Ištvan Besedeš
Brehmfilm

U ovom snu je listanje stena [gradacija],
planina (što tonu, dižu se, kao da dišu),
geografija (pokretna, topljiva), uzdah gorskog oka,
što s velikom bukom isparava.

Dok pobočke prelazim klimavo kamenje unutrašnjih platoa,
kakve ja veze imam s epom?! Živim (lovim)
na toj pogonskoj mašini, s remenjem što šuška,
čiji ležajevi-čakre zuje [melodije kutka],
oltarsko kamenje klipova, razmahani meteoriti
po kojima hodam, i bojim se, ako se spotaknem,
počeću da padam, razbuđen...

U ovom snu ću se (možda) probuditi:
dok gazim planinama što spuštaju se i dižu, slovesnim kamenjem
(kamenim slovima) uvek se osvestim na nekom ostrvu;
i tamo, posred nekog kopna, opkoljen
beskrajnom žudnjom (za vodom, aromom, pesničkom slikom,
nekom sažvakanom zagradom isl.), nakratko
mi se čini, da je sledeći izbor
ravan preskoku.

Ali ove stene su od papir-mašea (takvo
je reciklirano Postanje), to su vlakna
nekih davno napisanih reči, gotovo
lebde, tako su laka, gotovo kao oblaci
među kojima lebde, naravno, ako i oblaci
lebde a ne gomilaju se nad tlom,
gurajući pred sobom po koji
[kapitelhen] slomljeni planinski vrh.

Ovde se love slova, slova,
što digoše se na noge, štivo koje se stalno menja,
tekst koji sam sebe sastavlja, današnji pir.

Živeti u ovoj knjizi je san (svi mi živimo u knjizi,
zar ne, knjiga je ukoričena istina odštampanih slova,
i njen stanovnik [čitalac?] odlučuje, kojim će putem,
na koja će slova [klimavi kamen] da stupi, ako će da stupi)...

Dospećeš dotle, da nijedna seks-ikona ne može biti važnija
od plesnivog leksikona, il’ će se raspasti na listove
ova zemlja, nagazićeš na otvoreno oko,
koje se upravo sklapa.

*

To je jednostavno [Brehmfilm:] stubac prelomjen
kao pesma (neka tobožnja poezija ili lažna kolumna),
u kojoj moje ime je zamka.

Prevod: Draginja Ramadanski