Čitao sam romane za odrasle, Miševe i ljude Štajnbeka i više puta, nekoliko knjiga Viktora Igoa, koje nisam razumeo te sam ih osmislio kako sam znao i umeo, na svoj način. Kasnije sam u gimnaziji imao prilike da ih ponovo čitam, i već sam ih drugačije razumevao, ali bilo mi je krivo što nije važeće ono moje dečije čitanje, koje mi se više dopadalo.
U odnosu na neke junake lektire dugo sam živeo u zabludi. Jako sam voleo priču o Petru Panu. U knjizi koju sam imao nacrtan je u nekakvom kombinezonu. Još u Kanjiži, u školi, trebalo je ispričati neku priču. Ja sam ispričao ovu, ali kao da je Petar Pan bio devojčica. Ismejali su me i rekli da nije devojčica već dečak. Sećam se jasno još jednog slučaja. Sve do gimnazije verovao sam da postoje zmajevi sa sedam glava. Bio je to veliki šok za mene kad su me, uz smeh, ubedili da se radi o izmišljenom biću.
Imali smo jednu sobicu u kojoj sam čitao, voleo sam da se krijem od ljudi. Tako sam naišao i na jednu staru, pohabanu veronauku. Tamo sam prvi put čitao o Isusu. U toj istoj fioci bile su i nekakve naočari za sunce. Katehizis sam čitao samo sa ovim naočarima na nosu, jer mi je versko štivo tako delovalo još tajanstvenije i mističnije.
