Oto Tolnai
Dijamantska priča
Stojim na Kostolanjijevom trgu sa staklenom pločom od 100x50 centimetara pod miškom. Seče. Kao da mi hoće odseći u jednom mahu iz korena ruku i prste (sa kojima bejah pisao). Za života sam staklom, staklenom pločom radio malo, gotovo ništa. Kugod se pokrenem, smesta sevne, počinje da funkcioniše poput manjeg reflektora, skreće pažnju na mene. Već su izvirili iz više prodavnica, šta je to, ko je to, ko signališe, ponaša se drsko. Budem li stajao ovde još dugo, nekakva ništavna greška u staklu može čak i da zapali nešto. A onda će doista svako, čitav trg da se okrene k meni. Zaustaviće se tramvaj, autobusi, kola. Izdiglo bi se čak i Bezdano Jezero. Dve sevajuće površine bi se zgledale oči u oči, razmenile odsjaje-praske. Stojim na trgu. I ne padam na kolena samo zato što bi se staklena ploča razbila. Još bi me više raskomadala, još bih se više raskrvavio. Sirovo rezani, lomljeni, vešto odbijeni ugao bi me mogao probiti čak i srce. Izaziva veći strah od noževa za klanje svinja. Najpre bih se stropoštao na kolena, potom pravo u staklenu ploču. Lepo bi me raspolovila ne samo srce, čitavo telo. I kada bih se izvrnuo na bok, na obe strane, ploča bi me izlomila u komade. I mogao bih da se vraćam staklaru. Dati da se izreže nova ploča. Opet bih se pojavio na vratima. Bože, još unezvereniji, još smušeniji. Još krvaviji. Štaviše, sada već raspolućen. I ponovo bih izvukao, pokazao mu svoj kanap s kojim sam premerio prozor. Krvavi kanap na koji sam svezao dva veća čvora. Jer onako naglo nisam našao u stanu ni centimetar, ni lenjir. Samo parče kanapa. Služio je svezivanju nekakve pošiljke knjiga iz Koložvara. Možda baš mekani tomovi Karolja Koša, jer sam jedinstveno izbrazdani, dedikovani portret velike starine video tamo uz stranu jedne police. Čekao sam još i zapazio da je pitanje dana kada će karakteristična, klinastom pismu slična slova dedikacije izbledeti zbog mastila lošeg kvaliteta, biti nevidljiva, postati delovi nevidljive umetnosti pisanja jedne epohe. Brzo sam odvezao kanap. Pritom možda okrvavivši i paket. I izmerio sam prozorsko okno. Pokazivao bih kanap majstoru koji se uopšte nije iznenadio mojoj čudnoj meri. Premda je, kako ga je postavio na ogromnu staklenu ploču koja je ležala na prekrasnom velikom stolu prekrivenom bilijarskom čojom, ostavio je malu, krvavu (možda jedino od mene uočenu) mrlju. Tačno: 100x50, reče. I već je izvukao iz grudnog džepa svog plavog mantila fini rezač stakla sa pljosnatom drškom. Ako bih mogao ostati tu kao šegrt, pomislih, kao toliko puta u detinjstvu kod zanatlija (obućara, stolara, užara), ako bih sada mogao ostati tu, ne bih otišao kući ni da ručam, ni da spavam. Nikada, nikuda se ne bih mrdnuo. Napravio bih sebi ležaj, prespavao bih na parčićima stakla. Ako bih se sada sunovratio, morao bih da se vratim, dati da mi se iznova izreže ploča. I sada mi ne bi samo kanap bio krvav. I sam raspolovljen, kao svinja koja se još isparava. Raspolućeno mi i srce. I opet bi trebalo pružiti k njemu kanap. Premda, zapravo, on već znade: tačno: 100x50. I smesta bi pisao iznova. Dijamantom. Po staklenoj ploči postavljenoj na bilijarsku čoju. Možda bi se čak i radovao što ću ja odsad stalno dolaziti sa krvavim, čvornovatim kanapom. Negde, preko granice, u Novom Sadu, u Cvetnoj ulici i na mom crnom pisaćem stolu ima bilijarske čoje. Opet bi pisao sa dijamantom, ako u međuvremenu ne bi upala koja dama sa nekakvim goblenom, iznad kojeg je mistikalno - kao da je slika ispod njega oživela, otekla - popucalo staklo. Morao bih da se vratim.
Istina, volim - obožavam - kada piše dijamant.
Kada dijamant piše na staklo.
Piše dijamant.
Dijamant piše.
Jer tada ne bih ni imao potrebu za rukom, za prstima.
Dijamant piše.
Piše dijamant.
