Čaba Segi
Žica
(Dnevnik moje dvadeset dvojke) – Odlomak
Uspomena na jednu mesečevu devojku

„– Dakle: dolaziš-odlaziš? U pravu si! Izabrao si odličnu sudbinu, sokole! Tako i treba: idi, vidi, razgledaj po svetu i nakon što si dovoljno video, lezi i umri – to je sve!

Gorki: Makar Čudra

I GLAVA

Pribor: M 70-AB2. Oznaka: 174265. Moj broj: 5. Broj moje maske: 91-49-1235. Broj mojih gaća: 12. Broj mojih kvaka i klopki: isto.

22.

Moji strahovi: bezbrojni.

Pazim na red. Ne bacam opuške. Ne idem da uriniram bez pitanja. Ne škrabam po sveže okrečenom zidu. Ne serem pored čučavca. Koračam u stroju. Ja imam moć. I gospodari svemira.

Jedem brzo. Usput mi cure bale. Nema veze. Naravno. Supa mi je vrela. Dlanovi suvi. Nokti prljavi.

Usta su mi ispucala. Dlanovi popucali. Odelo mi je prljavo. Čmar mi bazdi. Gornje dugme mi je zakopčano. Ne zevam u stroju.

Zovu me. Idem. Nikad ne znam kuda, nikad ne znam dokle, nikad ne znam zašto. Naredni trenutak je tajna.

Kad čujem svoje ime, vičem, JA.

* * *

Čudno. Nebo ovde pokazuje svoja najčudesnija lica. Nikada ranije ovoliko divnih boja i oblika kao što oblaci ovde oslikavaju. Istini za volju, zlokobni su, ali su ujedno i impresivni.

Jedina lepota oko nas, sve mi se čini.

* * *

Da li da poverim svoja pisma jesenjem povetarcu.

* * *

Hej. Ne razmišljaj sad o hrani.

Gladan sam. Danas sam čitav dan bio gladan. Krišom sam oprao penis na česmi, pošto me je već boleo. Dve nedelje se nismo kupali.

Juče i prekjuče su me rasporedili u kuhinju. Bazdiš na pomije i znoj. Okružen si neprozirnom parom. Doduše, tu barem možeš da se prežderavaš i napokon će ti koža na rukama biti čista. Što i nije na odmet.

* * *

Ovaj čovečuljak tu u mojoj glavi s vremena na vreme umišlja da postojim. Samo vrebam priliku da ga ućutkam. Seli su na smetlište, zaklonjeni kamionom i zidom od cigala. Riđi je izvadio robu i uvežbanim pokretima smotao džoint. Već je bio poprilično uduvan, tako da je prosuo i deo kanabisa dok je otkidao krajeve rizle. Nisu ga pokupili. Po dva dima, toliko im je ostalo. Pre toga su ispraznili ostatke na plato, a crnokosom tipu se čorba od pasulja prolila po nogavicama. Svejedno je. Ionako su obojica bili prilično prljavi.

Posle ovog usledio je san, prekor kuvara, strogoća uprave, frka u vezi sa tuširanjem. Sanjam te. Izgubio sam se u pogledu tvom. Teško je ovde pisati, svi urlaju. Izgubi se u pogledu mom. Grče mi se prsti. Ovog puta sam okrutno uhvaćen. Ne dam im ja – svoje ja.

* * *

magla pada odano
sklapam ti oči ne
zovem te polako prelazim
preko naših humki
smirujemo se na horizontu
polako zamire
odgovor dosad je bio i
ne znam kako ću se
raspasti na sitne komade
samog sebe dok i iz pesme
polako zamire melodija na
mom grobu tamo je i Tvoje
ime vidim kako
iščezava san i nije mi žao
šta me briga ono malo
skučenog vremena što imam
iz dana u dan živim
u svom mrtvom telu sivom
čista patnja mojih ljubavi
srca sva sapliću se sluđena
strepe strahuju sama sleđena
polako tonem u san
zatvori vrata za mnom
ja sam već na drugoj strani
i čekam te

* * *

Danas mi je stiglo tvoje pismo. Prevazišao sam sedmu krizu. Proživeo sam sedam kriza u roku od sedam minuta. Čekam osmu.

Ne odgovaram.

Još ne znam, nekako jedino ova reč želi da izađe iz mene, i naravno, gomila zabranjenih reči, gnječe mi jezik, ne, ovo zaista ne može više ovako, treba nam promena.

Odgovaram.

