Naturfilozofija i nije drugo do klasifikacija prirode na stihije, od kojih svaka služi kao prvobitni elemenat postojanja. Reč "elemenat" potiče od latinskog "slovo": da bi razumela jezik prirode, naturfilozofija izučava njen kratki alfabet. On se sastoji od Vazduha, Zemlje, Vode i Vatre. Kod mističara je svakom elementu odgovarao sopstveni duh: Vazduhu - silf, Zemlji - gnom, Vodi - undina, Vatri - daždevnjak. U psihologiji su se stihije poredile sa temperamentima - sangviničnim, flegmatičnim, melanholičnim i koleričnim. Fizičari su ih povezivali sa različitim stanjima materije - gasovitim, čvrstim, tečnim i plazmatičnim. Kombinujući elemente, pesnici su tragali za harmonijom, alhemičari za filozofskim kamenom, vračevi za sredstvom protiv smrti. Pa ipak, bolje od svih je sa stihijama izašlo na kraj letovalište: ono se dosetilo da ih iznajmljuje za novac.
Ostrvo Espanjola, koje je prvo srelo Kolumba, podeljeno je između Dominikanske republike i jedne od najsiromašnijih država sveta, Haitija.
Letovališta se to, uostalom,uopšte ne tiče. Ograđujući iz zona bede oaze blagostanja, ona uspešno zamenjuju političku geografiju fizičkom, prestajući usput da se razlikuju: pored bazena sunča se džentlmen sa satom marke "roleks" i naočarima "guči", u jednoj ruci drži koktel "karipski briz", a u drugoj - brošuru "O koristi saosećajnosti".
Budisti kažu: ako ne možeš da prekriješ svu zemlju mekom kožom, obuj cipele. Ta mudrost nije strana turističkom arhipelagu koji se prostire u tropskom pojasu i koji drži svoje goste u rukavicama od fine kože. Namamivši ih u konzervu komfora, odmaralište se trudi da predvidi sve njihove potrebe - osim slobode kretanja.
U zoološkom vrtu na Bronksu ptice drže izvan kaveza - po svojoj volji neće odleteti od hrane i toplog skloništa. Smatra se da se to odnosi i na turiste, ali ih ipak od Trećeg sveta čuvaju automatske puške.
Odmaralište, zamišljeno kao vakcina protiv civilizacije, služi kao njen produžetak. Pretpostavljajući svim merama one najžešće (bombardovanje), mi iz svega volimo da izvučemo esenciju: kofein iz kafe, nikotin iz duvana, vitamine iz voća, grade iz vina. Rukovođeno time, odmaralište obećava poslovnom severnjaku kratku vezu sa Jugom, užurbanu, kao ljubav u haustoru. Međutim, životna radost je u punoći osećanja. Nemoguće ju je zameniti hranljivom kockicom emocija.
Smisao odmarališta je u uspostavljanju saveza sa stihijama. Druženje sa njima dobro je i stoga što nas opominje da nismo centar sveta. Stihije su u potpunosti lišene antropomorfičnosti, osim ako ih ne zamenimo anđelima bucmastih obraza. Stihije su do te mere superiornije od čoveka, da mu ni na pamet ne pada da se ravna prema njima. U deo nam padaju samo krhotine celine - ne Vazduh nego lahor, ne Voda nego kap, ne Vatra nego iskra, ne Zemlja nego zrno peska, ako je već nismo zamislili u obliku školskog globusa.
Vatra je najskuplja od svih letovališnih stihija jer ne zavisi od sezone: u tropima je uvek toplo.
Južno sunce nam dozvoljava da gledamo u njega samo dok zalazi. Ostalo vreme ga plašljivo pratimo po oglodanoj senci. Na severu se senka krije, vuče po uglovima, kao devojka bez miraza. Tamo, gde sunca ima za sve, senku melodramatično i samopregorno baca sve što stoji između njega i nas. Tiha snaga senke čini se plaha, ali ni uragan joj ništa ne može. U njoj se sastoji neprikosnovenost tela koje zna svoja prava.
Požrtvovana spremnost svake stvari - čak i tako sumnjive kao što je oblak - da se ne samo suprotstavi suncu, nego i da se obračuna sa njim, tako je poražavajuća da počinješ da strepiš za nju - kao za svakog Davida koji se bori protiv bilo kojeg Golijata.
Paradoks senke je u tome što je ona trag stvari, i one koja ne ostavlja tragove. To je samo još jedan nestašluk stihije koja umnožava privide.
