Петер Анталович
(нешто о искупљењу)

кад равнодушан језик постане –
хладан ветар продувава сасушена лица.
заборависмо опште чињенице: испод
дрвећа парка више ни мука нема.

седели смо на једној скровитој клупи
и нешто о спасењу умовали.
како нема греха
ако нема кривице.
и да се заборавити
сме само оно што се у машти
десило. улицама су
штропотали празни аутобуси.

са друге стране погледа севну
одблесак слутње: баш препукоше
фине нити паукове мреже,
чуо сам им звук.
изгубисмо смисао, распада се свет,
залутали смо у густиш мрака:
човек се умотава у
меки покривач од свиле, да се након
вечитог зимског сна окрене на другу,
онтолошки знатно
удобнију страну.

немогуће је предухитрити унутрашњи
слом. у сјају излазећег сунца
– шта је величанственије од тога? –
изводиш своју полетну симфонију.
то је докрајчило сваког
зар не?
треснеш флашом о земљу.
или сам то био ја?

Не смемо бити нихилисти, зар не.
навалимо на воду, нека се расточи
остатак смисла. ја мислим,
ти мислиш, он мисли. ми не
мислимо откад нема шта да се мисли.
купићу себи срећку.

јер не постоји једно. ни мноштва нема ни једно
не постоји. уђох у аутобус.
ничији једномишљеник, не бејах
сам. залутах између огледала
све даљих. Сигурно беше само оно
жељно уобличења – сваки тренутак
за мождане ћелије качим.
душа ту негде станује, зар не?
тако некако све ближе површини.
попут атома који нестају
у мехуриће што се шире, добра стара грешка,
меланхолична лудост.
кохезија, простор и спона –
чим се удаљавам из овога света
у опосредовано постојање,
заустављајући се на сваком
климавом степенику.

у безгласном миру свршетак –
кад равнодушан језик постане,
и кад васцело небо запламти.
и нихил видљив постаће:
стропоштаће се стубови,
кад се празнина сручи на нас.

Са мађарског превела: Драгиња Рамадански