Mirić, M., Szinai, P. & Žuljević, A. Primljeno (Accepted): 15. 04. 1999.
Uvod
Crvenokljuni labud (Cygnus olor) je nakon pauze od gotovo sto godina, početkom sedamdesetih god. ponovo počeo da se gnezdi u Panonskoj niziji. Ta je poludivlja populacija, poreklom iz evropskih vrtova, brzo proširila svoj areal (Szinai, 1998). Sredinom osamdesetih god. prva gnežđenja su zabeležena i u Vojvodini, na Palićkom jezeru (Hulo, 1997) i na Kolutskom ribnjaku. U ovom regionu crvenokljuni labud predstavlja stanaricu, jer migrira na kratke distance do povoljnih staništa. Neke ptice, međutim, prevaljuju i veće udaljenosti, kao npr. primerak prstenovan u Mađarskoj, a nađen na španskom ostrvu Menorca, koji je prevalio 1322 km (Kárpáti, 1998). Prema Szinaiju (1998) u Karpatskom bazenu najznačajnija mesta prezimljavanja su: 1) Dunav, uzvodno od Budimpešte (decembra 1998. oko 700 primeraka na zimovanju); 2) Balaton, kada nije zaleđen (zimi 1998-99. nije bilo ni jednog primerka jer je jezero bilo zaleđeno); 3) Srednji tok Drave (januara 1999. oko 600 primeraka, Lesinger, viva voce).
Rezultati i diskusija
U zimskom periodu se paralelno sa početkom redovnog gnežđenja crvenokljunih labudova, povećao i broj primeraka u Gornjem Podunavlju. Do kraja sedamdesetih god. iz literature je poznat samo jedan podatak sa ovog područja, i to za mesec februar (Lakatoš, 1972). Početkom osamdesetih god. zabeležen je porast broja primeraka koji tu zimuju, a nađena su i tri primerka sa prstenom iz Poljske, a jedan pr. koji je ovde prstenovan a nađen pak u Češkoj (Sirotić, 1988). Trend povećanja brojnosti i učestalosti prezimljavanja nastavio se i devedesetih godina.
U ovom radu navodimo samo podatke iz prve dekade januara 1999. godine, kada je u 3 dana vršeno posmatranje na potezu od Baje do Apatina, na levoj obali Dunava, odnosno istočnog dela gornjeg Podunavlja:
- - 08. januar: jezero Riha, Mađarska, oko 10 km od državne granice (CR29), oko 90 primeraka (1 sa hrvatskim i 1 sa mađarskim prstenom).
- - 09. januar: Kupusina, na kanalu DTD (CR46), 2 mlada primerka.
- - 10. januar: Kolutski ribnjak, nezaleđen kanal širine 3 m (CR48), 10 primeraka.
- - 10. januar: Bački Monoštor, ribnjak, koji jednim delom nije bio zaleđen zbog prisustva velikog broja domaćih gusaka (CR37), 4 primerka (1 sa prstenom nepoznatog porekla).
- - 10. januar: Bački Monoštor, kanal DTD (CR37), prema kazivanju meštana 15-20 primeraka.
- - 10. januar: Bezdan, na Velikom kanalu (CR38), 4 primerka.
Za uspešno prezimljavanje crvenokljunog labuda značajna je mogućnost ishrane, odnosno nezaleđena vodena površina. U Gornjem Podunavlju su ti uslovi na Dunavu uveliko ispunjeni sa, 2 velika kanala (DTD i Veliki kanal), koji se na ovom delu ne lede zbog brzog toka i mnoštva malih kanalića, koji zbog toplih izvora nisu zaleđeni ni tokom najhladnijih zima. Značaj ovog područja u prezimljavanju crvenokljunog labuda najviše se ispoljava za vreme oštrih zima (kao što je bilo u decembru 1998), kada je većina ostalih vodenih površina (jezera i ribnjaci) u Panonskoj niziji bila zaleđena.
U Mađarskoj je od 1997. započet program obeležavanja crvenokljunih labudova plastičnim prstenovima, koji se postavljaju na vrat ili pisak. Prstenovi su žute boje, sa crnim četvoroznačnim kodom. Do sada u Jugoslaviji nije registrovan ni jedan primerak koji je na ovaj način prstenovan u Mađarskoj, ali verovatnoća raste sa povećanjem broja prstenovanih primeraka, pa se mole svi ljubitelji ptica da na ovo obrate pažnju. U slučaju uspešnog očitavanja koda podaci se mogu poslati na adresu jednog od autora, ili pak Centru za markiranje životinja u Beogradu.