Uzmimo, recimo, vetar (što u startu nije jednostavno). Za Vazduh je vetar ono što je zrak za Sunce: opunomoćeni agent. Ne razlikujući se po sastavu od same stihije, on nije ona. Vetar ispoljava vazdušnu stihiju, čineći je dostupnom našim osetima. To je najuočljivije kod motora koji radi na vazdušno gorivo - kod jedra. Pripitomljeni vetar puni platno vazduhom, koje namah dobija težinu i oblik. Prostudušna poslušnost vetra je, ipak, uvek varljiva. Njegovi putevi su komplikovani kao putevi ljubavi, i nepobitni kao starost. Naročito tamo gde se prave kovitlaci. Na primer u Njujorku, gde me je iznenadni, nevidljivi i čak nečujni udar vetra jednom rukom pritisnuo uza zid, da bi drugom podigao prolaznicu, tresnuo je o asfalt, slomio joj nogu, i iščezao bez izvinjenja.
Oblaci takođe čine Vazduh vidljivim, ali je dosadno dugo ih posmatrati - kao i sve što je nerazumljivo (u tome i jeste drama apstrakcionizma). Oko, nesposobno da otkrije zakonomernost, snuje na sve strane, kao pas kome su nos zalepili flasterom.
Oblake je moguće razumeti samo u masi - kao vid neobjašnjivih pojava, NLO - neidentifikovani leteći objekti. Oni nemaju individualnosti, ni na šta ne liče, nisu nalik jedan na drugi. Kod njih nikad kraja promenama koje nikuda ne vode. Arhetipski oblak nije moguć. Kod oblaka, za razliku od svega drugog, nema entelehije - onog konačnog oblika koji omogućuje da žir postane hrast, dete - čovek, zamisao - knjiga.
Oblak podseća na Baha - ista jasnoća i neponovljivost strukture, ali na drugom - nadljudskom - nivou složenosti. Ova u svakom pogledu viša matematika dostupna nam je samo u neshvatljivim odlomcima. Otuda ni najpedantniji umetnik nije u stanju da nacrta najobičniji oblak. Mrljom razmazane bele boje slikar još i može da načini na plafonu njegovu iluziju, ali umetnik nikada ne može biti naturalista koji prirodu bukvalno kopira.
Oblak poseduje estetski prezir prema boji. On više voli prefinjenost monohromne palete istočnjačkih majstora, koji su uspeli da naslikaju crnim tušem čak i dugu. To što nam se čini "nebeskim azurom" - jeste svetlost. U nerazblaženom obliku ona nije nikakva, ali, pomešana s tamom, stvara iluziju boja. U toj gami - "boje vode" - nalazi se sve što volim u umetnosti.
Voda i Vazduh su paralelni ali ne i simetrični. Oblaci se ne ogledaju toliko u morskoj vodi koliko je inficiraju svojim plemenitim sivilom: kap tuša u nebu svetlosti. Tako more ne preuzima oblik nego suštinu oblaka - njihovu boju. Pa i to ne čini ropski, kao ogledalo, nego stvaralački, kao pesnik, koji rimuje reči i pojmove. Talasi liče na oblake po tome što su jednoobrazni i neponovljivi, kao ornamenti ar nuvo.
Tek kad se zagnjurimo u Vodu, počinjemo da razumevamo tu stihiju. Voda nas priprema na zagrobni život. Pod vodom je lakše razumeti šta oseća duša bez tela, dospevši u drugi, ne dušmanski nego indiferentan, mada i skrovit svet. Podvodni vetar melanholično dodiruje alge - kao Ofeliju. Setivši se nje, praviš se da si utopljenik, prepuštaš se na volju struji, osećaš se kao odojče, čiju pozu poprima telo oslobođeno uspravnog hoda. Sa zavičajem te, kao u utrobi, povezuje cev za disanje.
Ženska priroda vode je u njenoj podatnosti, u tome što se, zaboravivši sve oko sebe, gubimo u njoj.
Voda je najstarija od svih stihija. Iz nje smo potekli, i u sećanje na to more nas nežno prima u sebe, ali samo onda kada se odreknemo od stečenih navika. Pre svega - od govora. More ni izdaleka nije tako nečujno kako se misli. Prosto mi nemamo šta da mu kažemo.
Na zemlji moramo da savlađujemo prepreke dok je u vodi svet oslobođen od glavnog tereta postojanja - težine. Lišenost nje daruje ribama graciju na kojoj su im zavideli drevni Kinezi koji su i pripitomili zlatne ribice. Pod vodom sam jednom susreo čudnu ribu na crno-bele kvadrate. Činilo se da je zabrinuta zbog svog izgleda, i sasvim je razumem. Riba je podsećala na šahovsku ploču koju je zgužvao gnevni igrač koji je odabrao neodgovarajući vid sporta.
Omiljeno dete sve četiri stihije u tropima je - palma.
Zanimljivo da palme nikada ne rastu paralelno jedna sa drugom (priroda ne voli paralelne prave ali im ne daje ni da se seku - da se ne množe). Izdaleka palme liče na slova nepoznate azbuke. Među njima ima tačno toliko belina da se osmišljena praznina ne pomeša sa marginama. Možda zato palme ne prave u šumarke kao breze, niti grupe kao jele, nego stoje na ćudljivom i razumnom rastojanju jedna od druge, kao fudbaleri na terenu.
Palma uopšte ne liči na biljku - za to ima odveć mnogo vitalnosti. Čak i mrtva palma - sa cevastom kosti stabla i suvim rebrima grana - pre liči na lešinu nego na drvo.
Sa Zemljom je najbolje sresti se na plaži, sa ostalim stihijama. Tu, ne zaglušujući jedna drugu ali i ne hučeći u isti glas, one nastupaju u tako savršenom kvartetu da im ne treba dirigent. Na plaži Boga zamenjuje religija koja ga još nije otkrila.
Da bismo se približili zemlji, treba da se izujemo. Koračajući bosi po pesku, pritiskamo one tajne tačke koje reaguju fiziološkim uživanjem. Nije ih uzalud na tabanima više nego igde. Hodanje je erotska vežba, prirodna, kao disanje. Pre, kada se češće išlo bez obuće, supružanske obaveze su stalno bile učvršćivane bračnim odnosom čoveka i Zemlje. Vodeći računa o njima, seljaci su davali primer prirodi i organizovali orgije u polju, ili su, kao po ruskim selima sve do 20. veka, simulirali plodonošenje tako što su vozili po oranju golog popa. Od sve te stihijne erotike preostalo nam je još samo zadovoljstvo da se, skinuvši cipele, prošetamo po morskom plićaku, uživajući u ritmu spajanja golih tabana i vlažnog peska. Hodajući plažom teško se zaustavljamo. Uvrćući se levkasto, horizont usisava prostor s kojim smo se i sami stopili. Tako se, korak po korak, udaljujemo od civilizacije, odnoseći sa sobom samo tamne naočari i peraja.
Plaža je zona putenih čudesa: Voda nadire, obuhvatajući Zemlju, i povlači se, ostavljajući za sobom beličastu penu koju, tiho mljackajući, usisava u sebe pesak.
To je misterija začeća, ovaj put u izvođenju ženskih stihija - strasna ali jalova, kao tango lezbejki.
Omiljena boja svih stihija je - crna. Crno im dobro stoji. Oduzima ono što svet povezuje s razumom - vid. Očevidna istina se da videti, život se može samo - osetiti.
U mraku doznajemo o prisustvu stihija zahvaljujući najintimnijem od naših čula - dodiru. Ono vodi do duše kroz prolazna dvorišta. Vid nam priča o drugome, dodir nas spaja sa njim.
U gustom mraku Juga, stojeći na mokrom pesku pod lakim brizom, posmatraš razuzdanost crnog kvarteta. Nedostaje mu Vatra (skrivene kao iglice u vati, zvezde se ne računaju - njihov sjaj je egoističan, sam za sebe), ali gle, iz oblaka izranja Mesec. On, kao žena, odražava tuđ plamen, menjajući sve čega se dotakne. Podnevna senka je prostodušno crna, dok se noćna preliva u svim nijansama tame - od masnog grafita do rastresitog somota. Sunčana senka je - sveža, mesečeva pak - hladna. Prva spasava od žege, druga je besciljna, kao umetnost.
Više nego svoje granice, letovalište čuva strašnu tajnu - o problematičnosti svoga postojanja. Komercijalna tajna letovališta je u tome da ono - nije potrebno. Njegova blaga pripadaju svima i nikome. To što ono poseduje, jeste oduvek i svuda. Stihije ne mare za format: možemo se diviti njihovoj razigranosti na obali Velikog okeana ili u obližnjoj bari zaostaloj posle kiše.
U suštini, sve stihije su - besplatne. U tome bismo hteli da vidimo plemenitu nameru proviđenja: ono neophodno i najbolje čoveku se daje besplatno, a za ono suvišno zaradiće sam.
Punta Kana - Njujork, februar 2000
S ruskog rukopisa prevela Draginja Ramadanski