Laura Barna
Zatvorena igra

„Ikone?“
„Hiljadu tristo šezdeset.“
„Do đavola!“

Zar je moguće da je dostigla tako paprenu cenu? Ne znam zašto sam uopšte i pitao za nju; ta knjiga me ni­ma­lo nije zanimala. Uostalom, još je imam. Valj­da sam na­meravao egoistično da udovoljim taštini pot­vrđujući vred­nost imetka, iako nisam bio si­gu­ran šta bih s tim i takvim saznanjem. Da je ponudim?

„Otkupljujete?“
„Zavisi.“
„Ikone?“
„Da.“
„Koliko?“
„Tristo šezdeset.“
„Neverovatno! Tristo šezdeset! Ne mari. Hvala“, glas mi je bio usiljeno srdačan.

Pre osamnaest godina plato ispred Filozofskog fakul­te­ta nije bio zakrčen tezgama. Doduše, s leta bi klin­ci, sumnjao sam više iz razonode, zaposedali tro­to­are kar­ton­skim kutijama na koje su, ponekad i po godištima, sla­gali stripove i ilustrovane ča­sopise; uglav­nom is­pred Ame­rič­ke čitaonice i knjižare „Kultura“ (u ovu knji­ža­ru bismo obavezno završavali posle predavanja ili u vre­me kra­ćih pau­za; sada je na njenom mestu ko­mercija­li­zo­va­na, ta­ko­đe knji­žara). Nije mi se ulazilo. Odlučih da zao­bi­đem i An­tik­varijat; galeriju SANU .

Umetnost Lepenskog Vira
izložbu priredio prof. dr Vlajko Jovičić;
radno vreme Galerije od 10 do 20 časova (ponedeljkom ne radi)

Ponedeljak, 18 časova
pijanistički koncert Jagode Jovanović

ulaz slobodan!

Za osamnaest godina baš ništa se nije izmenilo. Zavinuh za ugao staklenog izloga. Riboliki peščanik! Stao sam kao ukopan.

Praroditeljka , Lepenski Vir
kvarcni peščar
7000 – 6000. god. pre n.e.
Narodni muzej, Beograd

Pogled sam naizmenično usredsređivao čas na svoj iskriv­lje­ni odraz na staklu, čas na riboliki oblutak (bili su izdvojeni, iako mi se povremeno činilo kako se šeretski preklapaju). Neshvat­ljivo je koliko ličimo. Oči su nam jednako buljave, uglibile se u tam­ne duplje, ovili ih otromboljeni podočnjaci, nos ravan, dug, pri vrhu pa­kosno ušiljen, a usta se povrnula kao u ribe. Otpuhnuh. Pri­brao sam se. Nekakva nejasna uz­nemi­re­nost pritiskala mi je grudi.

„Sentimentalna budala!“, odbrusih konačno ljutito.

Dobro sam poznavao osećanje prekomerne razdra­že­no­sti i euforičnog ushićenja u koje sam nemilice guran pred mi­ste­rijom pre istorijskih iskopina. Obuzimala me neodoljiva potreba za doticanjem. Moraću svakako u povratku da svra­tim.

Sa ovog mesta sasvim se dobro vidi mansarda. Ostao mi je u sećanju sivi čardak, oronuo, sipljiv. Prebojili su zgradu u oporo žuto, dodali ispred ulaza nekoliko žardinjera (uglavnom su praz­ne ili ispunjene otpacima). Preko puta ban­ka, modna kuća; sve kao nekada. I kafana „Vuk“; gleda na antik­var­nicu–galeriju (u nju sam pre osam­naest go­di­na doneo svoj prvi crtež, s ne malo bojazni; srce mi je tre­pe­rilo, ruke dr­h­ta­le, bio sam kao van sebe i bio bih gotov da zap­lačem da je ko­jim slučajem uzani mladić izrekao ijednu jedinu reč po­kude, ali mora da je moje žalostivo stanje bilo oči­gled­no; oćutao je, uzeo crtež, položio ga na gomil u slika pris­lonjen ih uza zid; dabome, nikada ga nisu pro­da­li).

Vraški miriše dinstovani luk. Kod „Vu­ka“ se nekada jela najbolja teleća čorba u gradu. Da ne žurim , svratio bih na stari meni: teleća čorba , pogača s me­ki­njama, palačinke sa orasima i suvim grožđem, klekovača.