Zaključak
U Gornjem Podunavlju je Januara 1999. registrovano 120-130 primeraka crvenokljunih labudova na zimovanju, po čemu taj region spada u red najznačajnijih područja u Panonskoj niziji za prezimljavanje ove vrste, posebno ako se ima u vidu da je ono u odnosu na ostala značajna mesta prezimljavanja najmanje površine. Naročit značaj ovo područje ima za vreme oštrih zima. Lokalno stanovništvo se blagonaklono odnosi prema labudovima i na nekim mestima ih čak i hrani.
Literatura
Karpati, L. (1998): Bütykös hattyú (Cygnus olor). Pp. 35-36., In: Haraszthy, L. (ed.): Magyarország madarai. Mezőgazda, Budapest.
Lakatoš, J. (1972): Ornitološki podaci iz okolice Apatina. Larus, 24:166-167.
Sirotić, G. (1988): Nalazi prstenovanih ptica u godinama 1979-1985. Larus, 38-39:25-94. Zagreb
Szinai, P. (1998): A bütykös hattyú helyzete a Balatonon 1997-98-ban. Füzike, 32:9-14. Budapest
Rašajski, J. & Vučanović, M. Primljeno (Accepted): 18. 10. 1999.
Uvod i opis istraživanog područja
O živom svetu Vršačkih planina je u ranijem periodu dosta diskutovano i pisano. Područje se nalazi u trouglu gde se sustiču Rodopi, odnosno Karpati i Panonska nizija (Bukurov, 1950). Naročito je bogata fauna ptica - od ukupno 118 registrovanih vrsta većinu čine gnezdarice (Rašajski & Pelle, 1993). To je jedino područje u Vojvodini gde se na gnežđenju mogu naći uralska sova (Strix uralensis), kratkoprsti kobac (Accipiter brevipes), planinski šareni detlić (Dendrocopos leucotos), planinska strnadica (Emberiza cia) i gorska pliska (Motacilla cinerea).
Rezultati
Najveći broj podataka o Circaetus gallicus na Vršačkim planinama sakupljen je u periodu od 15. aprila (datum dolaska) do 17. septembra 1999. (datum odlaska). Jedan primerak u letu takođe je posmatran 16. septembra 1999, 25 km zapadno od Grebenca.
Broj posmatranja u 1998. je manji, ali je upravo u toj godini 29. jula pronađeno gnezdo sa jednim mladuncem, koji je bio pred izletanjem. Poslednja posmatranja su vršena 10. septembra 1998.
U 1999. par je odmah po dolasku pristupio minimalnoj obnovi gnezda, koje se nalazilo na južnoj padini, u asocijaciji Quercetum montanum festucetosum montanae, na nadmorskoj visini od oko 400 m (EQ39). U samoj asocijaciji postoji stotinjak sađenih stabala crnog bora (Pinus nigra). Čini se da je baš ova vrsta drveta važna za smeštaj gnezda orla zmijara. Naime, i ostalih osam gnezda koje je prvi autor posmatrao na raznim lokalitetima u bivšoj Jugoslaviji bila su smeštena na crnom boru. Gnezdo ove vrste je, po pravilu, smešteno pri samom kraju bočne grane, što ga čini vrlo nestabilnim. U Dalmaciji su 1984. i 1986. dva gnezda sa mladima propala zbog nestabilnosti, a isti je uzrok neuspešnog gnežđenja u Deliblatskoj peščari, koje osamdesetih god. navodi Ištvan Ham. Orao zmijar spada u lošije graditelje gnezda. Gnezdo je bilo sagrađeno od relativno malo materijala, bez izraženijeg ležišta za jaja. U ležištu se nalazilo nekoliko svežih listova.
Ženka je 02. maja položila jedno jedino jaje. Inkubacija je trajala 39 dana. Prema Brownu i Adamsu inkubacija traje 47, a Zebe navodi svega 35 dana (Makatsch, 1974). Ovo su značajna odstupanja, za razliku od inkubacionog odstupanja kod ostalih grabljivica. Mužjak je tokom inkubacije veoma retko smenjivao ženku na gnezdu - maksimalno dva sata dnevno, ali sa razmakom i do 48 časova. Za vreme ležanja mužjak je hranio ženku do tri puta dnevno, u zavisnosti od veličine plena. U ishrani mladunaca učestvovala su oba roditelja, ali tek nakon petnaestak dana njegove starosti. Hranjen je od dva do pet puta dnevno, u zavisnosti od veličine plena. Mladunac je napustio gnezdo u uzrastu od 63 dana.
