Сава Бабић
Стаклени кров

Једном приликом ми је пријатељ рекао да је негде у Калифорнији био у цркви која је имала кров од стакла. Од тада ме ова слика не оставља на миру.

Верник зна да га Бог види било где да се налази , било да је у мраку, било заклоњен у згради; од њега нема скривања. Не види га Бог само физички, него види и његове најскривеније мисли.

Па ипак, када такав верник уђе у цркву са стакленим кровом, како се осећа? Није заклоњен сасвим зградом и њеним кровом. Посветио се за тренутак себи и својим мислима, молитви. А када погледа горе, сасвим је разголићен: небо, сунце, облаци... Директно је изложен погледу из космоса, Бог га посматра! Он зна да га Бог види било где да се налази, али ипак: верник није остао сам са собом, неко му се „меша“ у његову интиму.

Истински верник је заштићен у „Божјој кући“, готово ушушкан. Ни старозаветни пророци који га строго посматрају не траже од њега да падне ничице, можда тек да буде скрушен. А иконе Богородице и других светаца делују већ смирено, људски. И Христос Пантократор је високо изнад олатара, спокојно гледа с престола. Али свод, свод се простире високо и далеко испод бескраја небесног свода. Сам Бог Отац гледа и стреља очима, његова строгост се не може ублажити. А кроз стаклени кров гледа ли гледа!

Можда су се некада тако сасвим спонтано осећали људи у директном дослуху с Богом када су се молили у отвореном, природном простору, под неким високим, светим дрветом. Кроз крошњу провирује небо! Очи одозго гледају и виде.

Данашњи верник не само да се отуђио од људи, није више присан са својим ближњима, него се отуђио и нема дослуха ни са својим Богом.

Питање се намеће: ко је кога оставио?!