Ulaz u opo rožutu dvospratnicu s mansardom neznatno je izmenjen. Čak sam prepoznao naprslo armirano staklo na unu­trašnjim vratima. Bila su širom otvorena. Ispeh se na zad­nje odmorište. Četiri stepenika vodila su do niskih lučnih vra­ta. Primetih da je mesingana pločica s kratkim natpisom: VLADA bila skinuta (natpis smo urezivali za­jedno, cimer i ja; ideja je bila moja, do­pa­la mi se dvojnost cimerovog ime­na, zato smo ga i pisali ve­li­kim slo­vi­ma). Na njenom mestu stajao je svet­liji pra­vo­u­gaoni trag s dve tamne rupice. Pozvonih. Os­lu­š­ki­vao sam nemarno na­lakćen o gelender. Ni­ko nije ot­vorio, iako sam s vremena na vreme mo­gao da čujem puc­ke­ta­nje drvenog poda, što je, ovako spo­lja, zvučalo kao usporeno koračanje.

Kad sam još pre osam­naest godina pre­d­lagao Vladi da ionako postojeću pu­kotinu po sredini vrata pro­ši­ri­mo, oblikujemo, iznutra ob­lo­žimo lep­ljivom trakom koju bi smo po potrebi skidali i nanovo le­pili, nje­gov pragmatični um blju­vao je osude očinskih pre­ko­ra na ra­čun moje brzopletosti. – Za­boga, Pope, kako ti tak­ve sumanutosti uopšte padaju na pamet ? Za­vršavalo se uvek po njegovom. Ali, sada bi mi špi­jun­ka i te kako dobro došla, iako kad bolje razmis­lim, ni­sam si­gu­ran zaš­to. Da je sop­stvenik iluzornih ko­ra k a želeo, sva­kako bi se prikazao . Ovako? Neprestano sam iznova lov­ljen u zamke jalovih dvo­u­mica, uobražavanja. Stva­ri se de­ša­vaju upravo onim redo­sle­dom kako je to i od­re­đeno.

Strčao sam niza stepenište, pomalo rezigniran.

Nervoz­no ispisah na poleđini autobuske karte

U Beogradu sam, na proputovanju. Moramo obavezno da se vidimo. Odseo sam u hotelu Park .

Aksentije Popović Pop

ubacih kartu u jedino neobeleženo sanduče.

To popodne svratio sam do „Vuka“. Na jelovniku nisu imali teleću čorbu; naručih punjene batake s renom i crno pi­vo. Uveče sam u galeriji SANU zauzeo busiju u prvom redu, nas­pram klavira. Čajkovski: Novembar, Oktobar … Imao sam nestvaran osećaj da mi buljuk ribolikih utvara ana­li­zira po­tiljak.

Već je bilo otkucalo deset kada sam se probudio. Hotelski do­ručak sam po običaju preskakao. Z azirao sam od pravila na koja nisam imao nikakvog uticaja . Znam da bi Vlada na ovu pri­med­bu do tančina izložio traktat o svoj­s­tvi­ma čoveka kao organizovanog bića. – Haos je, dragi moj Po­pe, čovekov neuspeo eksperiment, jalov po­ku­šaj ra­zaranja prirodno uspostavljenog reda – načinio bi pritom neko­li­ko žus­trih koraka. Nisam se slagao s bizarnim teo­re­tisanjima, čak sam s dosadom hvatao odsjaje podrugljivosti iz njegovih usplamtelih očiju.

„Gospodine Popoviću, poruka za vas!“
„Za mene!?“
„Da, noćas je stigla.“
„Hvala.“

Vi ste, pretpostavljam , ostavili poruku za bivšeg stanara. On je odselio, ali njegova adresa, nažalost, meni nije poznata.

Kalina

„Odselio!?“
„Izvolite?“
„A ne, ništa, oprostite“, nevoljko se nasmeših; od­mah potom istrčao sam na uli­cu. Lice mi je zapljusnuo vreo vaz­duh. Šteta! Ipak, neko mo­ra da zna gde je. Ali, nje­gova juvelirska preciznost nikako se nije uklapala u ova­k­ve ne­od­re­đenosti. Bio sam ubeđen da Kalina – primetih, ime joj je veoma neobično, još pri tom samo: Kalina – zna daleko više no što je spre­m­na, a možda i voljna da saopšti. Uostalom, ta mansarda je, odnekuda sam svim svojim bićem osećao, i da­lje bila „naša“. Odlučih da se vratim, po­ku­šam pono­vo, ovaj put moram da razgovaram sa njom. Kockastu hartiju mrvio sam među prs­ti­ma.
„Kockasta hartija!? Ona je poruku lično dostavila“, promu­cah.

Pozvonio sam tri puta, kratko, seckavo; nekada je to bio naš do­go­vorni znak; i dešavalo se da mesecima ne ot­va­ra­mo vrata dru­gim kombinacijama. Tišina. Malo potom isti šuš­kavi ko­ra­ci, pucketanje rasušenog drveta , onda opet tišina. Bez sumnje, neko je unutra. Neko? Ona! Vlada? Zaboga, ona, i ne že­li da otvori.

„Kalino!“, dozvah.

Postojao sam još koji trenutak nap­reg­nuto osluškujući tišinu. Više nisam čuo šuštavo pucketanje rasu­še­nog poda. Ljutito se latih olovke, beležnice; ižvrljah ner­voznim rukopisom

Čudi me vaša ubeđenost. Zašto, na primer, ja Aksentije Po­pović Pop nisam mogao da se obratim vama, dra­ga Kalino ili, kako li se već zovete; ali, kako god, evo, ot­vo­reno vam kažem: želeo bih da vas vidim, lično. Put sam odložio za neki naredni dan. Golica me neizves­nost koju ste mi – da l' hotimice? – nametnuli.

Aksentije Popović Pop

poruku sam zadenuo za kvaku.

Sutradan me je na portirnici dočekala nova kockasta depeša. Nisam je otvarao. Odmah sam se okomio na mladića u svečanoj livreji sa nizom ša­re­nih širita i pozamanterije. Zahtevao sam da mi do tan­či­na opiše dotičnu gospođicu koja je donela kockastu har­ti­ju. Odnekuda sam bio ubeđen da je gospođica.

„Bilo je kasno“, pravdao se on, „jedva da sam joj mo­gao videti lice; još je ovde u holu mračno, vidite i sami? Ne, ne mogu vam biti od pomoći, zaista sam neoprostivo malo video, gotovo ništa.“

Nije vredelo ni moje nadmeno hvatanje za unutrašnji džep sakoa ; ma­hao sam papirnim novčanicama kao lepezom ispred nje­go­v og zašiljen og nosa, ali uzalud. Izgledalo je da mladić sa ši­ri­ti­ma zaista nije bio siguran u ono što je video. Dogovorili smo se da naredne večeri bolje otvori oči (dogovor je usledio na­kon mog ponovnog posezanja za unut­rašnjim džepom sakoa ).

G. Aksentije, nemojte da se iščuđavate. Pokušavam da vas ube­dim kako meni nikako niste mogli da se obratite . Pomalo shvatam nesnosnu upornost ko­jom nastojite da me uvučete u jednu od svojih zat­vo­re­nih igara kojima se lakrdijaški zanimate (zaboga, opros­ti­te na suvišnoj grubosti; drugačiji jezik ne biste ra­zumeli).

Kalina

P . S . što se mog imena tiče, mislim da je sasvim uobiča­je­no.

„Ime!“, vrisnuh. Osetio sam kako me mladić sa širitima sa­žaljivo posmatra psećim pogledom . Čekao sam da mi se obrati, nestrpljiv da zapodenem bilo kakav razgovor ; ali, on je oćutao.

Za tili čas našao sam se u gužvi. Želudac mi je izjedala go­rušica tako silovito da sam pomislio da ću povratiti. Zas­ta­doh kraj jedne odvratne bakalnice s poderanom tendom. Kako je ona mogla da zna da mi se njeno ime učinilo neo­bič­nim kada joj to – ubeđen sam – nisam spominjao u po­ru­ka­ma. Ali, u glavi mi je bilo i suviše mutno da bih mogao raz­lo­žno da nastavim s vizuelnim preispitivanjima svojih živ­ča­nih škra­botina. U pravu je Vlada, bahatost proistekla iz sa­mo­lju­b­lja i gordosti jeste moj najveći problem; ipak, nisam se mi­rio s njegovim dijagnozama, smatrao sam ih preteranim i ciničnim. Oči­gled­no, pre­turala je po mojim mislima! Još se više zgro­zih; ubr­zano sam špartao neodređenim putanjama. Vreo vaz­duh kri­vio je lica retkih prolaznika. Odjednom, sasvim neo­če­ki­va­no, našao sam se pred oporo žutom mansardom. Svratih do „Vu­ka“. Osećao sam neizmernu glad. Kao u magno­ve­nju do­neh odluku da do večeri presedim na stepeništu, pred niskim luč­nim vratima; nadajući se da će neko ući ili barem iza­ći (možda je takva nepro­miš­lje­nost usledila i nakon ne­ko­li­ci­ne ispijenih klekovača).

