Peter Šinkovič
Valja se čežnja V
Али кога је сада уопште брига за реку, и ми, да ли ми уопште долазимо у обзира?
А што се тиче овога рајнског ризлинга, пада ми на ум, Немице радије пију пиво, пиво наручују и у Храбаловој пивници; Прага нигде не би ни било без немачких туриста који преплављују стари град, фотографишу, увек тражећи што бољи положај, ведри су, брбљају, а у међувремену ни не примећују да се Пражани – на основу својих лоших историјских искустава – помало устежу од њих, избегавају коришћење њиховог језика, али је њихов хумор ипак попустљив према њима, и подмукло намигују када друсне плавојке неспретно искапљују златасту течност. Једна од њих убацује усред кригле малену црвену јабуку, кажипрстом је помера укруг, у међувремену посматра са стране, да ли неко следи њене покрете: будућа жртва, одабрани објекат који ће с прецизношћу испунити своју дужност. Пут подрхтава, остварује се усисно дејство крвних судова, припрема се мужјак – сада се то збива и у помало мрачном „Златном тигру“, сивом од дуванског дима, пивници која морише на прженице с белим луком, где се на тракама хартије додају све новије и новије црте, по четири и пета попреко, означавају број попијених кригли, у међувремено и дама с црвеном јабуком налази онога погоднога, шофера камиона неодређене нације који подједнако лоше говори на свим језицима, али веома перивлачно. А црвена јабука плута у кригли пива, очекујући да се испуни. Више пак нема ни помена о рајнском вину.
Мноштво речи лети тако у бескрај, док се чује стишано клопарање трамваја по венцу, или било где, где се по шинама ваља чежња.
(Превео Сава Бабић)