Mihalj Sajbeli
Krajolici, knjige, subotice

Arles, Espace Van Gogh

Arles. Južnofrancuski gradić, Marseilles osamdeset, Avignon četrdesetpet kilometara, pedeset hiljada stanovnika, rimsko pozorište i amfiteatar, leti koride, medijevalne katedrale, tesne ulice, majušni trgovi i Van Gogh-ova kafana. Turistički raj, turistički znakovi. Arapski doseljenici, parking zone sa naplatom, podmukli pseći izmeti, nedeljno dvaput, sredom i subotom pijaca. Nekoć glavni grad pokrajine Provance, ne sasvim beznačajno mesto ni danas, super-voz TVG koji juri shodno strogim ekonomskim računicama takođe zastaje ovde, istina, samo dvaput dnevno. Najpre stiže ujutro u 8,18, s naročitom tačnošću, ko se popne biće u 11.59 već u osamsto kilometara udaljenom Parizu, može da obavlja svoje poslove do kasnog popodneva, a uveče u 10.11 opet može da stupi na peron u Arles-u silazeći sa srebrnasto sive kompozicije zaustavljene tek na tren.

Espace Van Gogh. Negda bolnica, debeli zidovi i sitni prozori iz 16. veka, jednospratan, četvorougaoni blok zgrada, iznutra dvorište sa arkadama, četiri pomalo klonule palme, ogroman grm leandera, vodoskok, idući tragom Van Gogh-a naizmenično se smenjuju japanski fotoaparati. U svoje vreme su ovde lečili maestra sa odsečenim uvom, danas Nediatheque (videoteka, CD-teka, galerija i knjižara), L'antenne universitere (izmešteni kursevi univerziteta u Marseille-u i Aix-u), Le college international des traducteurs litterairs (Međunarodni kolegij književnih prevodilaca), Salon de the, knjižara, trgovina sa poklonima.

*

Decembar 1996 - januar 1997.: šest nedelja Arles, Espace Van Gogh, Le college international des traducteurs litteraires.

*

Jedna od negdašnjih ogromnih bolesničkih soba sa poprečnim gredama je danas biblioteka prevodilačkog kolegija, pedeset- šezdeset hiljada toma, otvorena danju i noću. Francuska književnost od klasika do danas, istorija književnosti i teorija književnosti, teorija prevođenja, estetika, filozofija, psihoanaliza, rečnici, leksikoni, časopisi. Prazne police, samousluživanje, radni stolovi. Machintos-i, IBN PC-i i štampači. Francuska književnost na više od pedeset jezika: ko radi ovde, šalje rezultat svog rada. Tokom pola decenije tristo prevodilaca, pedesetčetiri zemalja. Iznad biblioteke u prostoru ispresečenom debelim gredama sićušni sobičci poput ćelija i odgromna kuhinja- salon-sastajalište. Laszlo Vegel reče jednom na jednoj davnoj austrijskoj književnoj večeri, na nemalo zaprepašćenje svoje publike, da je njegov najveći bečki doživljaj telefonski imenik, ovo višetomno otelovljenje multikulture. Među gredama arles-skim stalno živi, kreće se, razgovara, radi 10-12 prevodilaca. Francuski kao zajednički jezik, civilizacijski znakovni sistem i kulture donete od kuće, ovamo prizvani mirisi jela. Kultikulturalna kuhinja, mešanje ukusa u posredničkoj posudi, priča o jugoslovenskom mađarskom piscu sa bečkim telefonskim imenikom ovde ne zaprepašćuje nikoga.

