iz kreveta i otvorivši vrata, bledosivog lica osmehujući se jutru, kad ju je zatekao crveni isplaženi jezik i zakolutale beonjače. Krpa na podu i razmekšano meso pojačava uspomene na Lili, prethodno joj otrovano pseto (pukim slučajem i krivicom mačke Lilit, što je bilo nepobitno utvrđeno). Ugledavši svoju Pipicu, oči su joj isijavale sjajm i ludilom. Najpre vreme dizanja, a sada vreme spuštanja.
Promuklim glasom, naredila je da joj donesu Pipin leš. Posmatrala je mrtvu krpu isplažena, crvena jezika i ćutala. Na Pipi se skupila postelja od prašine. Ta nadmenica konačno je bez ikakvog napora posmatrala svet. Oči joj behu mutne tacne obložene skramom. Beonjače su nestale u tami, ugašene, nikad vaskrsle. Njen leš bio je prekriven krastavim čirevima nepoznatog porekla. Ančica ju je podigla svojim satenskim rukavicama i razjapljenih usta svoje mrtve pudlice vrisnula u mrak.
– Ne, to nije istina, ti ne možeš biti mrtva!
Ja sam se nasmejao sam se i tako se odao. Smeh čudovišta sa druge strane stakla koje nas je odvajalo, sudarilo se sa prošlošću svih Ančicinih tuga. Naime, za Pipinu smrt (tvrdila je kuvarica svedok) odgovorna je bila jedna mačeća zver iskopanog oka što je kidisala na staklo prozora odakle je natrćena Pipi posmatrala svet. Ne moram da naglašavam da se taj prozor nalazio u spavaćoj sobi moje žene.
Nakon Pipine misteriozne smrti (dakle, nepobitno utvrđeno svedočenjima, mačka koja je izgledala kao Poova, iskopana oka, besna do srži, ponudila je Pipi svoj tanjir, a Pipi ga marljivo olizala) Ančica nije jela danima, prikovana uz krevet, pogledom kojim je tupo buljila ispred sebe..a kad je ustala, rekla je:
„Želim da popijem kafu sa svojim mužem“.
Uskliknuo sam od sreće, na šta me je probola pogledom. No, ni slutio nisam kakvi me bračni problemi čekaju nakon Pipine neočekivane smrti, laka joj crna zemljica!
– Ionako nije bila za tebe – tešio sam je – ličila je na sve one popularne starlete sjebanih glava, sem što je bila kučka, razume se.
Vrata našeg doma postala su teška, preteška. I sto, i vrata i prozori. I kafa koja se hladi. Strah da će pomisliti kako sam ja nešto..oko trovanja..znate? Ne, vi to svakako, nećete pomisliti, pa nisam ja tamo neki ljubomoran muž i to na pseta, na male kučkice? No, poznavao sam Ančicin temperament, i strah da će me optužiti obuzimao bi me i plazio kao zmija kad se obavija oko drveta.
Oko nas je i dalje bilo sve mirno, udobno. Na stolu za ispijanje kafe u mini saksiji stajalo je voće, cveće tapacirane crvene kose, mali Kupidon u staklu i Pipine fotografije. Spletena sjajem kojim je pozirala sa Pipi i Kupidonom u uramljenom staklu, otpijala je sitne gutljaje kafe i rešetala me sitnim bljeskovima okica, kao marljivi propitivač, nehajnog izraza lica.
– Treba ih sve pobiti!
– Koga, dušo? – pitao sam milostivo.
– Besne mačke.
– Ah da.
– Samleti ih u testo.
– Ah da – teško sam izvlačio reči, kao da sam se nisam napojio kafom, već kakvom teškom kašom lepka.
– Pipi mi je činila život smislenim, a sada mi je potrebno nešto da me spusti i uspava kad smisla nestane – rekla je Ančica i uzela tablete za smirenje.
– Šteta što nemam snifer. No, šta će mi snifer, kad je bolje oralno. Dvaput oralno, pre i posle kafe. Dodaj mi tu srebrnu kašičicu sa stola. One proklete kuvarice kradu srebrne kašičice. Ništa. Zdrobiću je sledeći put. Ne volim da gutam cele komade. Oduvek sam strahovala da će mi se zaglaviti u dušniku.
