Atila Sabo Paloc
Svetlosnim tragom sudbine

Vedrina uvek preosmišljuje staze naših dana,
i tada nakazne sumnje poput lasti odleću u jatima,
ganjajući se, kao senke s neba,
meko padajući na bledi ekran sutona,
kao oblici ugrebani na zid,
što crnom kredom ispisuju knjigu sudbine
ili u zapisnik suda istorije unose reči
kako naše tromo oko lenjo prati konturu njihovog leta;
možda je i naša staza takva? Vrludava i krivudava...
dan za Danom
i
Dan za danom...
što se meša
negde pod presom, na dnu bačve za kominu, na dnu vodopada
(na odredišnoj strani...) u dubini,
kao skriveni potok, povrh jarka, kroz slojeve rudnika,
tako blizu zemljinog jezgra,
u vidu pare ili tečnosti...
takoreći: iznutra;
u tako nemilosrdnoj blizini...
neizdahnuto...

majka priroda igra sa nama igru zvanu laterna magica
da bi prevarila naša čula...
iz nespretnih ruku ponekad ispusti svoj čarobni fenjer...
i tada se sudbina razljuti,
kao da pati od kostobolje ili herpesa
i mrzovoljno
prevrnutu sliku sunca baca na put...

kao da se pojave prouzrokovane vedrinom iscrtavaju
na najskrivenijim stazama naše svesti, zaslepljujući zenice,
isprepletene sudbine tako blistaju.
duša je progutana zbrzanim rečima, nesposobnim da dostignu brzinu crteža,
kao da je postojanje tričava šala,
sunce ne odoleva putu,
i kao mantru mrmljamo ispoved svešteniku u tajnom kutku ...
imamo mnogo toga da kažemo...

izgrađen je nasip u mojoj duši,
dok se uspinjemo merdevinama ostaje neprimećeno
kako se masivni zidovi dižu u krvnim sudovima,
olujni vetar pokucao je na vrata,
dok je zvuk pulsirao u uhu,
odjek krvave, nasrtljive jeke truba...
ili truba ili pak sirena,
danas je ionako već sasvim nevažno,
zapravo je najavljena opasnost - to je suština
te držimo prst na pulsu veka...
na pulsu ovoga veka

brza vedrina, rasterivač sumnji
kao neko opojno piće
u rukama spremnim za pijenje,
sudbina će biti ta što će svoj amanet podeliti s nama,
odštampan, krvopisan, uklesan u kamen, robustan,
razmazan ili nepromišljen kurziv,
lepo iscrtan, detinjast, ponekad gotovo švrakopis,
prelećući redove iščitaće iz njih našu budućnost,
povezaće perfekat i futur...
i biće nešto doista nesporno,
biće to nešto zbog čega nam danas ne sleduje ni moralna potpora,
biće u njoj sete i gađenja, jer će se u amanetu pojaviti
vera – prestiž – ljubav
u nekom čudnom prelamanju svetla,
potapšaćeš šampiona, nahraniti psa,
čekaćeš u redu, zaželeti se daljine,
dok zbacuješ svoj gunj...
možda će biti i sažaljenja u tvojim očima...
kad tvoj vatreni pogled baciš na mene,
dok menjaš baterije, uništavaš viruse, lečiš infekciju,
smiruješ kašalj...
smiruješ smeh...
još samo jedan tvoj pacijent se inhalira,
ali sluti i on da će ga uskoro nad lavorom stići
mučenička smrt...

a to što vidiš na kraju tunela...
nekakav nečuveni prizor...
svetlosne tačke nam ocrtavaju tragove koraka,
oponašaju vojničke redove na rubu postojanja,
put, po kojem pod suncem hodamo,
i kad se tako označene tačke naših koraka sliju,
sudbina nam sjaji tamo na drugom kraju,
poput nekakvog zlatnog preseka...

Sa mađarskog prevela: Draginja Ramadanski