Arles i Subotica

Ovamo je zapravo pozvan T., moj status: pratilac. Vrlo dobar status, pripremio sam se za njega dobrano unapred. Mazio sam slobodu i sa sobom poneo roman Ericha Hackla Sara und Simon, koju sam već mesecima želeo da uobličim u mađarske rečenice. Južnoamerička priča austrijskog autora o Sari Mendez, koju u vreme urugvajske vojne diktature silom odvajaju od Simon- a, svog upravo rođenog deteta. Analija, u januaru pristigla urugvajska prevoditeljka nije doduše čula za knjigu, ali dobro poznaje slučaj koji je poslužio kao podloga fikcije. Naime, posle pada diktature novine su dugo vremena donosile na naslovnim stranama vesti o Sarinim očajničkim pokušajima, koja je protivno volji vlasti i poočima odnosno pomajke, pa čak i deteta koje im je bilo privrženo učinila sve da joj bude vraćeno dete za kojeg je smatrala da je njen. Pažnju na ovu knjigu još mi je početkom septembra skrenuo P., kada sam boravio kod njega u Beču. Smesta sam je kupio, dvaput otputovao sa njom iz Segedina u Peštu, čitanje mi je prijalo. Uživao sam u radnji uzetoj u tradicionalnom smislu, kao i u tome, da naracija ipak izmiče redu, pravilima, jer nema dijaloga, do kraja čujemo pripovedača, koji zbivanja beleži gotovo sa preciznošću zapisnika. Međutim, u južnofrancuskom, ka mediteranskom naginjućem krajoliku nemački tekst je ispoljio neočekivan otpor. Pokušavao sam, ali sam teško pogađao paradoks stila, teško sam iznalazio mađarske ekvivalente Hacklovih suvo dokumentarističkih pa ipak poetičkih, saosećanjem ispunjenih rečenica. "Jedan stanovnik grada Montevidea, Eduardo Cauteriocci Perez imao je uznemiravajući doživljaj u vreme vojne diktature. Kada je 19. avgusta 1976., uveče oko osam sati stao pred kuću sa svojim automobilom, u udubljenju pokraj kapije, zgrade u ulici Manuel Calleros 4945 pronašao je jednu plastičnu posudu, u kojoj je pokriveno komadom vreće ležalo dete staro nekoliko nedelja. O vrat okačena tabla..." Roman sam najzad preveo nekoliko meseci kasnije, u akademskom letovalištu u Matrahazu, ispod borova: Erich Hackl: Sara es Simon. Magveto Kiado 1998.

Dugo mi nije godilo čak ni čitanje mađarskog teksta, tako sam brzo odložio i knjige D. L., koje sam poneo sa sobom u nadi jedne eventualne studije. Ponajviše sam još voleo da razgledam lepe fotose u koloru u četvorojezičnoj monografiji Subotice Boška Krstića, zato što su se ove slike iznenada spojile, povezale sa živom slikovnicom, koju mi je svakoga dana pružao Arles. S jutra bih silazio po baget na veliki bulevar, plavokosa pekarica me je ubrzo pozdravljala kao znanca, zatim bih odšetao da posetim kola u parkiralištu, jer me je uznemiravalo što ih je neko otvorio odmah po dolasku, bio je to srećom inteligentan lopov, koristio je lažni ključ a ne silu. Usput bih uvek pogledao na suprotnoj strani ulice digitalni termometar sa crvenim ciframa, u tome sam zadovoljstvo nalazio naročito do božiča, kada je još retko pokazivao manje od 8-10 stepeni i često se kretao oko 15, bilo je to jako dobro, jer sam znao, da je kod kuće sada sivi decembar, a ovde se naspram parkirališta u parku, gde je nekada sedeo i Van Gogh, otvaraju ciklame i primule, u sredini se ka nebu izvija bambusova trska, čitav gaj, tako nešto sam ovde video prvi put zeleno i lisnato, a ne žuto, preobraženo u ribolovački štap. Između božiča i nove godine je potom palo malo snega, noću se malko mrazilo, danju malo topilo i ujutro sam u beloj svetlosti nastavljao da razmišljam o tome, zbog čega su francuski gradovi metalno plavi (ne samo ovde na jugu, već svuda; metalno je plav, na primer, i Pariz!), kada plava boja ovde nije uistinu određujuća, razmišljao sam o tome, zbog čega je bulevar, sa svojim kafanama sa širokim terasama, raznolikim dućanima, plavokosom pekarom i Mc Donald's-om tako nepograćivo francuski, ali nisam otkrio, stigao sam samo dotle, da su ulični kanali sasvim drukčiji u poređenju sa našim, jer se otvaraju upravo na rubu trotoara, otvor im podseća na svod, dok se kod kuće nalaze uz kolovoz, vodoravno i prekriveno rešetkom.

Arles, metalno plave boje, južnofrancuski grad koji i ispod sivih oblaka pokazuje uvek jasne konture i knjiga Boška Krstića o Subotici razigranoj u pastelnim bojama.

Lep tvrdo povezan, četvorougaoni album dobio sam u Grand Cafe-u u Segedinu od autora, jedne srede uveče potkraj novembra, tri dana pre polaska u Arles. Književno veče O. je već privedeno kraju, sedeli smo uz sto, prelistavao sam knjigu i znao, da ću je poneti sa sobom u Arles, da zagledam Suboticu u mlakoj mediteranskoj zimi, nedaleko od nediteranskog mora. Jer sam se pripremao za slobodu, mada onda još nisam ni znao, da će jedne večeri ispod greda Paul pričati i flamingo pticama, nakon što smo mu rekli, da smo posetili more kod Sainte-Marie i da smo usput, daleko u močvari Camargue, videli jato velikih ružičastih ptica.

