Poetika prirode

Porodica bistrih potoka sinonim je za život književnika Božidara Mandića. Kao njen osnivač pre, dvadeset tri godine on se otisnuo iz urbane sredine (Novi Sad) i naselio u šumama zaseoka Brezovica ispod planine Rudnik, gde je zapodenuo život komune pod nazivom PORODICA BISTRIH POTOKA, malog centra posvećenom ekologiji, humanizmu i umetnosti. U njemu se proizvode pesme, sadi se luk i primaju gosti. Najvažnija dejstva ove komune su: Bol zemlje, Otvoren dom, Stvaralaštvo i Skrmnost ekonomije. Kao takva, ona je najstarija zajednica na Balkanu, Jugoslaviji i Srbiji.

Komuna Porodica bistrih potoka ne poseduje ideologiju ili dogmatične stavove, već živi posvećena trenutku, duhovnoj protočnosti i tragalaštvu u svemu postojećem. Ona spada u pionire povratku prirodi i shvatanju neophodne saradnje sa njom. Nisu nam potrebne deklaracije, plakati, zakonska akta, nego posvećenost i suživot sa šumama, životinjama, vodom i vazduhom. Ekologija je reč koja označava poslednju nadu za ovo čovečanstvo koje se našlo na samoj ivici apokaliptičnih vizija. Ekologija je: SVEST I GEST! Ona nije konstatacija, već reakcija. Ekologija nije nauka, već način života. Prvi put se celokupna civilizacija našla pred velikim pitanjem Opstanka. Sada je nužno da pojedinac nešto učini. Dvadeset prvi vek mora biti otelotvoren misijom Pojedinca i Planete. Planetarizam je jedina ideja koja može celokupni svet okupiti i povezati u interesu opšteg i zajedničkog nastavka. Prvi put se suočavamo sa genocidom nad životom. Život nestaje na planeti i zamenjujući ideju komunizma i agresivnog kapitalizma, planetarizam može biti snaga bezinteresne budućnosti, u kojoj će svaka individua shvatiti svoj značaj davanja, a ne uzimanja.

Porodica bistrih potoka mala je utopija.

Šansa ovog čovečanstva je u malim a ne velikim utopijama. Svako treba izgraditi svoje ostrvo radosti i boljeg života izbegavajući totalitarizam kao neminovnost ovog sveta (kapitalizam, komunizam, tehno-fašizam).

U porodici bistrih potoka zabranjeno je meso, agresija i droga.

Komuna neguje uzajamnost!

Ekologija ove zajednice sastoji se od: MOLITVE - MOLBE - STRPLJENJA -NEPOSREDNOG ČINA - EKSCESU!

Pre nešto više od dve decenije (1977. god. Božidar Mandić kupio je napuštenu kuću u samom središtu šume i tu se naselio sa ženom i troje dece: Istom, Ajom i Sunom. To nikada nije bio povratak životu sela, već prirodi. Početak je bio čaroban za decu iz grada koja nisu znala čak ni to šta je maslačak. Započinje život upoznavanja, navikavanja na miris lelujaćug bilja i apsoluta mira i tišine. Članovi komune uče rad sa životinjama, obrađuju zemlju i žive bez ikakvih tehničkih pomagala. Novac je, takođe, izlišan. Živi se po načelima beznovčane ekonomije. Dobijaju se stvari, veliki deo ekonomije proizvode sami, a putuje se auto-stopom. Period intenzivne komune traje tri godine, zatim sledi deset godina "puta porodice" i pet godina monokulturalnog načina života. Sada komuna živi kao "efemerna zajednica". Božidar Mandić živi sam sa mnogo ljudi. Godišnje ovaj dom poseti oko osamsto ljudi, a ukupan broj prelazi dvadeset hiljada noćenja, podeljeno je preko sto šest hiljada oroka - pa ova porodica spada u "najbogatije" porodice u Evropi jer je mogla da deli i mnogo toga podeli. Jedan od osnovnih elemenata ove porodice je narativnost. U njoj se vode, udaljeni od urbane brzine, dugi razgovori i topli dijalozi.

"Porodica" se bori protiv tehnike, tehnologije, plastike, pesticida, veštačkih đubriva koji podstiču profit i kvantitet.

