(ulomci iz knjige)
Nužnost prodora i postepene rasprostranjenosti improvizacije i njoj srodnih otvorenih muzičkih formi širom Evrope našeg veka je sadržana u njenoj elementarnoj, iskonskoj i prirodnoj muzikalnosti i talasastosti, upravo zbog toga ovu muziku možemo smatrati izrazito važnim i isto toliko nužnim događajem. Ova pojava proširuje u svetske razmere civilizacijske okvire dosadašnje muzikalnosti, otvara novi pulsirajući "sistem odnosa" i prirodni prostor čulima na putu ka apsolutnome, isto tako oslobađa i pokreće prvobitni uticaj mentaliteta ljudske sveokupnosti, zapravo ljudski osnov muzike. Postojanost kulture je oličena u njenoj plodnosti, dok se predestilirana evropska umetna muzika vezuje za gledišta koja su sama sebi cilj, istovremeno je opterećena i ugrožena postojanošću muzike zaboravljenih svetova, sve više gubi na svojoj univerzalnosti. Moramo priznati da je jazz muzika - koja je i sama sveplod i mogućnost - u ovome vremenu i kulturnoj sredini odigrala glavnu ulogu: crna kultura - koja u sebi nosi klicu sposobnosti za očuvanje svojega mentaliteta, kao i osobina plodnog prilagođavanja - odigrava oslobađajuću i uopšte uzev plodetvornu ulogu na zgarištu opustošenih evropskih bojnih polja. (...) Improvizacija nanovo revitalizuje pojam vremena. Vreme koje mi osećamo (zapravo naše "unutrašnje vreme") - vreme kao doživljaj i svest - nije merljivo vremenom spoljnega sveta, koji služi pukom prilagođavanju istom. U plodnom duhovnom stanju sasvim je uočljiva (činjenica da u nama samima leži bezvremenost. Svaka deljivost vremena, takta, ritma u našoj svesti ne iskrsava samo odmah i neočekivano, nego smo istovremeno svesni i sinhronog doživljaja vremena, jer je sâmo vreme doživljaj uzbuđenja i kao takvo beskonačne je prirode, kompleksno u dražima života, njena organska pojava i samo u svojoj površenosti je zapravo vreme spoljnega sveta. (...)
Doživljaj, dejstvo, utisak kao osećajni kvaliteti, kao i predodžbe stanja stvaraju i kontrolišu muziku u njenom nastajanju, a ujedno je i tumače. Jasnoća ovih jeste intimni osnov muzikalnosti. Improvizacija kao organska praksa bazira se upravo na ovoj široj pojavnosti, u njoj živi, od nje se hrani. Njenu krajnju suštinu nikako ne smemo shvatiti kao iz "Ničega Nešto" koja (improvizacija) bi proizlazeći iz ovoga bila bezsadržajna i neoblikovana, zamućena i isprazna. Ne može biti da čovek čiji se muzički jezik zasniva na najotvorenijoj autentičnoj improvizaciji, tapka na mestu. U protivnom bledim i nesigurnim bi postao svaki ovaj "govor", koji ne bi dosezao vrhove savršenstva. Čak i bez konkretne tematike improvizator stvara uvek pomoću arsenala prirodnih formi, i najšire amorfne materije bivaju omeđene u njemu. Uporedo sa improvizacijom se stvara oblikotvorna arhaična kontrola. (...) Bez sumnje je da je svaka: muzika u svome postojanju improvizativnog karaktera, njena opstojanost leži u činu samog muziciranja koje je neodvojivo od raspoloženja. Muzika je takva ljudska pojava koja proizilazi iz pragesta saživljenog muziciranja, muzičkih nadarenosti i memorije. Samim tim improvizacija kao prirodna datost sa svojom potentnom prisustnošću obitava u celokupnom postojećem muzičkom carstvu. Ona je sama večiti arhaični elemenat na savremenom tlu; govor skrivenog. Osećajima vagan i prirodno jednostavan proces, prirodno delanje u nijansama postojane celovitosti nad našim sposobnostima - pre svega kao sveprisutnost Vaseljenja i zahuktalost njenog elementarnog pokteta u nama. U improvizaciji stvarane i pomoću memorije zabeležene date kultične osnove muzike, postale su tipičnim organizacionim snagama zaveštalosti muzičkih kultura, Ove kultične osnove verno pronose i predstavljaju osobeni mentalitet onih koji su ih stvorili, onu estetiku koja tako osobeno oživotvoruje celokupnost.