Balkán Magyar Irodalmi Klub – Balkanski klub mađarske književnosti
Noemi Laslo
Poput

Življasmo tako nas dvoje u skoro praznom
trosobnom stanu, ukrašenom
odnekud zabasalim trpezarijskim stolom
i šćućurenim madracem, poput
isturene ili ostavljene straže
neke izvidničke ili poražene vojske,
među praznim vinskim bocama, razvejanom travom,
papirnim maramicama, opušcima, i par
od čitanja raskupusanih pesničkih knjiga,
u podnožju povazdan treperavog ekrana
povazdan škljocavog pentijuma,
življasmo tako nas dvoje među povazdan
hladnim i belim zidovima, sred paučine,
kao da na stvari, na izgovorene
rečenice, na prljavo rublje, na posuđe,
na planove u uslovnom načinu, na smišljanje
prošlih i budućih dana ni najmanje ne utiče
pospano bančenje za trpezom pozne jeseni
i rane zime, patike otežale
od lepljivog blata, preforsirani
velosipedi, u podnožju
dobrih, loših i genijalnih isečaka,
življasmo tako nas dvoje u rojevima
tajni, sumnji, pretnji,
među prispelim vestima, fakturama,
prospektima, kao da granice
zdravog razuma, poslednji bastioni
logičkog mišljenja,
hleb naš nasušni i
problem ponovnog uključenja struje
nije drugo do paperjasta nedođija
što se mimohodi s našim resorom,
neki volšebni svet
u podnožju od staramajki nasleđenog prstena
s velikim kamenom što nam na prstu klamće
u hladnjikavom podnožju demontirane limene sudopere,
zarad spravljanja savijače što ponećemo je na more,
tako življasmo nas dvoje u skoro praznim, skoro
vazda hladnim umnogostručenim zimama
svojih pogleda, kao ofucani ali odistinski,
okretni akteri beskonačnog film noir-a
što fućkaju na smrt,
u podnožju šarene senke rasplinutih dana,
u podnožju dupkom punih cvokotavih noći
i srećnih vremena koja nikako da dođu
u podnožju lepih neostvarenih
obećanja.

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski