Laura Barna
Duh stare kuće profesora Alimpija Krstića

Stajala sam sama na kiši boje peska

27. jul 1999. godine

Nikada nisam vodila dnevnik, niti bilo kakve dnevne zabeleške, naprosto, sistematičnost mi nije bila svojstvena, pa čak ni onda kada sam na to bivala prinuđena nisam pokazivala očekivanu doslednost; ustaljene obaveze, namete i zadatosti odrađivali su drugi; i ne bih to činila ni sada da nisam opsednuta nekom tajanstvenom silom bila najzad primorana; priznajem, misterijama sam oduvek poklanjala posebnu pažnju, valjda usled bezmerne samoće u koju sam ne svojom krivicom zapala, a koju sam počinjala polagano da nastanjujem tajanstvenim posetiocima, utvarama i duhovima.

Neobična dešavanja otpočela su svoju razložnom razumu teško dokučivu igrariju odmah posle ponoći, stoga i priču otpočinjem od ovog gluvog dvadeset i sedmog, izuzetno toplog jula hiljadu devetsto devedeset i devete; otpočinjem, dakle, snom.

Priljubila sam usne, nos, obraze, čelo sasvim na mokro okno. Kiša od jutros neprekidno prska. Godi mi da prignječenog lica posmatram retke tamne mrlje prolaznika. Samo poneko pridržava kišobran; kiša je odveć fluidna izmaglica da bi se poneo takav teret; iako ja volim da nosim kišobran; fantastično nadomeštava moje poljuljano samopouzdanje, načeto besmislicama: šta sa praznim rukama? ili kako prikriti učestali izliv oporog crvenila izazivanog nenadanim susretima, ponekada i krajnje uobičajenim događanjima? Razmišljam o tome udobno prignječena o isprskano okno, i osećam kako mi lice obuzima makovska ljutnja pred neizlečivim slabostima; uvek isto ponovljeno osećanje očajanja i nemoćnog gneva.

Ali desila se upravo tada - sada s pravom mogu da kažem - krajnje čudesna neobičnost, kakve se učestalo dešavaju u konfuznim snovima (razume se, sve sam ovo čulima proživela zadivljujuće verodostojno da je bilo gotovo nemoguće pripisati toliko izazvanih čuvstava jednom običnom snu, a za koji sam ostala u nedoumici još dugo posle buđenja razdirana opakom dilemom: snoviđenje ili zbilja?).

- Opet si dahom, ti mala nevaljalice, zamaglila okna! - čula sam iznenada slabašno šuštanje, praćeno nekim nestvarno melodičnim brujanjem, na svom potiljku; ledena jeza prostrujala mi je telom, jeza usled ledenog doticanja mojih buktećih obraza; prepoznala sam obline jagodica, oštrih noktiju. Ustuknuh korak, preneražena, ne usuđujući se da otvorim oči. Glas je zasigurno bio prekor moje pokojne majke, čak se i raspored reči uklapao u njena večita negodovanja; besno je pregačom otirala magličasti zadah sa okna; nejasno osetih miris celera i belog luka u perfektno iscizeliranim odnosima što mi se zauvek nastanio u dubini nozdrva; i mogla sam nepogrešivo da razlikujem omamljujuću smesu tačno određenih razmera celera i belog luka, koji su me čeznutljivo uvlačili u kovitlac mirisnog detinjstva, i one često docnije susretljive opore mešavine istih začina, a koje su me neodoljivo terale na povraćanje.

Ipak, širom otvorih oči, pribojavajući se konačnog ishoda - odmah sam iz navike pomislila - svoje bolesne uobrazilje. Dešavalo se da gdegde dozovem sasvim neočekivano neko, bez ikakve sumnje, protivprirodno stanje u kom sam se orgijastički naslađivala mučeći svoje telo i dušu kojekakvim fantazmima i duboko grešnim perverznostima. U prvi mah s gnušanjem istisnuh izazov oličen u zvuku glasa kao iluziju - prividelo mi se - promrmljah, reči takođe, ali ledeno dotaknuće i dalje mi je ležalo na obrazu, nepovratno utisnut pečat jasnog određenja; prstima pokrih lice. - Glas nije iluzija! - vrisnuh prestravljena; sobom se širio čeznutljiv miris celera i belog luka. Tek tada primetih kako se voda okapava sa moje brade, nadlaktica, bedara; rastače peščane taložine. Bila sam potpuno mokra, iako zatečeno stanje sebi nikako nisam uspevala logički da razjasnim. Ležala sam u krevetu, tek razbuđena; sve je san. Sa otvorenih prozora vreo vetar nanosio je tihe šumove srebrnog bora, osetih i miris sveže smole, suznih iglica; šuštanje sasušenih ružinih latica što su lagane, poput noćnih leptirica pod zvezdanim sjajem iz časa u čas preletale mojim vidokrugom; poznah i pripev one iste ptice (često sam odlazila na verandu, ostajala do kasno u noć špijunirajući srebrne monologe jedinog noćnog bukača). Poverovah sa zebnjom da sam možda mesečar; za takvu pretpostavku po prvi put imam i očevidne dokaze; ali nešto se nije uklapalo u moj već očajnički napor da složim kakvo-takvo razumno opravdanje zatečenog prizora - zvezdano nebo!

Ostavljeno stopalo od ružinih latica

28. jul 1999. godine

Sreda je; vreba me još jedan nesnošljivo topao dan. Već je bilo prošlo podne kada sam se probudila; odlučih da danas ne izlazim iz kuće, a i kuda bih po ovoj vrelini. Ugovor sa izdavačem sam još u ponedeljak zaključila; očekuju moj novi roman; ostaću na verandi - dovoljno je hlada od borinjaka - ionako moram do petka da predam Redakciji ovomesečnu kratku priču; bilo bi krajnje vreme da započnem sa pisanjem.

Bila sam poprilično dobro raspoložena, sveža i spremna za rad, bez obzira na neobična noćašnja zbivanja o kojima sam čvrsto donela odluku da ih u celosti ignorišem; saglasih se sa samom sobom; navikla sam da vodim dijaloge sa nekim - verovala sam - đavoljim izaslanikom sopstvene nutrine; dobro mi je bila znana njegova prevrtljiva ćud, stoga je onaj drugi, koga sam u boljim fazama dana oslovljavala sa Ja, morao neprestano da bude na oprezu. Ja je i doneo odluku, bez prethodne rasprave, nadglašavanjem; On je ćutao (On obično prohteve odrađuje podmuklim ćutanjem, posle drsko nastavlja po svom). U potaji sam se pribojavala da to ne učini i danas; bacih se na iščitavanje knjiga kojima sam naprosto zatrpala verandu; pisala sam u magnovenju, grozničavo gonjena nekim nedefinisanim nagonom. I moram s neskrivenim likovanjem da primetim - uspela sam. Tek pred veče neka mutna teskoba naselila mi je grudi. - Biće najmudrije da išetam - pomislih tada - to On pokušava iskušeničke zamke da postavi. Nije prvi put da loše probdevene dane, a njih je nažalost bivalo sve više, ublažavam noćnim maratonskim tumaranjima koji su me do te mere fizički iznurivali da posle nisam bila u stanju za bilo kakvo mentalno naprezanje.

Gradski časovnik je odbio jedan po ponoći kada sam ušla u kuću. Noćašnji vetar naneo je pregršti zlatnožutih ružinih latica u mračne uglove. Interesantno koliko mi se dopao ovaj prizor; kao da je sasvim uobičajeno da se ružine latice skrivaju baš po mračnim uglovima stare kuće, onda u njima i nastanjuju; ostavila sam ih. Izmoždena obruših se na krevet, prazne glave; ubrzo utonuh u san.

Priljubila sam lice do bolnog prignječenja uz okno; čudim se kako je isprskano ružinim latima kao džinovskim prozračnim kapljama; vidim kroz njih mutne obrise retkih pognutih mrlja; nose kišobrane, iskrivili se pod teretom zlatnožutih latičnjaka. Osećam jezu, onu istu proživljenu; očekujem ledeno doticanje na svom buktećem obrazu, ali ledeni dodiri krenuše pohotno da mi osvajaju svaki deo i odveć prestravljenog tela; začuh brujanje, pa mnoštvo različitih glasova iza svojih sapetih leđa.

prvi čovek

Vi doista tvrdite da se ubistvo dogodilo upravo na ovom mestu?

drugi čovek

Gospođice Adela, ako vam je neprijatno o tome da razgovarate ...

Adela

A ne, naprotiv, dobro mi čini da katkad o tome razgovaram. U pravu ste, upravo na mestu na kom stojite usmrćen je moj otac Alimpije Krstić.

prvi čovek

Vi ste, dakle, bili svedok smaknuća cenjenog profesora Alimpija Krstića; neka mu je laka zemlja.

Adela

Zatekli su ga prislonjenog uza zid u koji gledate; ja sam stajala iza abažura u onom naspramnom uglu; isto je toliko mračan kao i taj, vidite? Znate, stare kuće imaju nebrojeno uglova u koje možete da se zaklonite bez bojazni da ikada budete primećeni; one poštuju vašu intimnost, kao što zahtevaju zauzvrat da to i vi činite - obzir za njihov život; da, stare kuće poseduju svoje živote. Ponekada su toliko snažni da počinju drsko da uplivišu u živote njihovih sopstvenika; dešavalo se da ih u celosti izmene. Život ove kuće je osveta; ona to upravo priprema novom stanaru najsvirepijim mučenjima, nagoneći ga da grozničavo ispisuje njenu prokletu sudbinu. Jadnica!

drugi čovek

A šta kažete na to da je na ovom istom mestu pronađena Jadnicina pokojna majka. Našli su je prekrivenu zlatnim pokrovom od ružinih latica; usta su joj bila puna. Interesantno da zagonetna smrt nikada nije do kraja razjašnjena.

prvi čovek

Na istom mestu, draga gospođice, kao i vaš plemeniti otac?