Analiza ishrane
Analiza ishrane se nije mogla u potpunosti sprovesti. Primopredaja hrane se kod odraslih ptica odvija veoma brzo, pa se teško moglo zaključiti o kojoj se vrsti plena radi. Za vreme inkubacije na gnezdu je nađeno pet primeraka zmija. Na gnezdu sa mladuncem, kada je on bio star više od 15 dana zatečeno još ukupno osam zmija i više delova njihovih tela. Sakupljen je i veći broj gvalica koje potiču od mladunca. U potpunosti se razlikuju od gvalica ostalih grabljivica - sasvim su crne boje, žitke konzistencije, pljosnatog oblika i dimenzija 1-4 x 1-2cm. U manjim gvalicama je primećeno mnoštvo ostataka tvrdokrilaca (Coleoptera), kao i jedna leva zadnja noga gatalinke (Hyla arborea). Manje gvalice pripadaju periodu starosti mladunca do dve nedelje. Gvalice većeg promera su iz perioda starosti preko dve nedelje, i u njima su suvom metodom ustanovljeni delovi kičme, mnoštvo izlomljenih delova rebara, kao i delova zmijskih košuljica. Primerci zmija koji su zatečeni na gnezdu su determinisani na licu mesta, osim dva koja su uzeta i naknadno determinisana. Materijal nije obiman, ali se stiče utisak o kvalitativnom sastavu plena. Nađene su sledeće vrste: Anguis fragilis (4 primerka), Lacerta viridis (1 primerak), Coronella austriaca (2 primerka), Natrix natrix (2 primerka), Elaphe longissima (2 primerka) i Vipera berus (2 primerka). Zmijari su najviše lovili slepića (A. fragilis) - pored neoštećenih primeraka nađeno je još dvadesetak delova tela i glava. Pronađena su još i tri manja komada tela šarke (V. berus). Za determinaciju nekih primeraka zmija korišćen je Radovanovićev (1951) ključ. Uzorci hrane iz gnezda u 1998. godini nisu uzimani, jer bi postojao rizik da odrasli napuste gnezdo, u kome je bio mladunac pred poletanjem.
Prilikom hranjenja većim primercima zmija, mladunac je pri gutanju zauzimao poseban položaj tela: oslonjen na repna pera, sa uspravljenim telom i vratom, uz pomoć čestih i naglih pokreta glave unazad, lako bi gutao i veće primerke zmija. U periodu ishrane insektima, mladunac je hranjen i manjim komadima tela slepića. Nakon tog perioda on proždire ceo plen.
Zaključak
Pojava gnežđenja orla zmijara na Vršačkim planinama u 1998. i 1999. godini može se tumačiti kao osvajanje novih teritorija i staništa sa dovoljnim količinama hrane. To je jedna u nizu vrsta ptica koje poslednjih godina osvajaju Vršačke planine. Postoji prirodna veza Vršačkih planina sa Rudnim gorjem (rumunski Banat), gde se orao zmijar redovno gnezdi (Nadra, 1972). Ova dva područja su jedno od drugog udaljena manje od 50km. Tokom poslednje decenije je na Vršačkim planinama registrovan i nagli porast broja zmija, prvenstveno šarke (Vipera berus), a ima ih najviše na lokalitetima Gola glavica i Mesić, gde su orlovi zmijari najčešće i posmatrani u lovu.
Slika 4. Novo gnezdilište Circaetus gallicus na Vršačkim planinama u odnosu na redovnu severnu granicu gnežđenja u Srbiji (isprekidana linija).
Fig. 4. The position of new nesting ground of Short-toed Eagle on Vrsacke planine Mountains. The normal northern border of nesting range is showed with dotted line.
Literatura
Puzović, S. & Ilić, Z. Primljeno (Accepted): 22. 02. 1999.
Uvod
Planina Devica, zajedno sa Ozrenom, spada u red nižih krečnjačkih planina, pošto njihovi vrhovi ne prelaze 1186 metara nadmorske visine. Nalaze se u istočnoj Srbiji, između Aleksinca, Soko Banje, Kravlja i Svrljiga. Ptice ovog područja su do sada bile veoma malo proučavane. Ove dve planine do sada nisu smatrane za staništa Eremophila alpestris balcanica, niti u letnjem, niti u periodu seobe i zimovanja, pošto se radi o tipičnoj visokoplaninskoj ptici, koja se veoma retko gnezdi ispod 1500 mnv, a u Srbiji je najniže gnezdilište zabeleženo na visini od 1215 m (Goč). Takođe, radi se o "izrazitim stanaricama koje zimu provode na južnim padinama zavičajne planine, na donjoj granici kontinualnog snežnog pokrivača... Obično se ne spuštaju niže od 1400 m, a samo za vreme velikog i dugotrajnog snega silaze u kulturni pojas rečnih dolina u podgorju... Mesta prezimljavanja u podgorju su godinama ustaljena" (Matvejev, 1976).
