Balkán Magyar Irodalmi Klub – Balkanski klub mađarske književnosti
Тибор Залан
Тераса

Вазда се спушта ноћ
и вазда на ону исту жуту кућу поглед ти пада
с терасе
и нехотице се машаш свог уха
још је на свом месту ниси га спаковао
још му га ниси послао
некоме некуда
никоме крваву пошиљку
Ако пак Месец одскочи
суманути Чонтвари ће се верати по хрбатима кућа
са изанђалим ранцем на плећима
из њега штрчи некаква флаша
некакве пемзле му одвисиле
из утробија
и мрмори без престанка
да цара треба
ставити на сунце на сунчану путању

Вазда се спушта ноћ
и вазда на ону исту јелу поглед ти пада
са терасе
испичутура Тјутчев
и рогоња Пушкин
лочу вотку на дебљим гранама зањихани
према теби пружају флашу
лебдивим покретом руке
отклањаш је јер више не пијеш
ти си већ попио смртоносну дозу
па и више од тога
Ако пак на звезде
подигнеш поглед у Хемингвејевој трофејној чаши
сударају се коцке леда
у главу заривена
сачма одједном почиње да сврби
чешеш се јер нико не гледа
само ти звезде замишљено
узвраћају поглед
али оне се не рачунају
ти блистави божји шугарци
пред свитање
ионако ће отперјати
изван линије хоризонта
- док бог се кришом чеше.

Вазда долази зора
уочаваш модре облаке изнад кровова
с терасе
Ади се ваљушка
са бледуњавим женама болесне крви по плаветним јастуцима
испод месечева што хрле
посмртна маска
посута срмом
твоја полица за књиге
бесано подрхтава
Молитве Псовке Снатрења
Никада их није описао
Никада их ниси отписао
Никада
им није опростио
Никада
ти нису опростили
Ако пак
олеандри кисну под пљусковима
Лоркине циганчице почињу да се увијају
између треперавих вртних сенки
светло их просејане чува
пар зелених очију у води цистерне
Верленови покојници под маскама
лира им је знак распознавања
а испод огртача срце
личи
испод огртача срце
личи
личи на суморну шару
Никада снове
не доноси тераса
никада не доноси буђење јутро
поглед посувраћен види мимоход мрава
док Шагалов магарац разјапљено
њаче под прозором
У звуцима виолине нестаје
твоје детињство звуци виолине изнад циглане
нестају
У врту станује свет
у свету буја врт
изнад врта нестаје тераса
и на тераси
јутро растерује предјутарње
клупко утвара
без трага
На сто доспева двопек
мед чај мало кобасице шунке
кефир ровито јаје димљена риба
на салвети весели цветићи
на сланику поблескује сунце
ко би приметио
зар мимоход
мрављи немој трави заупокој

С мађарског превела Драгиња Рамадански