Unutra je bilo nesnosno zagušljivo, osećao se ustajali vonj otirača i istrulelih linoleuma, mešao se s mi­ri­som dinstovanog luka. Želudac mi je i dalje razarala gor u[ica , ali bio sam odlučan da po svaku cenu do večeri pre­sedim pred niskim lučnim vratima. Začudo, za sve vreme mog nap­regnutog osluškivanja nisam čuo šuštave korake sa ra­su­še­nog drvenog poda, iako sam ih, priznajem, željno iščekivao. Uosta­lom, možda je i to bio razlog što sam svoje „dežurstvo“ skra­tio bar za pola. Da li uopšte ima smisla nastaviti prepisku s a ut­varnom spodobom kojoj – kakve li ironije – samo ime znam? Ispisah pomirljivo u beležnicu

Drskost, očigledno, negujete kao najunosniju vrlinu. No, dob­ro, imate pravo, ja opet nemam pravo na osude i pro­ce­ne; stoga, možda se i varam, grešim. Zar ove papire ne bi mogl a da zamene naša lica? Nastavljamo zat­vo­re­nu ig­ru?

Aksentije Popović Pop

P . S . Još sam u Beogradu, kratko. D ajte, zadovoljite moju sumanutu želju za viđenjem.

P . P . S . I da znate, č ujem vaše kora­ke po brodskom podu.

Već je počelo polako da se smrkava kada sam iza­šao na uli­cu. Prođoh pored Praroditeljke , nežno dotakoh njen obris kroz stakleni izlog. Upravo su zatvarali galeriju. Današnji dan me je do te mere iscrpeo da sam se u odelu, obuven stropoštao u poste­lju. Usnih kratak san; samo ga se neznatno, kao kroz maglu, sećam. Evo, dak­le, tog sna: kiša je lila bez prestanka; bio sam u pot­pu­no­sti mo­kar iako sam mogao sas­vim udobno da se uvučem pod nad­vrat­nik neoklasicističke tros­pratnice iza svo­jih leđa. Začu­đu­ju­će kako se toga ranije nisam setio. Po­ku­šao sam da pokrenem no­ge ; bile su priko­va­ne, ruke ta­ko­đe . M ogao sam da po­me­ram jedino glavu. Okre­nuh se; glasno stadoh da sričem – Ar ... hiv gra ... da Be ... o ... g­ra ... da .

Ujutru nisam bio spreman da se upuštam u analize ne­o­bičnog sna, kako sam to redov n o činio. Žurio sam što pre da siđem na recepciju, već ubeđen da me u krajnjem levom pre­tincu iščekuje nova kockasta hartija. Nisam se, naravno, pre­vario. Još s vr­ha stepeništa spazih mladića sa širitima. Po­ku­šavao je da se usredsredi na raspremanje recepcijskog pulta. Nešto je gro­z­ničavo uzgred zapisivao u prijemnu svesku, ali čak i sa ove uda­lje­no­sti mogao sam da spazim njegovu uzrujanost . S a šiljatog nosa okapavao mu se znoj, kosa mu j e u neredu padala po čelu i licu, iako se mogla naslutiti do skora uredno napomađena fri­zura. Neprestano se oba­zi­rao na kraj­nji levi pretinac, gde je stajao moj ključ, a u kom se sada svetlucala koc­kas­ta hartija. Jeste, mora da je i ova koc­kasta.

Strčah.

„Imajte bar malo milosti, gospodine, ne mučite me ispitiva­nji­ma, molim vas . J a sam primio poruku – jesam! – i video sam je, jas­no, kao što sad vas gledam, ali već sle­de­ći trenutak, kada je iskoračila“, pokazao je drhtavim rukama na izlaz, „nestao mi je njen lik. Verujte mi! Neve­ro­vatno! Ni sâm ne znam da objasnim šta se desilo ; evo, celu bo­govetnu noć gorim u paklenim mukama nastojeći da čujem njen glas, vidim to lice, telo, bilo šta. Ne vredi … “
„No, dajte mi tu p oruku ! Kockasta je, zar ne?“
„Jeste“, klimnuo je neodređeno glavom.

