Daniel Levente Pal
Duša drveta duše

Poljubac joj je bio med, kako me je vukla-vucarala u mrak,
stajao sam na ivici strmine, padao između zavesa od stena,
smrvila mi je kosti, u ušima mi je kucalo ogromno spokojstvo,
želeo sam da bol potraje do večnosti,
da ostane čarolija, da joj se poljubac ne pocepa, ali prekinuo se,
kao da sam se vratio iz mrtvih, začuđeno sam video
sunce nad nama, kako pali, kroti oblake,
a bilo je samo podne, i prošli su sati, a kad pre, od jutros?
Stajao sam na nekom dvorištu, tu sam već jednom boravio, tada je jeza
trčkarala između suvih borovih grana, bio sam bor, led je mene izjedao,
inje je ratovalo između mojih zimzelenih samoća
sada na sprženom pustom dvorištu sve je prazno, vrela jeza
mi je trčkarala među smolastim kapima znoja koje su mi se slivale niz leđa
krivudavši sve gore na liniji kičme, brzo dostignuvši
potiljak, svi moji nervi lebdeli su savijeni pod sobom
iznad ostatka svesti. Tamo je jedna mrtva biljka, drveće umire
pred mojim očima, lišće se grčevito uvija, posivelo je,
od bola koje osećaju samo biljke, cveće, drveće,
slutim da je ovo ljudskim umom neshvatljiv, duboko u zemlju
ukorenjen užas, i kako vidim, mada teško okrećem glavu da bih pogledao okolo,
ovako je samo jedno drvo moglo da se inati, da ostane u životu, opkolio ga je blistavi štit,
razbijao je kletvu, svetlost, koju ništa nije moglo da probije,
opkolio ga je krug od smole, troslojni, čarolija, kao kod poljupca,
čar, koji nije ukorenjena u zemlju, već u svakom smrtniku,
ko je barem jednom mogao očima videti, kao što je i u mene te zime,
kada mi je jeza trčkarala među granama, i led me je izjedao,
inje je ratovalo u sablasnim noćima moje zimzelene samoće protiv mene,
tada sam to prvi put osećao, i od tada svakog dana u svakom blaženom i prokletom minutu,
da mi dušu polako obrastaju njegovi koreni, vijugaju se, sprijateljili su mi se sa crevima,
nežno mi obgrljujući stomak, i polako mi oduzimajući snagu, terali su me lažnim
slikama, i uveravali me, da bih čeznuo za povratkom, ovde, gde me samo med poljupca
koji me vuče-vucara sa sobom u mrak može vratiti, želeo to ili ne,
ali protiviti se ne mogu, i eto, tu sam, i gledam bespomoćno,
da od snage hiljadu i jedne duše, koje su umrle, a ne računaju se, tera bogate izdanke,
skoro cveta, listovi su mu zeleni i zdravi, boja stabla mu je boje krvi,
i tada sam se setio, kao kada ispod resa odlazeće oluje,
pojavljuju se zvezde, da moram isčupati drvo sa korenom,
i sto puta, ako sto puta izraste, i ako ga moram narezati u hiljadu duša,
usmrtiću hiljadu duša, i kada već samo od mene bude srktao život
kroz svoje pakosne vijuge, tada ću i svoju dušu seckati na kriške, sve dok
mi nešto ne bude steglo ubilačku volju između lakih prstiju mog
poslednjeg daha, i kako se rađa odluka, ne očajna,
već neobuzdana namera, kao mulj što sve proguta kada se brana probije,
osetilo je opasnost koja vreba, izdanci su probili kožu
zemlje, da bi mi se prilepili na članak, mrtve grane padale su mi na lobanju,
i kako sam sve bliže, korak po korak napredovao, osetio sam slabost,
drvo je bilo visoko, ali sa vitkim stablom, lagano sam ga zagrlio, i na trenutak,
kako su mi zadrhtali kapci, gušio me je plač, video sam, kako me grli,
grlim ga i ja, u beskonačnom grljenju poljubac mu je bio med, da me odvuče
sa sobom u mrak, da zapadnem između zavesa stena, i da se izgubim,
a ono da ostane, ali sam obgrlio stablo, i drvo je zatreperilo,
stao sam čvrsto, velikom snagom, koju kao da sam iz njega crpeo, počeo da ga vrtim,
jedan koren je pukao, zatim drugi, zatim su se iznenada predali,
odjednom svi, kao što govornik, utonuo u blato reči
stane iznenada, da bi se oslobodio u tišini stope zemlje,
i pao sam na leđa, praskajući pao je na mene, grane i lišća su me
prekrili, ali kroz njihove heklane uzorke video sam trijumfalno plavo nebo,
i osetio sam kako mi vrelo sunce greje lice, besnom, crvenom svetlošću,
pržilo mi je oči, čkiljio sam, suze su mi tekle, plavo je pocrnelo,
pobeda me je oslepela, i drvo, koje mi je sa hiljadu niti zarobilo dušu, vijugajući
igralo je svadbeni ples sa mojim crevima, zaštitnički grlio mi stomak, delilo je moju snagu sa mnom,
drvo kome nije bilo žao čistih slika, pokazatelja istine, već je
samo od mene srkalo život kroz svoje pakosne vijuge, ali usud na usud,
i sto smrti na jednu, ne zadugo, jer mu je težina polako zagnječila,
stezala mi slabo telo među lakim prstima mog poslednjeg uzdaha.

Sa mađarskog prevela: Jolanka Kovač