Rezultati i diskusija
Na planini Devici iznad sela Jezero, na lok. Vlasina (900 m; UTM:EP72), zabeleženo je jato od 20 jedinki 10. 01. 1999, od kojih je 1 mužjak odstreljen (težina: 45 g). Na brdu Suvi krst (1000 m; EP72), oko 5 km dalje od prethodnog lokaliteta, nađeno je 16. 01. 1999. jato od oko 200 jedinki, od kojih je takođe odstreljen 1 mužjak (49 g). Staništa gde su se ševe okupljale bila su zaobljeni vrhovi brda, sa retkom travom u busenima i sitnim kamenjem na pašnjaku, bez stenja. Sredinom januara 1999. tu je bilo po malo snega u zaklonjenim mikro-depresijama. Posmatranje ptica i odstrel 2 mužjaka je u oba slučaja obavio lovac Dragan Ilić iz Soko Banje, koji je znao da se radi o retkoj vrsti, pa je informacije i ulovljene primerke dostavio Zoranu Iliću, koji je izvršio determinaciju. U svakom slučaju, najvažnije je da su podaci o broju viđenih primeraka u jatima relativno precizni, kao i to da se nije radilo o mešovitom jatu, pošto je poznato da se ušate ševe gotovo nikada ne udružuju sa drugim vrstama.
Najbliže poznato gnezdilište E. a. balcanica nalazi se na vrhu Rtnja (Šiljak), udaljeno u odnosu na greben Device-Ozrena 20 km u vazdušnoj liniji, gde su na gnežđenju pronađena svega 2 para (Puzović i Paunović, 1996), gde je Ilić (1998) u vangnezdilišnom periodu posmatrao svega 5 primeraka u jatu (22. 10. 1996, lok. Utrine). Sledeće gnezdilište na vrhu Suve planine (Trem) udaljeno je oko 52 km, a tamo se nalazi između 10-12 parova, 24-25. 07. 1993. je u jednom jatu posmatrano najviše 16 primeraka. Najvažnije gnezdilište u istočnoj Srbiji sa oko 100-110 parova nalazi se na Staroj planini (Miđor - Bratkova strana - Kopren - Srebrena Glava), a udaljeno je 70-80 km. Najzad tu je i gnezdilište na Kopaoniku (Nebeske stolice-Kukavica-Pogrebine-Palež-Oštro koplje-Čatorica), sa oko 40-50 parova, a koje je udaljeno oko 90 km.
Kada se u obzir uzme ukupan broj individua na početku jeseni, koji se može preračunati na osnovu poznatog broja parova, nataliteta i pretpostavljenog letnjeg mortaliteta, kao i eventualnog malog negnezdećeg dela populacije, onda se generalno može reći da na Rtnju početkom jeseni može biti najviše 10-15 jedinki, na Suvoj planini 50-70, na Staroj planini 400-550, te na Kopaoniku 200-250 jedinki. Ukupno te 4 gnezdilišne mikropopulacije na pragu jeseni imaju okvirno 660-885 jedinki, ali treba imati u vidu da je januarska brojnost ipak manja, jer se moraju uračunati zimski gubici u periodu oktobar-januar.
Pošto je na Devici 10. 01. 1999. brojnost u jatu na zimovanju procenjena na 20 jedinki, a 17. 01. 1999. čak na oko 200 jedinki (pod uslovom da je drugi podatak pouzdan) sasvim je jasno da toliki broj primeraka nije mogao doći sa Rtnja i Suve planine, a verovatno ni sa najudaljenijeg Kopaonika. Može se pretpostaviti da je ovako veliko jato na Devicu došlo iz pravca jugoistoka, najverovatnije sa grebena Stare planine. Pošto je rastojanje između dva lokaliteta posmatranja ševa na Devici čak 5 km, stim da nisu pregledani detaljno ostali vrhovi Device i Ozrena, kao i da su prikupljeni podaci i odstreljeni primerci ostvareni usputno tokom lova divljači, ostaje otvoreno pitanje stvarnog broja E. a. balcanica na zimovanju na ovom području u januaru 1999.
Lokacija zimovanja Eremophila alpestris balcanica na planini Devici u odnosu na najbliža redovna gnezdilišta (osenčene površine).