G. Aksentije, pritiska me osećanje žalosti za vašim jadnim sta­njem; zar niste znali? Z atvorene igre su najopasnije ig­re, nema pobednika, samo poraženi ostaj u i dalje u krugu. Ose­ćate prve batine oholosti i nadmoći kojima ovakva ig­ra započinje. Priznaću kako ponovo počinjem da živim, za­služeno – no vi o tome ništa ne znate, a ne tre­ba ni da znate, iako ste delimični krivac za moje pređa­š­nje sta­nje – i onda ste se pojavili nadmoćno, s pogi­belj­nom za­mi­sli: igranje zatvorene igre, ali, propustili ste, zat­vorena ig­ra nosi zlu kob kao pečat, zahteva do kraja da bude do­ig­rana, u njoj nema uzmaka, predaje, poraženi kao slepci obigravaju unutar kruga . Zato, z avršimo s a ovim lakrdijašenjem.

Kalina

P . S . Uzalud osluškujete, više nećete čuti korake.

U trenu lucidnosti mogao sam da naslutim ukus poraza o ko m je Kalina zamršeno pisala, ali taj tre­nu­tak je trajao kao ubod žaoke u meko tkivo, s malo ne­ja­s­ne raz­draženosti, i – kraj. Ikona je i dalje stajala na istom me­s­tu, jedino je u vrhu krivim slovima flomasterom bilo ispisano: hi­lja­dutristošezdeset . Mrzovoljni prodavac mi klimnu gla­vom u znak pozdrava, prepoznao me je. Sa ove distance činilo mi se da se naš susret, potom i kratka rasprava, odigrala pre rav­no sto godina. Uđoh u galeriju SANU; s leđa sam osmotrio Pra­roditeljku. Bila je manja nego što je spolja izgledala, ne­kako zrnasta, jednostavna. Dotaknuh joj ramena; ti­ho sam joj došapnuo u potiljak: Šta da uradim? Sva moja životna brzopletost slila se u sluz oča­ja niz leđa pr e ­istorijske iskopine. Osetio sam iznenada ne­za­drživu od­vrat­nost prema s v om telu, kosi sakupljenoj u perčin, odrazu u stak­lu. Naši od­razi su se razdvojili; nepo­mič­no sam osluš­ki­vao svoj dah, Pra­roditeljkino jedva čujno krk­ljanje, škripu mer­mernog po­da. Nokte sam zario u meso peš­čanika. Osetih kako mi niz prste curi slab mlaz krvi; njo­me stadoh da is­cr­ta­vam po nadlanici

PREDAJA

Bilo je već jutro kada sam zadremao. Probudio sam se oko pod­neva. Osvežih se gutljajem klekovače iz minijaturne pljo­ske koju sam nosio u unutrašnjem džepu sakoa. Nad­lanice su mi bile besprekorno čiste. Obuzeo me neizreciv užas. Mora da sam je noćas, u magnovenju, sâm obrisao, oprao, pomislih. Strčah niza stepenike. Ali, umesto mla­di­ća sa širitima zatekao sam zaokrugljenog brkajliju kome su se širiti i pozamanterija nekako razvukli po ogromnom telu te ih u prvi mah nisam mogao ni primetiti. Dočekao me je s usi­lje­nim osmehom što je napadno titrao s masnjikavog lica.

„Imate poruku, gospodine Popoviću, noćas je stigla; donela ju je prelepa dama, ali oprostićete, ni sâm nisam si­gu­ran zašto sam rekao: prelepa kada se njenoga lika uopšte ne mogu setiti … nekako neobična… “
„Gde je mladić od sinoć?“, prekinuh ga nestrpljivo.
„Ah, Stanoje, Stanoje, jadni Stanoje … Svu noć je goreo u vatri; ona­ko ga naprasno savladala. Buncao o nekakvim spisi­ma, spo­minjao arkiv , ne znam samo otkuda mu ta reč, nije je on mogao izgovoriti sâm, poznam Stanoja. Menjam ga; zna­te, cimeri smo, ima već osamnaest godina da živimo zajedno.“
„Arhiv!?“
„E, tako, arhiv, mislim da je baš vikao – arhiv!“
„Arhiv … arhiv… “, mrmljao sam.

