Dr Predrag Simonović
Tisa - reka prošlosti ili budućnosti
Posle velikog trovanja Tise cijanidom, izlivenim iz bazena sa jalovinom rumunskog rudnika zlata AURUL u blizini mesta Baja Mare u reku Lapoš 31. januara 2000., iz nje u Samoš, a preko njih u Tisu u količini od preko 100 t u dva navrata, i naknadno, 8. februara, u manjoj količini, ostala su pitanja može li se riba iz Tise loviti i je li jestiva?
Odgovor na ta pitanja zanima, pored alasa, i sportske ribolovce, kojima je dolaskom proleća nastupila sezona bavljenja njihovim hobijem. Plaćanje godišnje ribolovne dozvole je apsurdno ukoliko ona ne može da se koristi radi sportskog ribolova na Tisi, a ukoliko bi bilo kontaminacije sedimenata, vode ili živih organizama koji su uključeni u lance ishrane riba i samih riba, konzumacija ulovljene ribe u okviru domaćinstva bi mogla dovesti do trovanja. Nisu svi hemičari i biolozi, niti lekari, pa da mogu sami zaključiti o kakvom se zagađenju radilo. Stoga se očekuje od nadležnih da obaveste o čemu se radi i da upute kako se u ovoj situaciji ponašati.
Cijanidni jon, koji je vrlo reaktivan, ima veliki afinitet za vezivanje sa mineralnim i organskim jedinjenjima i veoma lako izlazi iz jednih i vezuje se za druga jedinjenja u vodenim ekosistemima, pa posledice njegovog delovanja mogu ostati i posle nestanka slobodnog cijanida. Izgleda da u reci Samoš (Mađarska), kod samog izvora zagađenja, nije bilo zadržavanja cijanida. Međutim, to se ne bi moglo reći za područje od gornje deonice Tise u Mađarskoj do njenog izlaska u Jugoslaviju, što ukazuje da je deo cijanida verovatno ostao u sedimentima, pošto su kompleksi cijanida sa cinkom (Zn) i bakrom (Cu), metalima koji su registrovani u vodi, stabilni i njihova razgradnja je ograničena. Teški metali mogu imati u određenoj koncentraciji toksični, pa i letalni efekat. Mađarski podaci govore da je koncentracija bakra u reci Samoš na ulasku u Mađarsku bila 160 puta veća od maksimalno dozvoljene vrednosti od 0.1 mgl-1, a koncentracija cinka je 2,5 puta prelazila maksimalno dozvoljenu vrednost od 0.3 mgl-1. Maksimalna koncentracija bakra izmerena u Tisi nizvodno bila je 36 puta veća od maksimalno dozvoljene - dakle, bakar i cink su "nestajali" duž toka Tise, verovatno se "taložeći" na dnu.
U Jugoslaviju, tj. Vojvodinu, zagađenje je ušlo u rano jutro 10. februara, sa koncentracijom od 2,5 mgl-1 pri vršnom zagađenju. Kad se uzme u obzir da su u Kanjiži, Senti i drugim najuzvodnijim deonicama iz Tise izvađene tone umiruće ili mrtve ribe, jasno je da su te koncentracije slobodnog cijanida imale toksični efekat. Po ulasku zagađenja u Dunav 13. februara, glavnina zagađenja išla je bar do Grocke i Ivanova pretežno uz njegovu levu obalu (gde je takođe zabeležena uginula riba), jer tuda vuče matica Dunava u ovom sektoru - pogledajte samo na kojoj obali se nalazi glavnina napera (šporova), koji se na desnoj obali javljaju tek kod Smedereva.
U vreme zagađenja, od 13.-20. februara, na sredstvima informisanja mogle su se čuti i pročitati vrednosti od 2,5 mgl-1 na ulasku u Jugoslaviju, preko 1,31 mgl-1 na levoj obali Dunava kod Banovaca, 0.56 mgl-1 kod Zemuna (leva obala), 0,2 mgl-1 kod Beograda na desnoj obali (kad je iz predostrožnosti, 14. februara u 900 isključen iz pogona Vinčanski vodovod, koji jedini koristi u preradi vodu Dunava za piće), 0,45 mgl-1 kod Pančeva, do 0,2 mgl-1 na levoj i 0,1 mgl-1 na desnoj obali Dunava kod Beograda 15. februara. Na žalost, zvanični podaci o koncentracijama cijanida u našem delu Tise nisu još dostupni.
U takvom vakumu informacija bilo je raznih nagađanja i licitiranja nivoom i obimom katastrofe koja nas je zadesila. Javnosti još uvek nije jasno:
- - koji je od teških metala bio pronađen u višku: gvožđe, bakar ili olovo?
