1.
Za Belu Hamvaša važi da ga vreme nije htelo. Vreme ovde znači doba u kome je autor živeo, a koje ga nije prepoznalo. Doista, ovaj drevni mudrac predstavljan je i kao novinar, i kao bibliotekar, i nadničar; a posle Drugog svetskog rata, u onim godinama slobode, ovaj kralj se među narodom kretao kao nekvalifikovani radnik, gurao kolica s malterom po gradilištima duž Tise. Činjenica da je bio jedini Evropljanin koji bi, kako je primetio Geza Seč, mogao da razgovara (i pri tome imao šta da kaže) sa Budom, Lao Ceom, Heraklitom i Šekspirom, i to na njihovim, maternjim jezicima, ovde je bila bez značaja. Zato je od trenutka kada je Scientia sacra završena, do časa kada je objavljena moralo da prođe 45 godina.
Ima, dakako, primera i dužeg čekanja, istorija književnosti ih pamti. No, u godinama koje odbrojavaju ovaj burni vek, ubrzavale su se i promene - drugim rečima, situacija čoveka se dramatično pogoršavala - i sada je bilo moguće posegnuti za Hamvašem, čitanje njegovog dela postalo je neophodno.
2.
U samoći nametnute izolacije, uz svest da mu više ništa od onoga što piše za života neće biti objavljeno, Hamvaš je spokojno dovršavao svoj impresivni opus. Okolnosti u kojima je stvarao ne samo da ga nisu omele; već se danas pričinjava da i one kao da su bile deo Hamvaševog izbora; zapravo, on se sasvim dobro osećao u svojoj koži i njegova ravnoteža je ostajala netaknuta, pošto je uporište tražio u samome sebi, tamo gde se jedino i može naći. Ovome učitelju života, sentandrejskom baštovanu koji je prisno poznavao Boga, ženu, vino, cveće, voće, ptice, radost stvaranja - a ovde je neprekidno o jednom te istom reč - opus nije osujećen time što je kao autor bio lišen potpore živog kontakta sa publikom, ili pak stimulansa priznanja. Bio je on iznad toga. Znao je da se delo, kao uklesano u granit, upisuje u onaj intimni prostor između stvaraoca i Stvoritelja, tu knjigu istinskog postojanja, gde ni nisu neophodni svedoci.
Slava na koju pisci obično računaju, za Hamvaša nije mogla biti motiv; štaviše, imenujući svoju poziciju, on priznaje da je dosegao bezimenu slavu, koju smatra najvišim rangom. Pa zašto je onda taj čovek, koji je raspolagao znanjem što ga je nemoguće sabrati u okvirima jednog ljudskog veka, uopšte pisao, ostajali su pojedinci zapitani pred njegovim delom. Činio je to, stoji u njegovim knjigama, ne zato što ne bi nešto drugo umeo ili mogao da radi, već zbog toga što je to za njega bio najintenzivniji način postojanja.
3.
Dakle, Hamvaš je dugo bio pisac koga tek treba otkriti, kako je to predočavao Sava Babić, jedan iz najužeg kruga zaslužnih za otkrovenje zvano Bela Hamvaš, kojim se Sava bavi evo već tri decenije.
Kada su po našim časopisima počeli da se pojavljuju Hamvaševi napisi, koje je bilo nemoguće ne zapaziti, našlo se onih koji će tvrditi da je reč o jednoj mistifikaciji, da taj Hamvaš ni ne postoji (kao da su poverovali onima koji su ovog velikana izbacivali iz antologija i zbornika i enciklopedija), te da to Sava svoje tekstove potpisuje lepim pseudonimom. Doduše, ni u Mađarskoj, kada su se raspitivali, o nepoznatom velikom autoru niko nije umeo ništa da im kaže, ni toliko da je za njega ikada čuo. I Mađari su se tada, sem izuzetaka, o Hamvašu mogli najbolje obavestiti od Save Babića. Štaviše, u jednom času imali smo neobičnu privilegiju: više Hamvaša na srpskom, nego što je bio dostupan na maternjem jeziku.
A kada su kod nas, zaslugom i izdavača prefinjenijeg sluha, počele da se množe i žive i Hamvaševe knjige, ljudi koji nisu neupućeni nalazili su da Hamvaševa ostvarenja bolje zvuče na jeziku prevoda nego na originalu, zahvaljujući upravo prevodiocu Babiću.
Pomenuti utisci potiču otud što je Savin prevod virtuozna primena našeg jezika na delu jednog velikog pisca; trijumf jezika i dar književnosti koja taj jezik čini značajnim. Isidora Sekulić je smatrala da se prevodilac mora opredeliti da li će služiti misiji ili muzici - Sava se nije opredelio, udovoljio je oba zahteva.
Njen kriterijum je da prevod treba da sačuva čar i poeziju i celokupan efekat originala, pred prevodiocem je zadatak umetničkog prestvaranja, kazivala je. "Prestvaranje - nije to tek samo reč." Baš kao da je imala na umu neumornog Hamvaševog zastupnika Savu Babića, koji je ovog stvaraoca, svojim suptilnim prevođenjem, za nas učinio domaćim piscem.
4.
Ljubav prevodioca za pisca već se podrazumeva, izbor po srodnosti obavljen je predhodno. Sa problemima koji tište i pritiskaju savremenog čoveka, Hamvaš se već odhrvao, čitati njega znači konsultovati ono najdragocenije u ljudskoj prirodi, kvintesenciju znanja koje su vekovi pribirali. Sava je ovog čudesnog pisca prevodio sa radošću i uverenjem da je on i drugima potreban koliko i njemu, sto se i jeste potvrdilo. Ipak, ne mogu svi čitati, niti pak podneti Hamvaša. Stepen tolerancije zavisi od blizine osnovnom stanju, odnosno normalitetu. Kada se čovek opire Hamvašu to ne čini on sam nego sredina, njegovo okruženje kroz njega; zato što je agonalan, okrenut spoljašnjem, zato što je popustio. A na kraju krajeva, ima i neoslovljivih.
Ovom knjigom Hamvaš svedoči o zlatnom dobu i vraća nas svetim znanjima sačuvanim u drevnim tekstovima, nalazeći pouzdan put do verodostojnog bivstva. Može li ovo neobično delo, koje se s razlogom označava epohalnim, pomoći čoveku našeg doba dok se on sa zebnjom pita ima li mu pomoći uopšte.
Takvo očekivanje od jedne knjige naizgled nikada nije bilo manje umesno nego li danas, kada se čini da o koncu ne visi samo vek, niti samo milenijum, nego i gotovo sve što se pojmom smisla označava. Treba čitati Hamvaša, pogotovu Scientia sacra I, i naročito Scientia sacara II, u prevodu Save Babića - evo ih u trotomnom Deretinom izdanju. Tamo je odgovor.