Leila Samarrai
Samara

Tamo pored Tigrisa, moćnog, nemog i tajanstvenog, leži Samara. Proteže se uništena, osakaćena, ubogaljena, opkoljena tečnovrelim peskom koji na nikada zalazećem suncu dobija obmanjivo zlatnu nijansu. Umesto živih melodija sa orijentalnim prizvukom, pustim ulicama na kojima se snažno oseća miris smrti, sa zvučnika na vozilima stranaca trešte zvuci roka i hip-hopa. Američki satana doneo je sa sobom, osim pustoši, i stubove svoje moderne kulture, kako su to njihove vođe govorile pred svetskim auditorijumom. Tu i tamo ponekad projuri konvoj u belo obojenih teških kamiona sa oznakama “UN”, ne mareći ima li na ulicama ostataka života, u pratnji borbenih hummera sa čijih mitraljeskih kupola, ispod tamnih naočara za sunce okolinu seku pogledi na obaraču lakih momaka. To je sloboda koju su doneli osvajači.
Sve to nije znao Aziz Muhammad Sarr man ra’a kada je prvi put čuo glas starice iz ogromnog erbasa E300 Er France-a, najmodernijeg aviona i ponosa francuske kompanije. On čak nikada nije ni leteo avionom. U svojih 22 godine života nije se pomerio iz rodnog grada koji se polako ali neumitno pretvarao u hrpu ruševina.
Na samom obodu Samare, na ostacima nekadašnje vazduhoplovne baze elitne iračke revolucionarne garde koju su avioni alijanse zbrisali u jednom naletu, ispustivši bar dvostruko više precizno navođenih laserskih bombi velike razorne moći nego što je to bilo potrebno, nikla je nova, improvizovana baza za obuku mučenika – pilota samoubica.
Globalna teroristička organizacija “Mač Islama”, potpomognuta praktično neograničenim finansijskim sredstvima tajnog društva arapskih biznismena i naftnih magnata pod imenom “Reč Alaha”, u stopu je pratila američke ratne operacije širom sveta, koristeći svaku priliku da na američke vojne snage usmeri avione krcate ekplozivom za čijim se kontrolama redovno nalazili neuki, vrbovani mladi Arapi, koji čak nisu ni bili svesni onoga što će učiniti. Savremena oprema za navođenje, kontrolu letenja i osmatranje bila je smeštena u stari kontrolni toranj, u čijim su betonskim zidovima zjapile ogromne rupe. Krateri na uzletnim pistama bili su zatrpani okolnim krhotinama, ne baš idealno rešenje za uzletanje starijih modela sovjetskih MIG i SUHOJ borbenih letilica kojima je organizacija raspolagala. Bitno je bilo uzleteti, jer povratka sa ovog leta nije bilo.
Iz nekog neobjašnjivog razloga špijunski sateliti nikada nisu otkrili postojanje ove baze, što nisu učinile ni kopnene patrole koje su prolazile pored nje na samo desetak metara. Baza je za sve, osim za one koji su se u njoj nalazili, bila jednostavno nevidljiva. Iskusni oficir organizacije, veteran iz mnogih terorističkih akcija, sada zadužen za vrbovanje i obuku mučenika došao je jednog dana u Samaru i pričom hipnotisao veliki broj očajnika koje je rat doveo u bezizlaznu situaciju. Aziz je u toj priči video priliku da se osveti onima koji su uništili njegov rodni grad…
Odeven u par brojeva veću maskirnu uniformu poručnika iračke revolucionarne garde, Aziz ležerno pritisnu prekidač za otvaranje kabine, jednom, drugi put, treći…”Prokleto đubre” – pomisli u trenutku – “Opet nema struje! Mora da je ponovo pregoreo osigurač ispod komandne table. Poslednji koji smo imali.
Ima li kraja ovome?” – po ko zna koji put je opsovao vođe organizacije koje su od preprodavaca otkupile zastarele letilice zaostale u bivšoj Istočnoj Nemačkoj nakon raspada Varšavskog ugovora i povlačenja snaga SSSR-a iz Istočne Evrope. Znao je da je širom sveta prikupljen ogroman novac za finansiranje “velikog cilja”, znao je da su mašine sa kojima imaju toliko muke od dana kada su ih preuzeli plaćene sitnicu, znao je u čijim je džepovima završio ogromni preostali višak, ali…i dalje mu se živelo, bar do trenutka kada će i sam ustremiti svoj avion ka odabranoj meti i pridružiti se devicama koje ga očekuju u raju, tako je rekao oficir za obuku.