Jednom, kada sam radio na radiju, odveo sam jednog peštanskog glumca (išli su svuda da glasno viču pesme mađarskih pesnika, zacelo zato što su zbog nečega zametali kavgu s nekim, zbog toga su vikali, zametali kavgu sa političarima, sa Bogom možda, ali ipak ne verujem da bi vikali tako i na Boga, sa Bogom se čovek obično pre došaptava, ne znam) u Robnu kuću Novi Sad. Radovao sam se, jer sam o toj robnoj kući napisao čitavu knjigu, a i siroti mi otac beše trgovac, sve dok mu nisu nacionalizovali dućane, dakle pomislih, znaću šta da pokažem glumcu iz Mađarske. Ali je glumac bio neverovatno odlučan kao i drugovi, koga je vodio moj prijatelj: on je išao da kupi lovačku pušku u prodavnicu lovačke opreme). Interesuje ga samo jedna stvar, reče. Samo jedna stvar? Samo jedna. Ništa drugo. Naglo izgubivši samopouzdanje zaustavih se na ulazu Robne kuće Novi Sad. Hoće da kupi tri komada staklorezača, reče. Tri komada staklorezača? Čuo sam da su ovde u Jugoslaviji poljski staklorezači jevtini. Znao sam sve o Robnoj kući Novi Sad. POmislih čak i na to da svog prijatelja glumca predstavim bezbednjaku robne kuće koji se specijalizovao za klimakterične dame, jer po njemu, to bi želeo da obradi i naučno, prvenstveno kradu klimakterične žene. Dakle ne siromasi. Već klimakterične dame. Prvenstveno dobro situirane klimakterične dame. Između ostalih i supruga glavnog urednika jednog manjinskog radija. Ponekad joj ispod ogrtača treba istrgnuti čitavu balu tekstila.
Velim, znao sam sve o robnoj kući, ali o poljskim staklorezačima ama baš ništa. Već i ranije sam naslućivao da sam prenaglio sa objavljivanjem svoje knjige Robna kuća Novi Sad. Eto, ispustio sam najbolje poglavlje, odeljak u kome se obrađuju staklorezači, premda od staklorezača više nije daleko ni trgovina dijamantima. (U Južnoj Africi je živelo mnogo mojih prijatelja iz detinjstva, ali je baš tamo radio i poneki prijatelj umetnik, muzičari, dirigenti, slikari, mogao sam, dakle, nakupiti dijamantske priče za jedno zanimljivo poglavlje.) Dotle sam se odnosio pomalo potcenjivački prema peštanskom glumcu koji je vikao pesme, ali sam se tog trenutka snuždio. Bio sam slomljen. Samo sam mu se divio. Kako je naglo počeo da raste, blista na moje oči. Potražićemo rekoh, prateći mu sada već trag kao psetance. I motrih mu ruku. Da je poput psetanca poližem. Njegovu ruku, kojom toliko toga piše na staklo da su mu sada hitno potrebna tri staklorezača.
Piše dijamantom. Škraba slobodno. Dok ja, posle pet-šest poletnijih rečenica uvek dobijem grč, zapletem se kao pile u kučine. Slobodno škraba dijamantom, s božanskim poletom, iliti dugačkim, labavim linijama, poput malog pauka kad vuče jesenju svilu. Jeste, reže toliko, škraba, pa i ne škraba, zapravo je epičar, ako odjednom treba da kupi čak tri staklorezača. Jedan glumac koji piše dijamantom. Možda samom Bogu.
Ako pesme i ne izvikuje u Božje uvo, svoje tekstove, dijamantom rezane tekstove piše Bogu. Kome bi drugom i pisao?!
Stojim. Sa tamnom staklenom pločom. Na Kostolanjijevom trgu. Ti si, naime, skoknula u Budimski lak. Kao da ovde u Pešti (Budimu) svaku farbaru zovu tako. Skoknula si da kupiš beli sprej u tonu slonovače (izbor je sigurno velik, jer nisi u stanju da se odlučiš, sada su upravo otrčali u skladište po ton beža). Jer su i sama vrata poprilično oštećena. Našao sam sitne eksere u sandučetu za alat. Tako da sam dve-tri iščupane letve, veće komade iverja opet pribio. Ali šta ću ja sa staklenom pločom, ako si ti već davno nestala kroz zadnji izlaz Budimskog laka. A možda više i ne živiš?! Povlačim se malko k zidu.
Da se ipak ne bih srušio na kolena. I u ploču. U odbijeni ugao dijamantom rezane ploče. Čudesno je kako staklar lupne po ivici stakla drškom rezača finom poput dela kakvog sićušnog instrumenta. Stajala bi ploča tamo nasred trga: sa mojim srcem pribijenim na ugao. Izluđujuće, jer juče popodne, kada smo prvi put prelazili trg, mada apsolutno razbarušeno, jedva smo se vukli, doslovno stigavši iz po život opasne pustolovine (krvav fizički obračun, pokušaji samoubistva) u trenutku pomislih, diletante, kako bi bilo lepo kada bismo zabeležili još nešto - i upravo sa Kostolanjijevog trga. Uputili smo se na terasu kafane na obali Bezdanog Jezera. Sa jednom već pomalo uvelom kiticom ljubičica u tvojoj ruci. Pošto mog prijatelja kritičara, kod koga smo nameravali da odsednemo nekoliko dana, nismo našli kod kuće. Ostavio sma mu na vrata ceduljče:
Nalazimo se u Bezdanom Jezeru.
Dok sam pisao pomislih da će se smeškati. Smejati se. Verovaće da se pravim duhovit. I od ovoga će sigurno nastati stih, pomisliće: pesma sa naslovom Bezdano Jezero, što će naravno on objaviti prvi...
Vodio sam te preko trga. Kostolanjijevog trga. Ka Bezdanom Jezeru. Koračala si staklena pogleda. Čvrsto sam ti stiskao ruku. Ali ne tako jako, da pomisliš da te držim zatočenu. Pre da te: volim. Pčela je gurnula resu vrbe i zlatni prah se prosuo po tamnoj površini jezera, stresao sam se. Ako pokušaš da skočiš, hoću li te moći trgnuti nazad. Ili će ti ruka iskliznuti iz mojih prstiju. I ja ću skočiti za tobom. Kada bih barem mogao da iskopiram to jest prekopiram iz Tolnaijevog Svetskog Leksikona odrednicu Bezdano Jezero u Novi TolnaijevSvetskiLeksikon, odnosno obrnuto iz novog - ovog (Bože!) - preko, natrag u stari. Nešto o trgu, Kostolanjiju, o Bezdanom jezeru. Kako se trg zvao za Kostolanjijevog života? Kako Kostolanji šećući prelazi do bezdanog jezera. I naravno pre svega, koliko je zapravo duboko. Je li doista Bezdano? Nešto o Bartokovom putu (tamo sam nekad bacio u otpad svoj vulkanfiber, ali mi je odatle i crveni mermerni pisaći pribor), o Moricovom trgu, ali su i to sve novi nazivi. Možda onda pre o lepoj crkvi koja se zrcali u jezeru. O jednom od najlepših prizora u Budimpešti. Jedan od mojih najboljih prijatelja koji je tada još živeo sa svojom verenicom u Etvešovom kolegiju, venčao se baš u toj, kod Bezdanog Jezera kafani. Mi smo bili kumovi, te poljački Kovačevi. Imadoh vremena da razmišljam o takvim stvarima možda zato što nismo razgovarali, samo bi se povremeno survali među nas poneka gromada reči. Zanimala me je i sama zgrada u kojoj mi je prijatelj stanovao (u toj su zgradi nekad davno živelo Janoš Horvat i Geza Šupka; prijatelj kritičar me je jednom odveo k Magdolni Šupka, lepoj, vremešnoj istoričarki umetnosti bez dlake na jeziku, monografu Aba-Novaka i Menjherta Tota), naročito kao pozornica uređen podrumski stan pazikuće, koji je sa svojim mnoštvom predmeta, sjajnim slojevima gunjeva već i sam bio dopola, ako ne sasvim-napisana drama... Možda će on naići na nas, pazikuća... Sa sumrakom smo utonuli na dno jezera. Takoreći sam vrisnuo kada mi je prijatelj položio ruku na rame.
Video je, umorni, iznureni smo, možda je znao i to da sam bio u Beču, dok si ti stigla sada u zoru iz Novog Sada, mada je mogao da pomisli i na to da nije bilo dogovoreno tačno tako, ali si ti - zbog nečega - odlučila da sačekaš brzi iz Beča na Južnom kolodvoru. (I tamo se dogodila tragedija. Sa prijateljicom sam silazio sa voza. Sećam se samo krvi, spasioca. I da sam ostao s tobom. Sam na Južnom kolodvoru.
Svi su već bili otišli. Gledao sam kako spremačice spiraju krv. Pratio sam te ovamo-onamo oko kolodvora. Dvaput si pokušala da skočiš pod voz.) Sa našim prijateljem smo pokušali da razgovaramo, listajući knjige, novine, kao da se ništa desilo nije. Pred jednim Kostolanjijevim tomom kod police neočekivano su razmenili odsjaje Palić i Bezdano Jezero, premda onda još nismo živeli na Palićkom kupalištu, tvom rodnom mestu. Tada mi se ponovo trgnula ruka, kao ona galvanizovana žablja but. Ali prolazeći kraj prijateljevog radnog stola uoči svoju ceduljicuNalazimo se u Bezdanom Jezeru i pomislih na to, gle, pa ja sam već zapravo zabeležio ono što je trebalo zabeležiti i već sam i video nas da kao u bajci lebdimo na dnu bezdanog jezera... Na sreću i prijatelj nam beše umoran, rano smo legli. I u nesvestici sam bio na oprezu. Kada su odlazila na WC kradomice sam te pratio.