Bled u licu, držeći kašičicu, slušao sam je poslušno kao pseto. Šta li će joj kašičica? Ančica usisava tabletu i kroz jezik je otkotrlja negde ka želucu gde će se prah i krv sukobiti.
Od kada je Pipi umrla, svakog jutra drobeći tabletu kašičicama, tužna prilika postepeno je dubila Ančicinu drogiranost. Blažena, spremna za porodični život i opuštajuće razgovore kakve smo nekada vodili o vodi, struji, o usisivaču, o radnji sa poklončićima i fiskalnoj kasi, odmarala se na nekom samo njoj znanom oblaku gde je bila sa svojom Pipi, gde su je napuštali i gnev i bes i požuda. Demon Tabletomanije uzeo ju je pod svoje.
Dok sam ja govorio o infostanu, ona je bila blažena, sa očima koje behu kao dve ljubavnice, slepljene jedna o drugu. Imala je okice poput dva srpa. Tako dva srpa gledaju negde unutra, kao mesec u mladoj fazi što uživa, stišan dok plovi noćnim nebom. Mala barka luta morem što ispod njega se mrsi i prima mu odraz koji pliva u zagasitoj svetlosti naše kafeterije, čiji su zidovi već poprimili boju za sumrak koji nam dolazi.
Bio sam zgrožen njenom tabletomanijom. Doduše, neprimetno zgrožen njome, a osećaj napuštenosti, kao da sam neko nejako june odvojeno od sise, koje životari i brsti na dalekom mestu na kome će ostareti i umreti. Sve u svemu, kafa dobi ukus žuči, i osetih kako je živeti sam u mraku, kao stvorenje dubina što ima u očima strujna, jaka svetla.
Kamo sreće da je tako i ostalo, ali nju ubrzo obuze mahnitost i bes. Ostavila tablete, čak me je jednom gađala šoljicom kafe dok sam ulazio, govoreći: „Hajde odlazi, gubi se, ovde je premalo mesta“!.
– Ali, ja te volim – pokušao sam da igram na kartu pseće ljubavi koju je toliko cenila.
Ančica stavi ruku tamo gde bi trebalo da bude srce.
– Ovde nema ničeg, razumeš?! – oči joj se zacakliše, postaše zamrznute a pogled leden. Neurotičan smeh odbija i navlači sumnje.
– Šta je s tobom, Ančice, Venero moja. Odakle to? Šta sve to znači? Kako nemaš srce? Da zovem doktora?
– Kakvog doktora, budalo! Ne može meni doktor dati srce, jer ne osećam. Ja tebe ne volim. Razumeš sad? Ti me prosto nerviraš jer si bezveznjak.
– Zašto mi to radiš? Šta sam skrivio? – mlatarao sam rukama govoreći – Nabaviću ti novog psa. Samo nemoj...Venerice. Je l’ tako da nećeš?
– Novog psa? – prešla je rukama preko mog lica i gledala me pravo u oči. Osetio sam strujanje i toplinu.
– Osim toga, i da me ne voliš, Ančice... Kakva ljubav, pa mi smo ipak samo muž i žena. Nismo ljubavnici iz Verone. Prijateljstvo je važno.
– Daću ti ja novog psa. Trovaču!
– Ama, baš si se zainatila, Venerice. Ptičar te ne bi smirio?
Baš se zainatila. Ni reči, ni glasa, ni slova. Čekao sam. Kako reče Simonov: „Čekaj me, ja ću sigurno doći, samo me dugo čekaj“.
Najedared, iz njenog grla u koje kao da je stao duh pokojne Pipi zareža kučkica, gurajući joj njušku kroz dušnik, istiskujući ka meni rafal histeričnih udaraca.
– Draga, kafa ti se hladi – moj preobražaj kao čin pomirenja i hrabrosti plenio je elegancijom, spram njenog piska i ruku koje su se obmotale oko mog vrata kao dve mračne, sklupčane zmije. Njene ruke, primetio sam, bile su rasplinute i duge, pomešane sa vazduhom koji je iz njih izvlačio materiju, kost i krv. Zagrevala se, opaka bolest vatre ju je savladala, a koren dlačica na rukama zaudarao je na zagoretinu. Polako je počela da se pretvara u usijano zlato, kosa je počela da joj gori, ukratko, ona je preda mnom izgorela od besa, a to je moguće, čitao sam o samospaljivanju kao reakciji na preveliki stres.
Tako sam ubio svoju ženu, spržio krila leptira, zbog njene prevelike, pomalo grešne i nečasne ljubavi prema Pipi. Njene ljubavi bile su pohranjene. Dodiri ljubavi znali su samo za tu grivu, za sivu grivu lordese Pipi, njeno samospaljivanja, sem na stručnjake na koje sam se mogao pozvati, nisam imao dokaza da je baš ja nisam ubio. Kantica za benzin u ostavi, par šibica i motiv – trovanje kučke. Zamišljao sam, uz trovača ide vatra, bedan napitak dimi se u pepelu, pomešan sa njim i sa kostima voljene životinje. Spržio sam je svojom ljubomorom, sva se tako dimila i izdimila napokon, ugasila, pretvorila u prah i tako zaprašena i naprašena razorila se tu, pred mojim očima. Išao sam po sobi gore-dole sa neupaljenom cigaretom u ruci, grozničavo razmišljajući, da kažem da je zaspala sa upaljenom cigaretom? To joj se dešavalo. Dešavaju se takve stvari, druže inspektore, hehe.
– Nisam ja spalio svoju ženu juče, jer kada sam u pet (vreme samospaljivanja) pošao kući, moj prodavac me upita: „Petre, kako ti sve ovo podnosiš? Pa ovi ljudi nisu normalni. Oprosti im, ne znaju šta čine – rekao sam nekako otegnuto, lepljivo, kao da dugo nisam jeo i da bi mi se hleb zalepiti za dušnik. Taj gušter od prodavca, taj intrigant, mogao bi da posvedoči da sam u trenutku Ančicine smrti bio ne samo odsutan, već i ophrvan bogougodnim mislima. Još malo sam pomislio o toj mogućnosti, a zatim sam pepeo skupio u pikslu sa dva zabalavljena opuška i pedanterijom skoncentrisanog glumca položio Ančicine ostatke na krevet od baldahina. Tu se ona opružala sa Pipi, njih dve, nerazdvojne ljubavnice, hranile su jednu drugu paštetama od kavijara.
Krenuo sam na posao vozom. Bilo je hladno, ali ne previše hladno, premda ne ni previše toplo. Pitao sam se šta greje ljude na ovoj košavi koja miluje poput ruku kostura, što su večno neugrejane. Zbunjeno i zamišljeno, upravo kao čovek pred kojim je žena spontano sagorela od besa, koračao sam ulicom koja beše pokrivena snegom. Bar se meni tako činilo. Kasnio sam po svoj alibi, jer sam želeo da kasnim (ma neka me uhvate, priznajem sve, sem trovanja Pipi, za šta nisam kriv), noseći u zaborav samo jednu misao nalik Nedovršenoj Fantaziji. Nisam bio vešt da je potpuno sagorim, a tada se, znamo, utrkuju sećanja na voljeno, sagorelo biće. Ančica je umela da priča o posledicama zemljotresa u Južnoj Americi, razume se, o Velikoj Piramidi.
– Piramida je tačno postavljena prema stranama sveta
– Ančice, pa to je poput kafe, čini mi se mulja po ustima i zubima taj slatki talog i nikad ne greši. Uvuče mi se među očnjake, pretvorivši mi prednji niz zuba u crnu zvezdu.
– Prestani, maloumniče! kakav talog, kakva kafa! Nauka je zabola prste u oči velike misterije i kopa li kopa. Kad sam bila mlada, primetila sam da su misterije svuda oko nas. Dodaj mi treće oko. Evo, šta kaže mr dr pr Dođavola..