U njoj se nalaze mnogi izvori nove filozofije življenja u kojoj čovek mora pobeći od eskapizma, u kojoj se mora vratiti svojoj unutrašnjoj prirodi i onoj oko njega. Pojedinac je dužan da ne zagađuje i pročisti i očisti oko sebe, dovoljno je i nekoliko lakata - ali da nešto učini, jer ja koje se menja, menja ceo svet: veli Blejk.

Božidar Mandić do sada je objavio dvanaest knjiga poezije i proze: REČI IZ ŠUME - ANONIMNI POGLED - DOK ISPARAVA JUTRO - OBIČNO PRE PODNE -TAJNA PAUKOVE MREŽE - PORODICA BISTRIH POTOKA - NAMERE - NA ČIJOJ SI STRANI - ZA TEBE SVE - PREDAH - JA SAM JA - PRIČE IZ PRIRODE... Njegovi tekstovi odišu očitim odsustvom civlizacije i primenjenim prisustvom pastoralnih pejzaža i atmosfere floralne psihologije. Kadrovi su čvrsti, zaleđeni i deluju kao ponuda savremenom svetu ubrzane i histerične, urbane stešnjenosti koja vodi u Pakao i samoubistvo. Božidar Mandić ne pripada romantičarskoj poetici,vec posturbanom povratku inspirativnoj logici potrage za lepim. Njegovi tekstovi pripadaju svetom trojstvu autentičnosti: Iskrenost, Hrabrost i Jednostavnost. Njegova vizura umetnosti je post-postmodernistička i odiše taktovima elementarne kulture. Nužno je umetnosti vratiti ličnost, izolovati izveštačenost i izvođaštvo. Početak je vreme u kojem nastaje stvaranje! U njemu su naseljeni pogledi i nevine supstance za oblikovanje Spoj Prirode i Poetike iznuđuje pamćenje.

Takođe, Božidar Mandič tvorac je osam samostalnih likovnih izložbi posvećenih, pre svega, prirodnim materijalima kao šro su balega, kamen, vuna i drvo. U njegovim eksponatima materijal sam govori i osmišljava svoju estetsku vizuru. Autor je samo korektivni potpomagač da se izrazi glorija prema stvaranju i poslušnosti stvaranja dela koja pristižu iz beskraja i nepojamnog. Takvi radovi, najčešće, napravljeni su na nivou nevinosti deteta od pet godina. Mogao bih ih, tehnički, svako uraditi, ali pored zanata, umeća i veštine zgloba za umetnost je potrebno nešto više - Duša! Likovni radovi Mandića, u stvari, pesme su u materijalu.

POZORIŠTE U ŠUMI je kolektivna delatnost mladih ljudi okupljenih oko ove ideje zajedničkog življenja u prirodi. Teatar je posvećen ogoljenosti i jednom rečju mogao bi se nazvati - adamitski teatar. U njemu, kao i u drugim umetnostima, Mandić insistira na darovima mogućnosti čoveka - nema tehnike, efekata, magije, sve je podređeno suštastvenoj energiji zakopanoj u čovekovoj neprobuđenosti, u čovekovom dremanju i zaspanosti. Ovakve predstave, koje se igraju na livadi, pored potoka, na granama, ili na sceni nekog pozorišta (ponekad), bude čovekovo suštastvo i potrebu čoveka da krikne i usprotivi se svetu učmale, monotone tehnologije konfora i sterilne zapretenosti i progresivni Raj koji će ga uništiti, oduzeti mu radost i ljubav - a dati sve! Pakao. Užas. Izgubljenost. Predstave Porodice bistrih potoka nostalgične su priče za kolektivnom psihologijom ptica. One osvešćuju ne-beznačajan status čoveka u ovom svetu u kojem je kraj uvek izvestan, a potraga za početkom naša osmišljenost u potrazi za smislom. I antiapsurdom. Dosadašnje predstave: "Trominutna revolucija", "Nemo blato", "Zemlja - Pička - Kurac - Zemlja"...

Živeći udaljeno od ljudi i urbane sredine, ova mala tačka emocionalne posvećenosti traga za odnosom čoveka sa čovekom, ona traga za erosom i elementima doprinosa da se izađe iz krize i ćorsokaka u koji je upala civilizacija i život.