Каталин Ладик
[Словачка улица]

Негде средином шездесетих година, у стану брачног пара уметника Богданке и Дејана Познановића, запазила сам књигу провидних, пластичних страница. Постојала је у једном једином примерку, више се не сећам имена аутора. У то време ме је веома заокупљала мистерија огледала и одраза, и ова књига провидних листова пробудила је у мени давну, чежњиву успомену, још из педесетих година: тада сам, наиме, и сама желела да будем невидљива, гипког, ваздушастог, мишићавог тела, као помахнитала кошава, да загудим дуж прозора и ограда приземних кућа вијугаве Словачке улице, у коју смо се чак два пута досељавали. Одатле сам смела сасвим сама да идем у биоскоп „Звезда“. Сва три задња биоскопска излаза водила су у уличицу, којом сам након касне поподневне представе победнички-устрептало стизала кући. Понекада бих се препуштала бујици биоскопских посетилаца која ме је носила ка главном улазу, утопљену у безличну, бауљаву масу, што се ваљала крвним судовима ходника. Излазна рана, одишући дуванским димом и семенкама, лопила је право на новосадски главни трг, Трг слободе.

Она три задња биоскопска излаза отварала су се на двориште дугачке приземне зграде, издељене на мале, сиромашке станове, сасвим налик нашем. Само што ту није било бедема од цигала, који би штитио станаре од испитивачких погледа биоскопских посетилаца. Станари, међутим, као да се и нису крили од погледа што навиру из наспрамних врата. Као да су навикли на свој нескривени живот. Улазна врата и прозоре нису застирали завесама. Могли смо да им видимо кухињу, која је уједно служила и као соба. Нису имали тајни пред нама, али смо ми ипак са осећањем кривице окретали главу, када би нам се срели погледи. Чудила сам се како могу тако, пред повременим уљезима, да обедују, спавају, свађају се. А онда сам схватила да нас заправо и не примећују. Гледали су кроз мене, као да и не постојим, баш као ни маса омамљеног света која три пута дневно куља крај њих, попут ковитлавог, киптавог млаза, и ни најмање не дотиче њихове животе. После сам све чешће бирала баш тај задњи, џомбасти, глибави пут. Он ми је приуштио осећај невидљивости за људске очи. А то је на корак до храбрости и самоуверености ...

Онда сам одрасла, и заборавила на то искуство. Мада би ми понекад итекако добро дошло. Поготово сада, почетком двехиљадите. Већ одавно узалуд трагам за вијугавом Словачком улицом, нема је. Све куће су јој срушене. Тражим биоскоп „Звезда“, са његовом дугачком зградом, подељеном на мале станове што излазе на уски сокачић, али нема ни њега. Расте број невидљивих улица Новог Сада којима ходам у мислима. Радо бих посетила Дејана Познановића, да изнова залистам Провидн у књигу , али ни њега више нема. Ипак, чини ми се да знам шта треба да радим: истрајно, увек изнова, треба у себи да крстарим Словачком улицом, да коначно пређем утабани земљани пут, што води ка задњем излазу биоскопа „Звезда“, и да се загледам у очи дечака што доконо седи на прагу, грицкајући семенке. Њему је и сада дванаест година, баш као и мени, тада.

* Одломак из романа Élhetek az arcodon (Смем ли да живим на твом лицу).