Adela

Zapravo, svedok je bio moj nekoliko trenutaka stariji brat Jeronim - blizanci smo - našli su ga okrvavljenog pokraj leša našeg plemenitog oca; usmrćivanju pokojnice nisam prisustvovala.

prvi čovek

I?

Adela

I niko, naravno, nije posumnjao u sedmogodišnjeg dečaka. Inače, odavao je utisak velikog smetenjaka i nesposobnjakovića - sve što je bilo potrebno odrađivala sam za njega - ali još iza abažura bila sam sasvim sigurna da je to učinio on.

prvi čovek

Niste svoje sumnje otkrili nekome?

Adela

Nisam. Nisam o tome smela da razgovaram ni sa samom sobom.

prvi čovek

Ni majci? gospođi Eržebet Krstić?

Adela

Majku nismo poznavali; umrla je na porođaju, odmah pošto je u mukama izbacila Jeronima.

drugi čovek

A vaš brat, šta je docnije bilo sa njim?

Adela

Uskoro su nas smestili kod tetke Žozi u Sremske Karlovce; veoma stroga ali pravedna, vremenita gospođica; ali nismo dugo ostali kod nje; neko je morao da održava staru kuću (za našeg kratkog odsustvovanja neobjašnjivo je propala). Vratili smo se zajedno; jedva smo mogli da poverujemo da je to ona ista stara kuća. Noću su nas budili potmuli šumovi i jeziva pucketanja; izgledalo je kao da mnoštvo koraka krstari dugim jaucima po drvenom podu. Tetka Žozi se najviše plašila. Počela je neobjašnjivo brzo da kopni; oči su joj iznenada izgubile metalni sjaj, a boja lica postala krečna kao i zidovi. Našli su je jednoga dana mrtvu, isprskanu krvlju, u istom mračnom uglu. Još jedna nerazjašnjena smrt, istovetna kao u našeg pokojnog oca. Jeronimo je sedeo u susednoj sobi; nešto je grozničavo zapisivao u svoju beležnicu. Nije izlazio do večeri. Uveče je nestao. Više ga nikada nismo videli.

drugi čovek

Je li barem ostavio zapise?

Adela, uzbuđeno

Zapise je pohranjivao negde u bašti; videla sam kako ih tamo odnosi. Ali, moja izuzetna radoznalost, čak ni brižljiva uhođenja nisu doneli mnogo uspeha; nikada nisam uspela da pronađem mesto gde ih skriva.

prvi čovek

Gospođice Adela, možda bi bilo korisno da malo predahnete; tako ste nesnošljivo bledi.

Alimpije Krstić, tiho

Ostavljam stope nebrojene,
um će da peče,
čak i da znanje skriju sene,
kao veče!^*

Adela

Probudi se!

Odignuh telo pridržavajući se rukama unatrag. Ruke su mi bile ulepljene ružinim laticama, noge, stomak; ispljunuh nekoliko. Posumnjah, u momentu otrežnjena, kako ih je vetar naneo na znoj; ali - prozor je bio zatvoren! U mračnom uglu ostavljeno je zlatno stopalo od ružinih latica; jasno su se nazirali obrisi: peta, utisnute jagodice prstiju; mirisalo je na majčinu iscizeliranu mešavinu sa umašćene pregače. Nagazila sam bosim stopalom. Savršeno se uklopilo.

Gusta krvcrvena tečnost neodoljivo me mamila

29. jul 1999. godine

Konačno je jutros pala kiša; sitna, prskava. Ne znam zašto, ali osetila sam ogromno olakšanje; obuzimao me napor odgovornosti za svaku sipljivu kap. Sva moja potonja razmišljanja nehotično su se vraćala na razgovor utvarnih sustanara; nisam čak bila sigurna ni da li su zaista nevidljivi; moja ih je uobrazilja vešto svodila na nepojamno čudesne obline kakve dolikuju samo savršenim bićima ravnim bogovima, a kakve čovek retko poseduje ili ih ponekada uzmogne pridobiti zasebno. Spopade me iznenada napad bolesnog smeha što je obično usiljeno završavao kašljanjem i nesnosnim gušenjima. Trenutno stanje je prevazilazilo svaku dotadašnju onostranost kojima sam - to sam već ranije napomenula - i te kako bila naklonjena. Odlučih stoga da se ne upuštam u dublja tumačenja, niti pošto-poto iznalaženja logičkih objašnjenja i analitičkih onanisanja kakvima sam se takođe znala besciljno opterećivati. Iz petnih žila sam se upinjala da što ravnodušnije prihvatim neuobičajena prožimanja noći i dana, dopustila im da bez prepreka razmenjuju poruke.

