Ištvan Besedeš
Gradacija

U ovom snu sam knjiga
(dok sve lampe za čitanje spavaju),
otvorene stranice, jedna slepljena, pod sebe zgužvana
velvičija. Listaj!

Sva saznanja o svetu moja koža mi šalje,
i to da mojim licem nešto pretrčava
(još nema imena), i za njega je ovaj skin potkontinent,
pampasi puni opasnosti, pustinja koja mu doliči,
najdublja depresija...

Tek preživljava, ​​lovi ili se pari,
na štapiće stavlja kuglu sperme, mnoštvo
kipova rodnih potomaka, kojima će ženka,
spuštajući se, pokloniti dušu, i ja nalik očnoj jabučici,
džepu punom krutog kvarcnog peska, ili kao neki javni prostor,
stidljivo ili svetački, u mukama
ili u ekstazi
se sklapam.

A sad sam ja od njega veća
usnula pustinja, a tu su i pustinje
koje su veće od mene, i ja sam od njega dublja
depresija nad beskrajnim ponorom mnogih
depresija, ali postoji i ta najmanja celina, do koje držim,
s njom je možda moguće tumačenje univerzuma gradacija
izokola, odozgo-odozdo, do ovih dana
najverovatnije još nepročitane divljine,
što trošnost svega, samu smrt
zaneseno grli. Listaj!

U ovom snu sam knjiga
čiji je čitalac nedavno pogledao u Sunce:
preporučena literatura natur(al)izma...

Vreme radnje pripada pomračenju Sunca,
u njemu je razmišljanje o uključenju i isključenju
lampe za čitanje lišene električnog napona
praksa na seminaru dileme prosvetljenja
na putu za Damask.

(Ko si ti, [što osvajaš mi] lice?)

U ovom snu, sve do horizonta
(tako se kaže, mada je potpun
bibliotečki mrak), garavi, goli
tomovi sunčaju se na leđima, cela
čitaonica oblivena je bitumenom,
ni šuštanje se ne čuje, meka,
slatka glazura listanje preparira.

Prevod: Draginja Ramadanski