The location of wintering area of Eremophila alpestris balcanica on Devica Mountain in relation with the closest usual nesting place (hatched areas)
Zaključak
Iznenađujući podaci o zimovanju E. a. balcanica na planini Devici uneli su nove poglede u odnosu na prethodna tumačenja Matvejeva (1976), kao i rezultate novijih istraživanja Puzovića (1996). Pokazalo se da se ipak ne radi o izrazitim stanaricama, da postoje povremene znatnije jesenje i zimske migracije koje mogu prelaziti distance od 50 km, da zimska staništa jata ne moraju uvek biti u podgorju zavičajnih planina, kao i da mikropopulacije sa pojedinih planina nisu sasvim izolovane, već se mogu redovno mešati na zajedničkim mestima zimovanja. Time se može lakše objasniti činjenica da na celom području Balkanskog poluostrva živi jedna podvrsta, iako njene sub-populacije, često sasvim malobrojne, imaju izrazito ostrvsku rasprostranjenost. Ostaje da se ovoj pojavi posveti više pažnje u narednim godinama i da se utvrdi da li je slučaj sa Device zaista pravilo u ponašanju populacije E. a. balcanica u Srbiji.
Literatura
Krstojević, D. i Novčić, R. Primljeno (Accepted): 20. 10. 1998.
Uvod
Na Kopaoniku je gnežđenje i prisustvo šumske šljuke (Scolopax rusticola) zabeleženo prvi put u junu 1899., kada je šumar pronašao ženku i 2 jajeta na jednoj od tresava (Reiser, 1905). Nakon toga, prema Matvejevu (1955), sve do 1954. godine nije bilo novih podataka, iako kasnije Matvejev (1997) iznosi da je tokom svojih obimnih četvorogodišnjih istraživanja (1951-1954) više puta posmatrao njeno svadbeno kruženje (roding) u sumrak kod planinarskog doma "Olga Dedijer", a viđana je nekoliko puta u sumrak i u bukovim šumama kod Lisinskih bačija. Prelet ptice u sumrak iznad tresave i ruba smrčeve šume, u podnožju Karamana zabeležen je 22. 06. 1971. (Vasić i Grubač, 1983). Tokom osamdesetih i devedesetih god. istraživanjima Puzovića (1994, 1998), sakupljen je veliki broj novih podataka o svadbenim letovima šumskih šljuka i usmenih saopštenja saradnika o nalazu gnezda ili porodica.
Rezultati
Istorijski, drugo leglo šumske šljuke na Kopaoniku, koje je završilo u muzejskim zbirkama, prikupljeno je 10. 05. 1997. Gnezdo sa 4 jajeta pronađeno je kod sela Lisina na oko 1200 mnv (DN89), na jugozapadnim padinama Kopaonika, ka Ibru. Najuži lokalitet se zove Topila, a gnezdo je bilo uz rub malog šljivika, ka uvali sa potočićem, gde počinje bukov zabran. Gnezdo sa šljukom je pronađeno tokom grabljenja lišća, kada je ptica usled uznemiravanja naglo poletela. Iako gnezdo nije dirano, ipak ga je ženka sasvim napustila zbog nastavka radova u šljiviku i paljenja sakupljenog lišća, kao i zbog činjenice da su jaja tek bila snesena. Dimenzije jaja (43,3x33,6; 44,6x33,7; 43,4x33,3; 42,4x33,7). Leglo je deponovano u oološkoj zbirci Zavoda za zaštitu prirode Srbije u Novom Sadu (inv.br. A002530J).
Ženka, verovatno odrasle šumske šljuke, pronađena je mrtva 24. 07. 1997. neposredno uz Jošaničku banju (700m; DP80). Uzrok smrti je nepoznat, a šljuka je preparirana tokom avgusta 1998., kada je imala težinu 345 g, sa dosta ostataka hrane u želudcu i naslagama sala (inv.br. A002506B).
Druga šumska šljuka, mlada ženka verovatno izležena u julu tekuće godine, pronađena je mrtva 19. 08. 1997. na padinama Karamana, uz planinarski dom "Rtanj" (1750m; DN89). Ptica je imala ranu na krilu i iza vrata, koja je mogla nastati od neke grabljivice, a koja je verovatni uzrok smrti. Šljuka je, izgleda, preživela napad, ali je zatim duže vreme gladovala i na kraju uginula sa svega 175 g težine. Preparirana je kao balg u zbirci Zavoda za zaštitu prirode Srbije (inv.br. A002507B).
Literatura