Bočica s crvenim mastilom, na mom pisaćem stolu, bila je do pola ispunjena. Gusta krvcrvena tečnost neodoljivo me mamila; nastavih kao omađijana s pisanjem.

Uveče sam legla ranije nego što sam to inače radila, i na iznenađenje, zaspala odmah; kao da sam priželjkivala što pre da nastavim s noćašnjim snom ne bih li doslušala nastavak razgovora koji me je do te mere zaintrigirao da sam već počinjala da se poistovećujem s neobičnim utvarnim stanarima stare kuće. I zaista, nastavila sam da sanjam.

Okno je osuto ružinim laticama, samo što su se sparušile u svetlosmeđim odsjajima pa više nisam mogla, prignječena, da sledim tamne mrlje s preteškim kišobranima. Čujem kako se gospođica Adela smeje (noćas su je tim imenom oslovljavala dva nepoznata muška glasa).

Adela, smeje se

Da. Nisam vam rekla još nešto - mislim da je isto toliko važno. Tetka Žozi je imala kutiju; pretpostavljam da je u nju odlagala svoje dragocenosti. Bez uspeha su ostajali moji napori da uvirim u njene tajne pretince; i to veče, po ubistvu, zatekla sam Jeronimovu senku kako s oprezom poskakuje ružičnjakom (mogla bih da se zakunem da je pod miškom stiskao kutiju). Znate, neobično je izgledala: oblih ivica sa zašiljenim poklopcem od žada što je na senci delovalo još izražajnije. Retko kada tetka Žozi bi uzimala kutiju iz staklene vitrine, gde ju je obavezno zaključavala, a ključ sakrivala u jednom od slojeva podsuknje. Mislim da je on pouzdano znao šta je bilo u njoj, iako o tome nikada nismo razgovarali. Kutiju, pretpostavljate, posle nismo pronašli; uostalom u potragu su se uključili i žandarmi, valjda im se učinilo da bi mogla da posluži kao neosporan dokazni materijal; do detalja su pretresli svaku pukotinu stare kuće; ali oni nisu znali jedno - ako kutija nije u Žozinim rukama, nije u staklenoj vitrini - zaludno je dalje tragati. Dakle, jutro nakon što je Jeronim nestao, nestala je i kutija. Ubrzo je ceo slučaj neuspešno okončan. Začuđujuče, staklena vitrina je ostala netaknuta, zaključana. Sećam se da me je taj neuobičajeni prizor daleko više potresao nego Jeronimov iznenadni nestanak.

drugi čovek

Gospođice Adela ...

Adela

Jeronimo je ukrao, on je, zasigurno ... ah, oprostite, maločas sam vas drsko prekinula.

drugi čovek

Ništa, ništa; neverovatno da vam se nikada nije javio.

Adela

Govorkalo se da je postao slavan spisatelj krimi priča - naravno, koristio se pseudonimima - neke sam možda i pročitala; kažem, možda, jer sam više po osećaju znala da su njegove; ime je upućivalo na nekoga sasvim drugog, meni nepoznatog.

Naglo sam skočila. Duboka tišina lenjo se vukla sobom; poneko zaostalo pucketanje odlazećih koraka. Na mom noćnom stočiću stajala je kutija sa zašiljenim poklopcem od žada. Otvorih je; u pretincima su složene presavijene ispisane hartije, po rubovima iskrzane, požutele, umrljane tačkama crvenog mastila. Zabeleške! Nisam bila sigurna, možda je baš kutija zatečena, kupljena s kućom, ali je do sada iz nekih teško objašnjivih razloga nisam primećivala. Ponekada se desi da stvari misteriozno gube svoje odraze, postaju savršeno ambijentalno uklopljene mrljotine. - Ni Adela je nije primetila - procedih kroza zgrčene vilice.

Kratka priča: duh stare kuće profesora Alimpija Krstića

30. jul 1999. godine

Poranila sam; za danas mi je jedina obaveza odlazak u Redakciju; očekuju moju novu kratku priču. Ali, kao što vidite, imate čast da budete moj prvi Čitač, ili njegov, a on je - u to sam sada ubeđena - niko drugi do prezreni Jeronim Krstić, spisatelj krimi priča.

Beograd, jun 2000.

 ^* Stih pesme Ibo (u prevodu s latinskog: Ići ću) Viktora Igoa iz zbirke Kontemplacije.