– Piramida se nalazi u centru ukupne mase Zemlje.
– I kafa..
– Neverovatno!
– Uzimala bi tad kafu u ruku (desnu), a NLO priče u levu, dok bi stavila obloge od Zone sumraka na rosno joj čelo.
– Pogrešila sam što sam se udala za tebe. Sada znam. Pipi, zalaj, dođavola! Pipi se smeje zbunjenosti šarlatana i zvezdočitača, zarobljenika razuma. Pipi razuma nema, zato sve razume. Mislim da je ona svesna misterije i njenoga rešenja. Ovih dana osećam da se trudi da nauči naš govor. No, ti to ne bi mogao da razumeš. Ćitaj dalje, Pipi:
MRTVA, A NEKADA ŽIVA PIPETA: Av av vau vau!
PIPI: Uglovi piramide dele region delte Nila na dve iste polovine.U šolji kafe postoje muška i ženska strana. Reka koja pliva u kafi je mulj Nila.
PIPI – Piramida je savršen geodetski stožer i tačka za pravac.
JA (Ančici nekada dok je kučka bila živa): Nama je sasvim dobro išlo u braku dok je kafa bila na stolu. Tako je, možda možda. Ti znaš da je razlog i to što si kupovala plastične šoljice, pa su mulj i talog ne imali dovoljnu težinu. Da ne misliš da su moje teorije sasvim neispravne, shvati da ako je piramida mit, da je naš brak antimit.
ANČICA: Ako se osnova površine piramide podeli dvostrukom polovinom ovoga spomenika, dobija se broj Pi=3,1416.
UDVOSTRUČITI BROJ I ETO NAM PIPI.
ANČICA: Ukupna površina četri strane piramide odgovara kvadratu visine piramide.
Na ovo već nisam imao odgovor.
PIPI: (pobedonosno) Vau vau vau!
ANČICA: Tako je. Reci mu. Živela Pipi. Vau vau vau!
PIPI: Vau vau!
ANČICA: Vau vau!
Lavež se nastavio.

A sad po alibi, trkom! Seo sam na klupu perona kome je pripadao propušteni voz (znao sam da sam makar jedan propustio) i radosno zaključio da se sneg već duže vreme ne topi, što znači da je obeležavanje tragova u snegu izvesno. Posmatrao sam prugu ispred sebe i pomislio kako je sigurno mnogo dece stradalo prilikom zemljotresa u Južnoj Americi. U daljini sam čuo muške glasove, delovalo je kao svađa oko nekih neprodatih svećnjaka.
– Svađaju se, a nisu čak ni u braku. Danas čovek nema garanciju NI-ZA-ŠTA.
Zagledan u pahulje koje su provejavale, za sekundu, baš tu sekundu, sam prekrio lice toplim dlanom šake, upravo izvađene iz džepa kaputa. To sam uradio jer sam baš tada poželeo da osetim toplotu. Želeo sam da sprečim da mi iz očiju iscuri još jedno sećanje na spontanosagorelu Ančicu i svakako, razvod dobijen jednim pogotkom groma. Bez papirologije i komplikacija. Sporazumno – vatrom. Začuo se zvuk koji najavljuje dolazak voza. Vetar je počeo jače da duva.
Ustao sam sa klupe i krenuo u susret dolazećem vozu, u susret poznatoj tišini. Posle nekoliko koraka sam stao, sa rukama u džepovima, nemirnim pogledom, i gledao voz u daljini, mada svaku sekundu sve bliži. Huk lokomotive opet me je, za trenutak, bacio, u sećanje na sat u kome je otrovana Pipi, a u kom se Ančica zapalila, sat u kome sam odlučio da napustim život, te nakon što pronađem alibi, adekvatnu zamenu, odlutam od njega. Osetio sam vrtoglavicu.
Voz je stajao na peronu. Osvrnuo sam se oko sebe, primećujući užurbane ljude sa koferima u rukama i shvatio da su moje u džepovima. Sve što mi beše potrebno moglo je da stane u džep kaputa. Ušao bih u voz sa željom neprirodno jasnom, želeo sam da prestanem da osećam. Da li je to neizostavno moralo da znači i da prestanem da postojim? Tako sam se obreo ovde. Pogađate da nisam ušao u voz. Čekam ih, da dođu po mene, da me pokupe, uhapse, bace u buvaru i nahrane pipi paštetama.

FIFI SA KLUPE: Av!
Gladnice moja frćkasta, da se predamo? Da im se vratimo? Pipi, ti si se osvetila. Vidiš. Ja sam tebe potcenio. Mislio sam da si tek tamo neko pseto. Zaboravio sam da si kučka. Mislim, to nije nikakva familijarnost, niti titula. Titule su za one što kuluče, kao i za sujetne kraljeve. Oguglaćemo ti i ja, Pipi, od sada, na sve. Možda mi pomogneš da bolje shvatim Ančicu, kao i misteriju piramide, stoga bih molio, Fifi, da mi učinite čast i postanete moja žena, eto, nabaviću i šeširče i haljinu. Vidiš, Pipi, nije loše biti dama sa takvom kučkicom kao ti. Izgledali bi kao savršeni par rukavica. Kako sam to propustio. Promašio sam ženu, promašio brak, a vidi se jedna sjajna, umna kučka koja zna da sasluša. Da, ja sam taj koji govori, jer oko mene su svi zaćutali. Sve je zamrlo. Sem opštepoznatih mesta, ona nikad ne zamiru – miluje psa koji pokušava da ga ujede.
– Zloćo moja mala. Hajdemo kući, Ančica me čeka u piksli. Možda zapalim jednu, uz kafu. Neko bi rekao da je nisam voleo, ali nad njenim pepelom ja ću okajati sve što sam učinio, uz bračni zavet i kaferitual. Ko zna, možda je negde otputovala, spreman sam na pitanja, ma neka me i sahrane. Zaslužio sam – uzima psa za povodac i kreće.
Osećam blagi zamor, malo me i virus zakačio da... nisam ponela šešir. Ančica će se obradovati kad bude videla da si živa i da te nisam ubila. Možda se od sreće materijalizuje i oživi naš brak u svoj svojoj punoći u odnosu na glinene golubove koji šetaju parkovima. A možda sam Ančica ja? hehe. Imam bol u levoj ruci (mišić nadlaktice i podlaktice), Ančicu je uvek bolelo..sad mi njeni spazmi stoje na usluzi. Novi život, Pipi. Imam dovoljno volje. Boga se ne plašim, a ni onih pišoplotonja od policije i bolničara, haha. Sve su to obični smrtnici. Možda bi mogla da im pomogneš da shvate..kao meni što si pomogla da razrešim misteriju piramida. Tako. A sad kući..lagano. Uz malu pauzu kao jednu malu večnost..šta kažeš, Pipi? Baš te briga? Molim? Hvala lepo. A ja Ligu šampiona propustila da bih te izvela u šetnju. Ne prigovaram. Ovo mi je draže i ne tražim ništa zauzvrat, možda jedan poljubac, ako ikada stignemo kući. Tek da ne bude bez ičega...– okreće se ka pudli.
– A ti bi još? Biće još kada dođemo kući i kažem ti šta mi je već na srcu. samo se ti smeškaj. Ko se poslednji smeje..Nećeš da pričaš? Ljuta si? Pa nisam imala nameru da te ljutim i uvredim. Nisam to ja. I nije moj manir. Od svih osećanja poznata su mi samo ona koja su lepa i koja donose radost. Ako sam u nečemu preterala ili pogrešila, reci mi i posle me lepo udavi. Kako? Pa stavi svoja usta na moja i ne dozvoli mi da dišem. I posle me baci mačkama da me pojedu. I gotova priča. Nema više Petra. I traži drugog sagovornika. Možda ga i nađeš ako neki oldtajmer još šeta ovom planetom. Samo, biće teško.

PUDLA: Vau vau vau!
PETAR: Vau vau vau!

Odlaze nekuda...