Balkán Magyar Irodalmi Klub – Balkanski klub mađarske književnosti
Beszédes István
Kip muškarca

Kip muškarca. Bilo bi poželjno
da ima dve noge i
(za nošenje izgubljene glave)
barem jednu ruku,
ili da ima bar jednu nogu
i dve ruke
(jedna za glavu,
a druga za naslon štake).

U vezi glave može da se postavi pitanje:
– da li je to sopstvena glava, sa svoga vrata;
– lobanja dobijena na poklon (trofej zarobljen sopstvenim rukama);
– predmet u koji se zaljubio,
kako se zaljubiš u predmete, koje sam habaš;
ili samo
– prosto nađena glava, sa kojom nema
nikakve veze, koja nema svoje ime, prošlost,
za koju se ne vezuje pojam oštrice mača
ili britke uspomene...

Možda je to lopta tamo, pod pazuhom,
stiže iz igre, koju je izgubio,
ili iz rata: to je topovska kugla, možda ga je pogodila,
i promenila mu, kao naredba, život.

Ne znamo, može to biti glava boga il boginje,
da li muškarca, ili ženu oponaša,
da li ju je ranije heroj ili monstrum nosio
(da li je ona heroja ili monstruma nosila),
da li joj je rukom dat oblik, ili je okamenjena jednim pogledom,
što svakako nije svejedno, i pošto vidimo
samo to, da je torzo bez cele glave,
instinktivno mu pripisujemo
tu pronađenu lobanju.

I u vezi krila se postavljaju neka pitanja.
I u vezi krila se postavljaju neke glave.
(Gospođice, mogu li Vam leći u krilo? No, my lord.
Mislim, mogu li Vam u krilo staviti svoju glavu? Ay, my lord.
Treći čin, druga scena.)

Muška glava u krilu? Bilo bi poželjno
da ima i svoje telo, otkako tamo stanuje,
u tuđem krilu, koje možda pripada životu,
i služi za drugo, a ne da u njemu
besmrtno kamenje stanuje,
ne za to, da teret beživotni
drži nad zemljom.

Biti usamljena glava je sušta bezdomnost.
Usamljena glava vidi, ako za to ima oči,
da je komad osame njen.
U komadu o usamljenosti
usamljena glava posmatrata celi svoj
razbijeni život,
svedok je svog živog uništenja,
u kojoj se njeno ranije potpunije telo
nastavlja na privatnom posedu ništavila,
i može dati iskaz o tome
ako još ima usta.

Ako ima za to nos ... Ali baš je to ono,
što se prvo izgubi.
Moguće da ponekad oči ostanu zadnje,
ili monolitno čelo, ili neka misao iza čela.

Ili razmišljanje o jednom muškom kipu.
O udovima na kipu muškarca...
O ruci, koja držeći se za usta
ćelavu lobanju podiže,
o ruci, koji držeći se za usta
nosi sopstvenu glavu. O telu,
sastavljenom od glave i ruke
sopstvene, koju u zubima drži.

Na kraju ostaje misao što sebe grabi,
misao na sebe usmerena?
Memorija izgubljene glave?
(Glava za sećanje kao bojeva glava?)
Monolog njen sa samom sobom
u sveopštem obezglavljenju...

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski