Ljubov Sirota
Nevidljiva vatra Černobila

Ljubov Sirota nije pisala poeziju pre 25. aprila 1986. godine. Te besane noći izašla je na balkon svog stana da udahne malo svežeg, prolećnog vazduha. Bilo je to u gradu Pripjat. Nuklearni reaktor u obližnjem Černobilu eksplodirao je dok je posmatrala horizont. Na razdaljini od neka tri kilometra od epicentra kataklizme.

Pravovremena evakuacija značila bi spas za mnoge žitelje okolnih mesta. Umesto nekog umesnijeg osećanja koje bi u ne-ozračenima mogla da izazove sudbina ozračenih - u saobraćaj je ušla užasna reč "radiofobija". Njome su žigosani svi strahovi ozračenih.

U danima koji su sledili, Ljubov Sirota i njen mali sin postali su, dakle, "radiofobi". Ona je, dodatno, postala pesnik. Kao da je za to bilo nužno da se obećana zemlja izvrgne u zgarište.

Knjiga poezije pod naslovom Teret objavljena je u Kijevu, gradu koji je postao okasnelo utočište izbeglica iz ozračenog područja.

Postajala je sve bolesnija. Nesposobna da putuje. Oštećenog vida. Sa zloćudnim simptomima. U svet je, umesto nje, putovala tužna poruka.

Još jedanput se, dakle, sumorno potvrdila apelativna suština umetnosti, njena potraga za sabesednikom, za istomišljenikom. Nezaštićeno i krhko biće umetnika--bolesnika, koje ne ume da bude gnevno, dovedeno je do bestida opominjućeg obraćanja. Do potrage za spasom.

Ali, očekujući spas, pesnikinja ga i nudi. Ona je ta koja je spremna da pomogne svakom na kugli zemaljskoj.

Poveravajući nam svoju dušu na čuvanje, ona nas napaja iz kristalno čistog izvora ljubavi, prijateljstva, solidarnosti, razumevanja, uzajamnosti, vere u budućnost.

Kako su to skupe reči!

 

Radiofobija

 

To nije strah od hemije.

To je strah od blasfemije.

Tu nema Hipokrata

već - izdaje i rata.

Došlo je vreme

da nazovemo sve

pravim imenom.

To su

oni što nemaju mira.

Koje Černobil dira.

Za njih se porcionišu

lažne istine lažnih ministara

("Svaki dan kašičica")

Ne pristaju da sagnu glavu

i da se smire prokazani.

Zalud im namiču

mastiljave naočari.

Ti hipohondri

radije gledaju kroz stakla

napuštenih kuća.

Ti okulari ne varaju.

Kroz njih se bolje vide

oplićale reke,

zatrovane šume,

deca rođena da umru. Čiko rumeni,

osim šarene laže TV ekrana

šta im je hrana?

Kako se dečica lepo srođuju

sa nekada štetnom radijacijom!

Nisu radiofobična, tek prilagodljiva.

U ovom svetu i lekar

služi činovniku.

Radiofobiju za saveznika!

Proglasimo je terapijom

protiv bezobzirnih i sitih

mastiljavaca bez duše.

Cena toga prozrenja nek ne bude

novi jad:

izvucimo pouku sad.

Neka se cena očovečenja

na više ne menja.

 

 

Na prelazu

(Triptih)

 

1.

Pucaj u jezgra ciklotrona.

Duše napukle

škrguću.

To

jeca vasiona.

 

U odrođenoj tišini

ovovekovne bašte

prokazanost važe

osamu krivice.

 

Antičke su joj zene,

nervozni prsti...

U grlu reči

pene.

 

Oštricu suče

nasmejana

zlobnica-smrt.

Šapat

ko psovka krt.

 

Ulica-uspijuša,

Palicom barata

Mešoviti hor

pešaka i vozila.

Arija krilata.

 

Požudno miga

semafor

i usmerava zalogaje

kroz podzemna

vrata.

 

2.

 

Mastiljavci

grakću

za nečije dobro.

Sve hlapi

unepovrat.

Krivci?

 

Eno i Vesne

u odori cveća

gama-pramaleća.

Urota paklenih snaga?

Neznanja zid?

Previd.

 

Nije nam do behara.

Povrće zrelo

nam je priselo.

Čim treba hitnu pomoć zvati:

Previd poznati.

 

A izdaleka

lekovito more

čeka.

Septička jama će da nas izvida?

Sve zbog previda.

 

Revnosni planeri,

majstori zaluđivanja,

za taj previd

sada

vam sledi nagrada...

 

3.

 

Ove večeri

poslednje dane

zemlja sriče.

Na listu bledom mrtva rosa.

Pitanje krivice

prestaje da nas se tiče.

Zanemelo bezmirisje.

 

Ali

to nije mir.

To je gavranji pir.

Nad zemljom sprženom

večiti rastanak traje.

 

Ništavilo nam svoju ljubav daje.

Kad nema druge.

Snatrimo nad gradom,

u moru tuge.

Kroz dim kukavne

vrane šestare.

 

Sudbina

 

1.

 

Večnost sam srela.

I šiknu ljubav vrela.

Zavedena krajem

obožavam vas,

slučajni prolaznici.

Ništa mi ne dođete,

šaptači,

osmehivači,

motritelji ožučenih zena.

Čudi vas ova ljubav

bezrazložna

i ova nepoznata žena.

Iz ćutnje

sve se vidi,

i nema ljutnje

pred golotinjom grada.

 

Zbratimimo se sada

nad zgarištem.

Jedino to od vas

ištem.

Sreću povratka

sanjam

dok svoju ranu bištem.

 

2.

 

U sjaju poslednje zore

grlim kopno i more.

Srećna sam

što nije svakom dato.

Volim. Voliš.

I ništa zato.

 

3.

 

Večnost sam srela.

I šiknu ljubav vrela.

 

Ti si divota mojih zora.

Mojih smiraja čudo.

Neka suvarak mog života

tinja još koji mesec ludo.

I dok me kade lomače tuđe

dok me inkvizitori smuđe

zgarište neće

dušu mi taći:

snage za život

moram naći.

Ne bojim se novog pakla

tvoja me je ljubav takla.

Ovo je glas

plamene duše

koja u zao čas

nalazi spas.

I šta je lek?

Gutljaj ljubavi

životodavne

tek.

 

Pripjate moj

 

1.

 

Neće iskupiti niko

greške toga aprila.

Celog života će se grbiti

nečija postradala savest.

Bol jači od nostalgije

kao mraz brije.

Nemirno sećanje

diktira

srcu ritam.

Umesto svog grada

ispražnjenog

pitam:

zašto je napuštena bašta

koja nas voli

i zna da prašta.

 

2.

 

Opusteo

za sve vekove divne

grad noću živne.

To naši sni, kao oblaci,

lutaju njime,

i luna pali svetla u staklima.

Drveće se seća naših dodira

i tužno klima

svojom praznom hladovinom.

Uljuljkuje nas negdanje.

I zvezde padaju nice

na trotoare.

Zore stražare.

Zamiru ulice.

Kada i poslednji trag odluta iz grada

poludeli prozori

će nam mahati i tada.

 

3.

 

Stojimo nad zgarištem.

Šta da ponesemo sa sobom?

Tajni strah da smo svuda suvišni?

Gubitak je razgolitio

suštinu

iznenadnog beskućništva.

Nikome nije stalo

do patnje

od koje ga deli tako malo.

Mi smo ptice zaostale od jata

jedne surove zime.

A vi letite!

Nemojte zaboraviti naše ime:

I ma kakva vam sudbina bila

sećajte se našeg oprljenog krila.

 

predgovor, izbor i prevod:

Draginja Ramadanski