- - kolike su koncentracije ovih metala u otrovanoj uginuloj ribi?
- - kolike su koncentracije ovih metala u ribi koja je preživela?
- - kolike su koncentracije ovih metala u mulju?
- - kako se kroz vreme menjaju koncentracije metala u vodi i mulju?
- - u kojoj meri su metali u kompleksu sa cijanidom?
Otežavajuća okolnost prilikom prolaska talasa zagađenja cijanidom po riblji svet bila je što je do trovanja došlo u zimskom periodu, u februaru, kad je temperatura vode bila između 1,7 i 1,8°C. To je uslovljavalo tipičan zimski raspored riba. Istovremeno, niska temperatura vode je je i dobra okolnost, jer bi, pri temperaturi višoj za 12°C dejstvo cijanida bilo trostruko jače. Istovremeno, visoka koncentracija kiseonika od oko 12 mgl-1 u hladnoj, zimskoj vodi je povoljno delovala na umanjenje posledica akutnog toksičnog dejstva cijanida u delovima Tise gde je njegova koncentracija bila oko nivoa subletalne. Povoljna okolnost je bilo i to što je do trovanja došlo pri veoma visokom vodostaju, koji je omogućio da se količina cijanida razredi na veći volumen vode. Visok vodostaj je omogućio da se zagađen "čep" vode sjuri niz Tisu većom brzinom, čime je trajanje toksičnog delovanja bilo smanjeno. Najbitnija nepovoljna okolnost je što je vezanost cijanida za metalne komplekse gvožđa, cinka (naročito toksični kompleksi) i bakra mogla produžavati osnovno toksično dejstvo, a tek će morati da se ispita je li došlo do vezivanja cijanidnog anjona i za druge "nosače", pošto se zna da, recimo, cijanidi sa sumporom (tiocijanidi), sa hlorom (cijanhloridi) i nekim organskim jedinjenjima mogu imati čak i jači toksični efekat nego cijanovodonik (HCN).
Cijanid ima najjači toksični efekat upravo na ribe među vodenim organizmima. Eksperimentalni podaci govore da se akutni letalni efekat ispoljava pri trovanju riba cijanidom u koncentraciji od 0,03 - 0,2 mgl-1, a da do hroničnog efekta dolazi pri koncentracijama od 0,00019 - 0,07 mgl-1. Takođe, ništa gori nije ni subletalni efekat na različite, posebno mlađe razvojne stadijume riba, a ispoljava se u koncentraciji cijanida od 0,015 - 0,07 mgl-1, dovodeći do kompletnog zaustavljanja mresta, zaustavljanja oogeneze, smanjenja vijabiliteta oplođene ikre do 42%, zaustavljanja spermatogeneze, ozbiljnih deformiteta u embrionalnom razviću, pada stope izvaljivanja larvi do 40% i smanjene sposobnosti plivanja larvi do 90%. Medu svim živim organizmima, ribe su najosetljivije na cijanid i one stradaju pri 4-6 puta nižim koncentracijama cijanida od onih potrebnih da dođe do ispoljavanja toksičnog efekta na fitoplankton, dok je, po pravilu, bentofauna najtolerantnija prema toksičnom efektu cijanida. Znamo da je koncentracija cijanida na ulasku Tise u Jugoslaviju bila nesumnjivo letalna za ribe, budući da je bila 25 puta veća od maksimalno dozvoljene (bar 2,52 mgl-1), ali da u donjem toku Tise, tako masovnih pomora kao u Mađarskoj nije bilo. Takođe, prema prvim utiscima sa Tise, izgleda da je riba krenula u mrest i da velike štete, srećom, za sada nema.
Sa dolaskom leta i padom vodostaja, Tisa će smanjiti svoj protok. Zagrevanjem vode preko 20°C, pa i 25°C, intenziviraće se procesi raspadanja organizama uginulih tokom zagađenja. U tako nepovoljnim uslovima, koncentracija rastvorenog kiseonika u vodi, inače relativno niska u letnjim mesecima, dodatno može biti umanjena utroškom kiseonika na procese razgradnje uginulih organizama iz mulja. To bi moglo, sa produktima raspadanja, dodatno učiniti lošijim uslove za život ne samo riba, već i drugih organizama, pre svega faune dna, koja predstavlja osnovnu hranu većini vrsta riba.