Reci, šta to sudbina čuva za nas, ah. Nisam mogao da odolim, pa makar mi pretio grom vatre. Ili ponor pakla, la-la-la. Pre ili kasnije, stići ćemo dotle da ću da pišem spontano, pa će valjda nešto da ispadne iz svega ovog, jelda. Prodaćemo spise studentima na praksi u institutu za psihijatriju. Pa neka se zabavljaju do mile volje. Čakštavišezajedno. Jeldajelda.
Uzvičnikeiupitnikeštavišeitritačkebihmoraodapišemusvomromanuneesamozarezeitačkejelda. Oh, kakve li reči divne, providne, zvučne, kao kakva uspavanka, izdašna, izvanredno interesantna. O, pa, da, opada, pada, da-da, pa onda, mislim, želju da zamislim, ova zvezda padalica mala, već je pala, ne pada mi na pamet da otkrijem šta sam zamislio, iššš, šibaj, dim i maglu hvataj. N-ne mu-mu-mu-mu-mucam. Š-tucam. Ž-derem samo tako, kad povraćate jako. Nije šala mala. Kletva, žetva, setva, letva, jedva, vidim, dim, providim kroz dim, na tvom licu dim vidim.

Zaista čudan odgovor na tvoje pismo. Ali šta da očekuješ od mog premorenog, tvrdoglavog, robotizovanog ega, kad se tišina slegne, a ja bih da je oteram negde.

Zabranjene reči bi da izađu na videlo. Ma, nek čame u zagradama. (Sve moje za ljubav tvoju, mir s tobom za ljubav moju, ne vidim lica, lice tvoje nek vidi borbu moju za ljubav, za ljubav, za ljubav, za ljubav. Da. Svakako bih se i spontanom i promišljenom borbom borio ja u svakom slučaju. Za ljubav tvoju. Karike lanca koje nedostaju među kraterima mojih karaktera, pa sad moram da pronađem one za Tebe pogodne. Oprosti mi što je borba spora, ali mi navigator upravo stenje pod jarmom.) Zabranjene reči sam oterao nazad među zagrade. Daj mi prvo cigaretu, pa tek posle da razgovaramo.

Eto ga, i ovu puš-pauzu umalo da mi prekinu i upropaste, ponekad su mi džepovi puni polovinom, četvrtinom smrdljivih štapića, opušaka i svakakvih sranja. Čarape mi užasno bazde, ormar mi je još uvek neuredan. Navodno.

Ne kažem ja ništa, brate, samo se pitam. Pišeš. Ne. Samo se pitam. Život, je li, ide dalje, pasulj se kuva u loncu, ljuti pasulj, je li i jelda, a bele mačke u plavom imaju najmanje devet života, pa će i meni ostati barem dva. Na poklon. Danas mi je stiglo tvoje pismo. Ne odgovaram ti. Još.

Upravo me zovu. Idem. Ne znam kuda, ne znam kada, ne znam zašto. Nikad ne znam.

Idem.

* * *

(sreda, 26. septembar)

Svaka misao, čovečuljak, oblaci moji, smena

U stanju si da se pomiriš sa svakom mišlju. Sa svakom.

Uključujući i smrt, propast, pa i ljubav.

Grinvalski je iskoračio iz klonje i klimnuo glavom. Dok je brijao dlake s lica, razmišljao je o zadacima koji su tog dana čekali na njega. Tokom pišanja je pljunuo u ve-ce i pomirio se s tim da mu je iza uveta izašla bubuljica, pa je odlučio da večeras neće da večera kod Kineza, nego će da spremi nešto jeftino, domaće. U isto vreme, na Filipinima tornado obara krov dućana sa ćoška, usmrtivši jednu mačku lutalicu, tri vrapca, četrdeset tri žiška i devojčicu koja je zalutala vraćajući se kući iz kineskog restorana. U Japanu, nekom školarcu počinje da izlazi bubuljica iza uveta.

Od tada je Grinvalski stigao od vrata kupatila do balkona. Upravo gleda kroz prozor, češka se, zeva. Zatim razgleda. Zuri u daljinu. Pogled mu se smrkava i misli na.

Zašto mi kasne oblaci. Znaš, ovde kod nas, ovo je najverovatnije jedina lepota koja postoji. Ovi oblaci. Nikada i nigde nisam video ovoliko predivnih boja i oblika. Prolaze nebom u svojoj potpunoj raskoši. Obično su zlokobni, ali ujedno i impresivni. Jedine utehe mom postojanju. Njihov eho je večan. Uvek samo na ovo

Grinvalskijeve misli ometa promuklo režanje aparata za kafu. Puni se, prazni se. Kao i svaka pojedinačna stvar na ovom svetu. Nakon ovog, ovaj sveže izbrijani, bubuljičavi, proćelavi neženja sa krompirastim nosem, od pedeset i devet godina i sto četrdeset centimetara, grabi svoj sako, te kreće na nepredvidiv put po ulicama Pariza, laganim, ali neumoljivim koracima.

Negde u rano popodne, sustiže ga potreba, stoga ulazi u jedan javni ve-ce. Nakon što je povukao vodu za sobom, izlazi i govori sledeće, potpuno iznenadivši tri tamnoputa mladića:

– Ničeg boljeg na svetu nema od dobrog kenjanja.

* * *

Biće još smene, dabome.

Nejasno, jelda.

Prevod Erna Zedi