Iako je čitav svoj život proveo u ovom vrelom podneblju, nikada do sada mu se nije dešavalo da jednostavno ne može da prestane da se znoji, toliko da bluza više nije mogla da upije svu tečnost koja je iz njega izlazila. Topio se a već se na njemu nije imalo šta topiti, maštao je da se bar još jednom okupa, pogled mu se mutio i refleksi usporavali na temperaturi u kabini u porećenju sa kojom je spoljašnjih pedesetak stepeni bilo iznenadno zahlađenje. U besu i nemoći razvezanom cokulom iz sve snage raspali po poklopcu komandne table i …. staklena kupola kabine se uz škripu pokrenu unazad, oslobađajući ga iz njegovog privatnog pakla.
I izvuče Aziz iz desnog džepa promočene bluze zgužvanu paklicu “Lucky Strike”-a, onu koju je onomad pokupio pored tela američkog marinca u uništenom oklopnom transporteru, kojeg ga je u jednom momentu čak i bilo žao, onako naivnog, poslatog u ovu bestragiju pod izgovorom da se osnovni principi zapadne demokratije brane u iračkom pesku, hiljadama milja daleko od njegovog mirnog gradića u Luisiani, Kentucky-ju, Arcansasu ili gde već. U retkim momentima kada ga mržnja nije zaslepljivala, kada je razum komandovao njegovim postupcima, a susret sa ovim vojnikom, ili bar onih što je od njega preostalo bio je jedan od njih, nekako je nalazio zabrinjavajuću sličnost sa ovakvim neprijateljem, isturenim bezimenim pojedincem čija će vest o pogibija odjeknuti samu u glavama njegovih najbližih.
Ponudi reda radi jednu od još samo nekoliko preostalih cigareta “automatskom pilotu”, lutki za odrasle odevenoj u odoru teroriste sa sve maskom na glavi i AK-47 automatskom puškom u plastičnim rukama, posađenoj na mesto kopilota, koji su pronašli u kontejneru koji je u blizini baze izbacio jedan “Hercules” alijanse, jer su se Aziz i drugovi preobukli u uniforme britanskih SAS specijalaca i nasamarili posadu transportnog aviona. Uprkos svoj ozbiljnosti njihove misije i činjenici da ni sami sebe više nisu ubrajali među žive, smisao za humor ih nije napuštao. Udobno se smestivši pored “automatskog pilota”, stavi tamne “ray-ban” naočare, iste one koje je skinuo sa mrtve glave drugog marinca u istom onom transporteru, narednika kojeg uopšte nije žalio pošto je čak i mrtav na licu zadržao izraz nadmenosti koji je bio karakterističan za strane osvajače kada su se obraćali iračkim civilima.
Pogleda u slomljeno umrljano ogledalce na kokpitu ispred sebe, pored kojeg su se nalazile uramljena slika njegovih – žene, sa kojom nikada nije osećao bliskost jer su ih roditelji venčali kada im je bilo svega 15 godina, i kćeri, koja je bila jedina svetla tačka u njegovom teškom životu, te nagoreli poster Angeline Jolue okružene nasmejanom decom u jednoj od misija UN u Kambodži. Delovao je opasno i to ga je momentalno ispunilo nekim samozadovoljstvom. Priseti se pisma koje mu je tog jutra pristiglo i koje mu je doneo prijatelj iz detinjstva, sada narednik Abdulhamid Sulleiman Al Hardanni koji će sa njim za koji sat uzleteti ka svojoj meti, putničkom avionu erbas E300 Er France-a, otvori zgužvanu, prljavu kovertu koja je nekada bila bela, ali ga neka hladna jeza odvrati od čitanja teksta.
U trenutku je dobio osećaj da se smrzava iako je napolju bio najtopliji dan u godini. Nešto nije bilo u redu, odmah mu je bilo jasno, samo šta? I onda, pista ispred njega postala je usijana, pesak oko nje zatrepereo je plavičastom svetlošću od čega su ga zabolele oči, a preko neba su ludačkom brzinom počeli da proleću tamni oblaci. Trgao se iz sedišta umalo nehotično zakačivši ručicu za katapultiranje koja bi ga izbacila visoko iz letilice, i instinktivno potražio lestve za silazak iz kabine...
"Proklete lestve. Nema lestvi!" – zarežao je i beznadežno se počeo osvrtati oko sebe kao da je znao šta je želeo da pronađe. I onda taj glas, bez ičega ljudskog u sebi, dubok, ravnomeran, miran poput stajaće vode, a opet nalik sablasnom režanju Baskervilskog psa – glas od kojeg mu je pretrnuo svaki nerv u telu i digla se svaka vlas na glavi – "Ima ih. Ja sam se uspela uz njih" – glas je postajao sve dublji i škripaviji.
Podsetio ga je istovremeno na besni nastup žene nakon što je otkrila njegovu kutiju, dragocenu crnu kutiju, u kojoj je skrivao vatrena pisma od Habibe el Harrai, fatalne žene zbog koje su sve supruge iz Samare strahovale za svoje muževe, i jecaj kćeri nakon što im je ubrzo nakon toga saopštio da ih iz bezbednosnih razloga šalje u Jordan na neodređeno vreme, iako su obe dobro znale da je to bio samo izgovor i da je zapravo želeo da ostane nasamo sa svojom ljubavnicom. Nakon više meseci provedenih u prestonici Jordana, obe su se pismeno žalile na njegovu bezosećajnost, jer im se u tom periodu niti jednom nije javio pismom, telefonom, porukom. Aziz je bio podizan i vaspitavan u tradicionalističkom stilu. Po njemu, žena je bila vlasništvo muža, koji je imao svako pravo da se prema njoj ponaša onako kako mu je volja, da njenim životom upravlja onako kako misli da to treba da čini. Otuda je kao smrtnu uvredu prihvatio ovo saznanje, zbog čega je odlučio da za njih dve nema više mesta u njegovom životu i naložio im da se bespogovorno spakuju i otputuju kod daljeg mu rođaka Abida, u Crest Hill, u Vajoming, u Ameriku, daleko preko Atlantika.
Pogledao je preko ramena ka mestu iza sebe, tamo gde je trebalo da spokojno sedi njegov "automatski pilot", ali .... umesto toga je ugledao lik starice odevene u crninu, čemu je kontrast pravilo njeno nestvarno bledo lice, kao da je danima bilo uronjeno u vodu. Ukočio se od užasa u svom sedištu shvativši da ga nemo posmatraju prazne očne duplje. Refleksno se okrenuo i posegnuo za svojom "berettom" koja se nalazila u pregradi sa njegove leve strane, iako je u podsvesti znao da se ništa neće promeniti pa makar ispalio i ceo okvir u ovu nestvarnu prikazu. Brzinom kao nikada do tada je potegao oružje i uperio ga ... u svog "automatskog pilota" koji je taj gest neprijateljstva propratio sa svakodnevnom ravnodušnošću. Starica je nestala, glas je iščezao...uznemirenost i panika su ostali. "Pisma! Gde su mi pisma!" – proletelo mu je kroz glavu.
Sva pisma od Habibe čuvao je u crnoj kutiji ispod komandi, istoj onoj koja se ispostavila kao jabuka razdora u njegovom braku. Odahnuo je! Kutija je i dalje nepomično stajala na svom mestu. Tada je preko radio-komunikatora u svojoj kabini čuo poziv oficira za obuka da se krene na izvršenje volje Alahove. "Zar već! Kako, pa prošlo je tek nekoliko sekundi..." – Aziz je potpuno izgubio pojam o vremenu u šta ga je uverio njegov ručni sat. Vreme drugačije teče u paralelnom univerzumu sa kojim je došao u dodir! Uspeo je nekako da se skoncentriše i izda naređenje za uzletanje. Abdulhamid i on imali su isti zadatak. Jedan od njih, bilo koji, morao je da iznad Sredozemnog mora sruši erbas E300 Er France-a u kojem je navodno, inkognito putovao visoki obaveštajni oficir Pentagona. Abdulhamid namesti naslone za ruke, odbravi komande i počne redom rutinski da u predviđenoj sekvenci pritiska mnoštvo prekidača na instrument tabli. Izuzetno dobro je savladao obuku. Otuda mu je i bila ukazana čast da bude jedan od onih koji će izvršiti prvu samoubilačku misiju u organizaciji terorističke ćelije u Samari. Uzletanje po neravnoj, oštećenoj pisti proteklo je zabrinjavajuće glatko... u daljini se začuo vrisak!