Brkajlija je nemušto odmah­nuo rukom, kako to čine nemoćnici pred licem bespovratno unesrećenog. Po­kušao sam silovito da upregnem preostatak zdravog razu­ma, prizovem neobičan san.

„Neoklasicistička trospratnica … Arhiv grada Beograda… O p­rostite, gde je Arhiv grada Beograda? “, pritrčah prvom prolazniku.
„Druga zgrada s leve strane, siva; prepoznaćete.“
„Hvala.“

Portir me je uputio u prizemlje. Soba sto šest, is­ce­dio je mrzovoljno kroza zube.
Osećao sam opor zadah hartije, odnekuda sam znao da je žu­ta, zrnasta; valjda po mirisu.

„Da. Z nam tu kuću“, unela mi se ljubazno u li­ce visoka, mršava starica; naočari je pridržavala vrhom po­vr­nu­tog no­sa, is­kosa me gledala sitnim, žmirkavim očima . „Vi­la Kalina, ta­ko se nekada zvala, hiljadu devetsto trideset i sedme; građena je za ćerku bogatog tr­gov­ca Spasoja Jevrića; ku­ću su posle rata konfiskovali; Kalina je stajala iza leđa stre­ljačkog od­re­da, nepomično je zurila u oca, baš pred ula­zom . S ada je na tom mestu ka­fa­na … “
„A Kalina, šta je bilo sa njom?“, prekinuh je.
„Bila je zaljubljena u čuvenog bečkog đaka, arhitektu, gospodina Stojana Belića. On je projektovao kuću. Po ubistvu g. Spasoja, otišao je u Ameriku . Kalina je ostala sama. Našli su je obešenu na mansardi svoje vile … Gospodine, je li vam dobro?“
„Jeste … “, uzvratih neubedljivo, „samo … ove vru­ći­ne, još ovaj miris … “
„Da, niste navikli na miris stare hartije. Biće bolje da udahnete svežeg vaz­du­ha.“

Kalina je zaposela kuću. Korača šuškavim koracima, utvarna, po rasušenom drvenom podu. Morao sam smesta da saznam šta se desilo sa Vladom. Otrčah u obližnju stanicu milicije.

„Vladimir Dimitrijević!? Gospodine, ko ste mu vi?“
„Prijatelj. Cimer iz studentskih dana. Nisam bio u Be­og­ra­du proteklih osamnaest godina.“
„Taj čovek je pod veoma sumnjivim okolnostima – sećam se dobro tog slučaja – pronađen u iznajmljenoj mansardi, mrtav. Uzrok smrti, kako je zvanično saopšteno, bilo je gu­še­nje. Znate, ja lično ne verujem u takve naprasne smrti .“
„Kada?“
„Čekajte. Evo, 28. avgusta 1997; pre tačno tri godine.“
„Danas je Velika Gospojina“, primetih poražen.

Do hotela sam išao više po inerciji. Obuzimala me nesnosna slabost; udovi su mi trnuli. Nisam mogao da govorim, jezik mi je mlitavo virio kao u besne psine. Hramljući, dovukoh se do recepcijskog pulta. U krajnjem levom pretincu belasala se kockasta hartija; valjda je kockasta. Brkajlija ćut­ke ispruži ruku; kockasta je.

VRLO DOCKAN

„Gospodine Popoviću … ne znam … možda će vas in­te­re­sova­ti … još jutros ste se raspitivali za njega … Stanoje, mladić – stanodavac me obavestio da je po mom odlasku pao u još veću vatru. Mislio sam, iz­vu­ći će se, mlad je, jak, ali … kaže, buncao je, spominjao nekakvu ku­ću. Gori!, vi­kao je. Gori u paklenim plamsajima!, eto baš tako je rekao. Srce mi se kidalo, znam da to nije on, po­z­nam Stanoja, cimeri smo, živimo zajedno, već osamnaest go­di­na. Ne bi on znao tako učeno, razumete … Eh! kao da je slu­tio, jad­nik, eto kuća bivšeg gazda Spasoja izgore danas na pra­vdi bo­ga, još o Velikoj Gospojini. Oprostite, ja vas izgleda sm a­ram, vi­dim da ste i vi umorni , ne bih da se mešam; pot­re­ban vam je odmor; nije vam do­b­ro? D a vam pomognem? Iz­volite, vaš ključ …“