Ono što je zabrinjavajuće je da teški metali, imaju osobinu da se akumuliraju tokom vremena i tad se njihov toksični efekat ne iskazuje kao akutni, već dovodi do hroničnih, degenerativnih promena na pojedinim životno važnim organima - jetri, kostima, slezini, mozgu, itd. U prvo vreme, opasnost od trovanja teškim metalima je mala, jer oni još nisu u živim organizmima u koncentraciji dovoljnoj da izazovu akutni toksični efekat. Ali, kao deo sedimenata, jedinjenja sa teškim metalima neminovno ulaze u žive sisteme. A toksični efekti kompleksiranog cijanida sa teškim metalima i organski spojevi cijanida (hloridi cijanida i sumpor (tio-) cijanidi) su poznati. Svi ovi potencijalni negativni efekti mogli bi se očekivati u uslovima zagrevanja vode i posledično pada količine kiseonika u njoj, što, prema teoriji, produžava i pojačava hronični toksični efekat.
Naglašava se da je osnovni preduslov za optimistički scenario (4 godine) obnavljanja Tise (i Dunava, dakako) postojanje povoljnih uslova sredine u njoj. Osnovne mere koje se posle dobijanja rezultata stanja životne sredine (vode, sedimenata) i organizama u njoj mogu preduzeti trebalo bi da budu:
- da inspekcije deluju na smanjenje ukupnog opterećenja Tise zagađivačima, i to kako onim direktno vezanim za kvalitet same vode, tako i onima koji preko kvaliteta sedimenata dna deluju na kvalitet vode;
- da se hidrotehničkim zahvatima na mestima za koja se zna da sadrže veće količine sedimenata sa supstancama čijim razlaganjem može doći do bitnog narušenja kvaliteta vode, obezbedi uklanjanje tih sedimenata;
- da se obezbedi čišćenje i drugačije osposobljavanje sekundarne kanalske mreže radi stvaranja povoljnih uslova za izlazak ribe na mrest u ova relativno povoljna plodišta, kao i radi boljeg i bržeg dreniranja površinskih i podzemnih voda i ubrzanja ciklusa prečišćavanja podzemnih voda i osvežavanja Tise;
- da se hidrotehničkim zahvatima u vidu produbljavanja i čišćenja zasutih i oplićalih dovodnih kanala omogući ostvarenje punog kapaciteta plodišta na mestima koja predstavljaju prirodna plodišta riba (videti Rešenje o proglašenju prirodnih plodišta Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, Sl. gl. RS 1994/76) i da se obezbeđenjem povoljnog režima vodostaja tokom perioda pre mresta (april-jun) i u vreme prelaska sa planktivorne na bentivornu ishranu (za većinu vrsta riba kod nas jun-avgust), kao i u vreme zahlađenja i pada temperature vode (novembar) u okviru realnih mogućnosti obezbedi nesmetano odvijanje životnog ciklusa riba.
- da se obezbeđenjem poštovanja lovostaja u vreme mresta i poštovanja minimalne dozvoljene dužine ulova za vrste za koje je Zakonom o ribarstvu i njegovim podzakonskim aktom (Sl. gl. RS 72/1995) propisano doprinese ubrzanju oporavka ribljeg naselja;
- da se postavljanjem smuđevskih i somovskih gnezda na pogodnim mestima za mrest ovih ribarstveno najvrednijih vrsta doprinese bržem oporavku njihovih populacija.
Treba istaći da bi bilo potpuno pogrešno u prvo vreme preduzimati bilo kakvo poribljavanje reke. To ne bi trebalo činiti iz više razloga:
- materijal za poribljavanje nema onu biološku raznovrsnost potrebnu da se iznova uspostave autohtone zajednice faune riba;
- bez poznavanja rezultata analiza, ne zna se da li uslovi sredine u ekosistemu odgovaraju vrstama iz materijala za poribljavanje;
- postojala bi velika opasnost da se ionako narušen faunistički sastav još više pogorša unošenjem alohtonih vrsta riba iz ribnjačkog uzgoja (amur, tolstolobici, amurski čebačok, babuška, sunčica), što bi imalo usporavajući štetan efekat na mlađ autohtonih vrsta riba, kojima je u larvenom periodu razvića plankton osnovna hrana, a u kasnim etapama larvenog i tokom juvenilnog perioda makrofitska vegetacija osnovno sklonište.
Bilo kakvo poribljavanje bi imalo smisla tek ako bi se tokom praćenja stanja ihtiofaune nakon početnog perioda od bar 3 godine ustanovilo da u strukturi ribljeg naselja nedostaju privredno značajne vrste (som, smud, šaran, štuka, bela riba sem babuške), pod uslovom da su struktura i biomasa planktona i makrozoobentosa, tj. kapacitet sredine, takvi da dozvoljavaju unos dodatne količine ribe.