Oto Tolnai
Bez ikakve veće buke

Taj veliki sto, koji beše viđen nešto poviše od delte Rone, od Sen-Meri de la Mera, u Langedoku, gde po vasceli dan lebdeše oni na vodi plavoj nedaleko od blistavih kupa soli – ova me geometrija zanima, ova blistava, božanska geometrija, pominjaše mlađi Habonji – nedaleko od ponija boje krede i sveta klonulih, klonutijih nego što je to mlađi Habonji očekivao, ružičastih flaminga, taj veliki sto držahu tek dva uzajamno leđima spojena crva. Nisu stenjali, naprotiv, pošto Atlasi, a ni druge mramorne karijatide ne stenju. No zato se mogao čuti staklasto škrgutavi glas dvaju naprežućih se crva. Da, baš onako kao dve nevidljive mramorne karijatide, oni će zauvek držati, mišljaše zauzimajući mesto za stolom. Malčice se pobojao tek onda kada je ljubazni domaćin pred njih stavio vinske čaše, te doneo jabuke u jednoj činiji. To je već mnogo, mišljaše mlađi Habonji, to je već i ovim nevidljivim mramornim karijatidama preveliki teret. Osećao je da će ovo biti taj trenutak, baš ovaj, kada ljubazni domaćin napuni i četvrtu čašu gustim, crvenim nektarom, u kojem će dva crva jednostavno popustiti. Otpustiti. Sto. A taj lepi veliki sto će u tom trenutku bez ikakve veće buke prestati da postoji. No, budući žedni, čim se napuniše čaše, čim i u četvrtu upade poslednja kapljica, kao na neki dogovoreni znak, bez da behu svesni toga, prestigavši dva crva, dve karijatide, pohlepno posegnuše za čašama. Ali da nešto zakasniše, oni bi sasvim sigurno popustili. Istina, ni u tome ne bi bilo ničeg posebnog, pošto se to, da ova dva crva popuste, moglo dogoditi već i stotinu godina ranije, budući da je i stotinu godina ranije postojao jedan gagričavi sto, odnosno moglo bi se eventualno dogoditi i stotinu godina kasnije, kada neki od potomaka mlađeg Habonjija bude premetao onde u vrelom azuru, i stotinu godina kasnije mogao bi se odigrati trenutak kada dva crva, kao što rekosmo, jednostavno popuste, prestanu da i nadalje drže na svojim uzajamno spojenim leđima taj veliki lepi sto, koji uistinu nije ni postojao, baš kao da vlastita senka bejaše, pošto je gagrica sve pojela. Pojela. Onako generalno. Samo što one dve gagrice zbog nečega postadoše osobenjaci, nekako im je uspelo da se izdvoje, istrgnu iz proseka, one se, samo Bog zna zašto, rešiše da drže, još će da drže taj lepi veliki sto na svojim uzajamno spojenim leđima, odnosno odnosno gotovo da se sa sigurnošću može naslutiti uistinu i zašto, naime dok je tokom velikog dela godine kuća bila zaključana, odnosno dok se ljubazni domaćin bio povukao nešto više u planinu, u klet, njega dole Bog zavoleše kao neki oltar, celebrirajući na njemu uvenulim jabukama, premda je božanska, pusenovska pozornica bila tamo gore, gore na vreloj padini... Da nas ne steže žanr, mogli bismo uporediti dva stola. Onaj sred snežne poljane, i ovaj ovde, na vrelom jugu. Ali on nas steže – ergo, upoređivati ih ne možemo.

Prevod: Predrag Popović