U Subotici sunce nikada ne sija oštro, čak ni kada sija oštro. Subotica je imala monografa već u doba Geze Csatha, a i od tada bi se uvek našli učeni istraživači povesti grada. Krstić se ne trudi da se nadmeće sa njima, već daje ono što gotovo uvek izostaje iz naučnih radova, boje i duh. Boje uz pomoć Avgustina Jurige, Aleksandra Sedlaka i Zlatka Jovanova, koji su pripremili neverovatno bogatu ilustrativnu građu knjige. Nema stranice bez slike: monografička slikovnica o Subotici. A što se duhovnosti tiče, o tome zbore jezici: engleski, srpski, hrvatski, mađarski. Za to dakako mogu postojati i zasigurno i postoje praktični razlozi. Proširiti krug čitalaca, istovremeno osloviti Srbina, Mađara, Bunjevca i stranog posetioca Subotice za koga se može pretpostaviti, da barem nešto malo zna i engleski. Ali je višejezičnost čin vrednosti gesta u višenacionalnom gradu, koji je u novije vreme prihvatio krajišnike, bosanske i druge izbeglice, iz svojih domova prognane i afektima nabijene ljude, sačuvavši svoj mir i u vreme oslobađanja međusobno sukobljenih krvavih nacionalnih strasti: zauzimanje stava u prilog pluralnosti, ideje višestrukosti korena. Pokazuje to i okolnost, da srpski, hrvatski, mađarski i engleski tekst nisu jednostavno izravni prevodi. Najvažnija obaveštenja o gradu i njegovoj istoriji se naravno mogu naći u svima kao što su i tekstovi ispod slika četverojezični. Ali osim mozaika realnosti sadržanih u navedenim istorijskim činjenicama i u fotografijama, Krstićev rad ima i treću nit: za Suboticu vezana osećanja stanovnika grada, posetilaca koji su u gradu proveli kraće ili duže vreme. Njih u knjizi zastupaju pesnici, Mađari na mađarskom, Srbi srpski, Hrvati na hrvatskom jeziku: pesme nemaju prevode. Ne zato što se ne bi mogle prevesti. Mogle bi se, ali bi bilo izlišno, jer su na neki način sve uzajamni prevodi: o Subotici govori ko o Subotici piše pesmu, a to je istina i obrnuto.

U knjizi Boška Krstića se nalazi nekoliko lepih fotosa predvečernjeg, sumračnog grada. Njih volim posebno, možda zato jer se i moji prvi doživljaji vezuju za sutonsku Suboticu. Prvi put sam tamo bio u popodne jednog poprilično prohladnog konca septembra, bila je jesen 1977. negde oko šest časova, ispod zapadnog neba već zaigranog u tamno plavo upravo su se palile ulične svetiljke. Kestenje se peklo na gotovo svakom uglu, dim kamenog uglja se krivudao na gore, prekrio sve i grad je imao prijatan miris kestenja. Na ulici mnoštvo ljudi, osvetljene radnje, u našim džepovima zelenosiva malogranična propusnica i nekih devedeset dinara, uranjanje u gotovo mistične trenutke bezbrižnog muvanja i uznemiravajuće prinuda, da treba prodati još par stotina forinti, kupiti kestenje, gramofonske ploče i pirinačnu čokoladu.

Odmah na početku knjige vidljiva je jedna slika o Subotici ranog prepodneva, zlataste jesenje boje, u prednjem planu drveće, Korzo sa nekoliko ljudi, u pozadini klasični stupovi pozorišta, iznad šetališta razapeto platno oglašava berbanske dane, zagledam datum, možda 26-29. IX 1995, dakle ratni, sustali sunčani sjaj. Noć pozadine rata u Subotici, potom godinu dana ranije, 9. decembra 1994., o njoj čuvam ja nekoliko slika u sećanju. Stižemo u sipljivoj popodnevnoj magli, u Gradskoj biblioteci govorim o Atili Kišfaludiju i Andoru Adorjanu, a onda na Korzo, na večeru u Tiffany. Struju isključuju po kvartovima naizmenično na po nekoliko sati, sada je potpuni mrak upravo u centru, restorani i kafane su ipak puni ljudi, na stolovima gore sveće, velika društva, glasan govor i dobro raspoloženje, kao da se rat i ne čuje do ovde, ili baš jako, štimung filma Casablanca, ogromna večera, kasnije se pali svetlost, svetla neoni prodavnica, kada oko ponoći izlazimo na šetalište. PUTNIK, JUGOPLASTIKA, METEOR, TRGOPROMET, robna kućaBEOGRAD, zima i magla, ulica ipak puna, dolaženje - odlaženje, kakva li noć, gledam slova u boji iznad radnji, u Segedinu u ovo doba najviše nekoliko lutajućih duša i glasno društvance, nazivi trgovina su isti kao pre dve godine, dve decenije. Naglo mi na um padaju moji nekadašnji subotički, bečejski, novosadski mađarski drugari prebegli preko granice, mora da je strašno odmetnuti se tek tako odjednom i za večna vremena, iščupati se odavde i posmatrati tuđe neone peštanskih ili recimo vespremskih ulica.