Glas je Aziza stegao oko vrata poput uskog užeta. Urlao mu je u ušne školjke, koje su od njega počele da bride. Pokušao je rukama da ih začepi, ali je bez obzira na to glas postajao piskaviji, tanji, grozniji. Izgubio je kontrolu nad avionom. Na sedištu kopilota iza njega, sedela je starica. Na dlanu je držala crnu kutiju, veoma sličnu njegovoj, samo nešto manju – "Otvori kutiju." – rekla je, ovog puta bio je to dubok glas bez emocija. Aziz se okrete oko sebe, ali ne nađe svoju crnu kutiju za pisma. Ispruži ruku ka starici – "Dečija verzija" – demonski se nasmejala, dok se nadvijala nad njim uz škripu glasa koja je unosila jezu – "Ubij Abdulhamida, Azize! Ubij ili..."
Putnici aviona erbas E300 Er France-a na redovnoj liniji Damask – Washington prekraćivali su, svako na svoj način, višečasovno vreme leta. Neki su dremali, neki nehajno prelistavali brojne časopise na nekoliko svetskih jezika, drugi su opet gledali program na internoj televiziji ili obedovali, grupa arapskih poslovnih ljudi, koji se zauzeli business klasu, žučno je diskutovala cene sirove nafte na svetskim berzama. Letilica je odavno bila iznad Sredozemnog mora, na standardnoj visini krstarenja od 10.000 metara. Jedna devojčica sedela je do prozora i tužno gledala ispred sebe. Tek za trenutak je bacila pogled kroz prozor i ostala skamenjena. Stigla je da izusti samo – "Mama, mama, brzo, pogledaj ovo..."
Abdulhamid naglo povuče upravljačku palicu ka sebi i ubrza svoju leteću bombu. Avion zareži i zauzme kurs direktnog sudara sa kolosom. Detonator za eksploziv bio je podešen da se aktivira prilikom svakog jačeg udara .... takav sudar niko nije mogao preživeti. Delovi uništenog erbasa pomešani sa nagorelim iskomadanim delovima ljudskih tela razbacani su kilometrima unaokolo. Za to vreme, Aziza je u drugom avionu obuzimalo ludilo. U histeriji se naizmenično smejao i tresao od straha., ne regustrujući u slušalicama Abdulhamidovo posledneje "ALLAHU AQBAR", ne primetivši u daljini žestok prasak, kada...
Spasilačke ekipe nisu mogle mnogo toga da učine sledećeg jutra. Pronašle su tek sporadične ostatke terorističkog napada, ali ih je u čudu ostavilo to što je na površinu isplovilo i jedno netaknuto telo. Bila je to veoma izborana starica zatvorenih očiju, kao da je zaspala, bledog, gotovo belog lica, iako su joj ruke bile pomodrele od vode. Pored leša starice plivala je jedna crna kutija.
Oko podneva je arapska televizijska stanica "Al Jazyrrah" emitovala video snimak koji joj je tajnim kanalima dostavljen i na kojem su se videli maskirani naoružani ljudi koji su čitali neke stranice iz muslimanske svete kjnige, poručujući da ima još mnogo mučenika spremnih na najveću žrtvu u ime Allaha i da sudbina koja je zadesila erbas E300 Er France-a očekuje i ostale nevernike .... uobičajena retorika svih fundamentalističkih terorističkih organizacija.
Vrativši se u bazu u Samarri, Aziz je pronašao svoju crnu kutiju na stolu. U njoj se nalazilo pismo pisano rukom njegove kćeri.
“Dragi tata, ovde tvoja kći Aziza. Neka stara žena mi govori da ne putujem preko Atlantika, već da ostanem u Jordanu i da mi je bezbednije u Samarri nego u Americi gde si nas poslao. Kako da dođem do tebe pre nego što poletimo.. Majka sprema nakit i kinđuri se. Naziva te stokom i govedom. Da li si poslao staricu, tata? Da li si? Reci majci da ne smemo da idemo kod strica Adiba."
Pročitavši ovo, Aziz se razneo bombom od 237 kilograma.