Boje Subotice i bulevar u Arlea-u

Nekog prepodneva u Arles-u, kada je napolju dosadno padala kiša i Paulu, 195 centimetara krakatom književnom prevodiocu naročito nije prijao posao, pokazao sam mu knjigu Boška Krstića. Dugo je zagledao fotografiju Gradske biblioteke sa dva Atlasa često pominjana od strane Tolnaija, gledao je ostale žuto ofarbane zgrade i rekao da je čudesna ova boja, ova nijansa žutog. Da, osnovna boja knjige je doista takva, kako bi i mogla biti drukčija, kada je žuta čitava Subotica a žut je i Palić, i žut je Oroshaza i žute je boje negda bio hotel iz mog detinjstva, sa spomen-pločom Zsigmondu Justhu na zidu. Prašnjavija polovina Mađarske zajedno sa graničnim joj područjima još uvek je monarhijsko-žute boje, suprotno umivenim (prefarbanim) zadunavskim i burgenlanskim gradićima. Zanimljivo. Pešta nije žuta i uistinu nije žut ni Beč, uzalud zamak Schonbrunn. Pešta je jednostavno siva i prljava, a Beč se pre poigrava odmereno i disciplinovano u srebrnoj boji, poput kompozicija njegove bajkovite podzemne željeznice.

Ali zato u Arles-u nije mi pošlo za rukom da pronađem makar samo jedan kvadratni centimetar od Subotici karakterističnog, topložutog tona, premda sam posle izvesnog vremena s jutra na bulevaru motrio samo na boje. Najpre sam registrovao plavu. Plave su, na primer, table sa nazivima ulica. Iz tesne uličine koja vodi ka bulevaru vidljiva je plava firma kafane zvane Cafe des Artistes. Na uglu uličice i bulevara videoteka. Na crnom, blistavom pročelju plavim linijama šatirana velika uglasta bela slova: VIDEO FUTUR. Izloge kružno obrubljuje plava neonska cev, na staklu plava slova obznanjuju, da je ovde podjednako moguće pozajmljivati i kupovati. Ispred radnje stalno parkira moped plave boje, pričvršćen debelim plavim lancem za stub, sigurno pripada nekome od zaposlenih. Na limun žutom pročelju vijetnamsko-tajlansko- kineske gostionice slova su plava, na plavoj firmi kafane Brasserie Lou Peyrou slova su bela. Na jednom zabatu se ogromnim plavim slovima nudi staretinar, plavim preporučuje planinske i primorske apartmane mesni turističku ured i belim slovima na plavoj osnovi skreće na se pažnju HAVAS VOYAGES sa svojom mrežom u celoj zemlji. Poznato mi se plavi amblem AIR FRANCE u izlogu lokalne ispostave, ispred nje na plavoj tabli lokalne i međugradske autobuske stanice bela slova: Bd Georges Clemanceau Arles. Osnovna boja zaustavljenih autobusa je bela, po strani plavi natpis Les Cars de Camargue, kraj njega stilizovan konj limun žute boje.

Plavo se, dakle, događa takoreći svuda, ali najčešće samo na manjim, slovnim površinama. Boja velikih ploha, pozadina je ponajviše tamno zelena, bordo i plavo-siva. Širok trotoar Bulevara gotovo u celosti zaposedaju terase kafana i gostionica, nad njima od zida razapeti ogromni suncobrani. Suncobran ispred Le Cafe de L'Orangerie je tamno telen, na njemu žuta slova. Ispred Restaurant La Comedie i La Cravache takođe na zelenoj ponjavi natpis je beo. Suncobran pekare je manji i crven, na firmi po beloj osnovi crvenkasto se žute stilizovani pekarski proizvodi. Ogromni suncobrani ispred Bar Snack Glacier, Cafe le Wilson i Grande Brasserie Arlesienne purpurne su boje. Najveće površine, međutim, same kuće i zabati skoro bez izuzetka imaju sivobelu boju; ostale boje, svekoliko nijanse boja obuhvata odraz sive boje ničim ometeno se rasprostirući po čistom vazduhu, konturozno, hladno, pomalo prljavo, metalno plavo.

Metalno plavo, kakvi su francuski gradovi.

Prevod: Mirko Gottesmann