Ujutro nam je srebrnokosi prijatelj doneo u krevet kafu pevajući opersku ariju. Mi smo mu tek naznačili da smo juče imali probleme, što je on primio s humorom, premda je mogao da vidi našu prognanu izmučenost, da oseti vrcavu napetost, ali je on, eto, bio u situaciji zamršenijoj čak i od naše, i sada je jurio svom advokatu, psihologu, seksologu, deci rođenoj iz prvog, drugog i trećeg braka, sred svog trećeg razvoda, udvarajući se četvrtoj nevesti, kupujući jednu prekrasnu veliku, sivu Nadlerovu sliku na rate upravo za rođendan mlade žene koju je bio upoznao pre nedelju dana u tramvaju. Jedno vreme smo još razgovarali o mistici Nadlerovog oštrouglog trougla.
Rano nas je ostavio same u stanu, rekavši da kući dolazi tek sutradan, jer treba da održi uvodnu reč na jednoj književnoj večeri negde u unutrašnjosti.
Ti si ustala nešto ranije. Pripremila si doručak. Ja sam prelistavao novine, časopise nađene kraj kreveta, u međuvremenu s vremena na vreme bacajući pogled sa trga na bioskop seni projektovanih na orman s knjigama iza kreveta. Iznenađeno sam zapazio da se seni poigravaju upravo na hrbatu nekolicine vojvođanskih autora. Moj prijatelj kritičar je, naime, bio jedan od pionirskih specijalista tzv. književnosti s one strane granice. Gotovo nasumce se maših nedavno objavljene knjige H. M. I naglo se preda mnom našla Kostolanjijeva kao u srebro izlivena, odsečena šaka. Kao da je ovamo poletela sa trga. Mada njegovi kratki prsti izgrickanih noktiju, naglo se učinilo, nemaju ničeg zajedničkog sa dugim, ženstvenim prstima skulpture vidljive među drvećem trga.Kada je knjiga objavljena nameravao sam da pišem o njenom omotu. O piščevoj ruci kao takvoj. Sećam se da sam se pozvao na esej Lerinca Saboa u kojem jedan budimski kućepazitelj nudi pesniku Georgeovu ruku: Poštovani gospodine Lerinc Sabo! Imam u posedu originalni gipsani model leve ruke "Štefana Georgea"... U čitavom slučaju je fantastika bila najinteresantnija: ruka pesnika iz porajnske oblasti u stanu jednog budimskog kućepazitelja, na poluspratu! Kao Georgeov poštovalac, ipak nisam mogao da ostavim tamo belu ruku. (Pesnikova ruka), kao i na jednu divnu zatvorsku novelu Ive Andrića u kojoj pripoveda o jednom kaligrafu (koji je inače samo jedna od sporednih figura novele). Zbog nekakve molbe stižu pred Sud, te su one koji su stvar smislili osudili na odrubljenje glave, a onog, pak, ko je napisao molbu na odsecanje ruke. Glave su pale, ali je njemu, zahvaljujući jednom uglednom zemljaku, pošlo za rukom da ruku iskupi dugotrajnom robijom. Od tada, u zatvoru, kao kakvo dragoceno blago koje je jednom izgubio, potom našao, uvek nosio skriveno u pojasu i noćima često usnio da je kazna izvršena i nad njime, da su mu odsekli ruku i izjutra ga je još dugo bolela. Ali sam ga i noću često viđao kako plače uz sveću od bola za izgubljenom rukom, kaže pripovedač novele... Sećam se, prilikom izlaska knjige u štampariji sam pronašao fotos korišćen za omot, presnimljena je iz lista Pozorišni život nabavio sam čak i sam Pozorišni život. Dlan Dežea Kostolanjija je najlepša građa za hiromantiku. Vredelo bi ispitati ga bolje, posle dužeg proučavanja rekao bi sve o svom vlasniku. Slovo M je tako oštro, kao da su ga zasekli nožem. Kažiprst se proteže tako savitljivo sve do malog pera, kao da reči dolaze iz njega, kao što iz njega i dolaze: iz odgrickanog nokta kratkog kažiprsta... Ostala tri prsta se savijaju pod njima. Obratimo pažnju da je kod Žolta Haršanjija upravo obrnuto... U međuvremenu sam još čuo krckanje zemički što nam ih je pripremio prijatelj, kada si ih rasekla i namazala puterom. A onda si ušla u kupatilo. Čuo sam i kako se ključ okrenuo u ključaonici kupatila. Ali je značenje zvuka okretaja, sred gledanja filma prizora mastila što se cedi duž izgrizanih noktiju, doprlo do mog mozga tek kada sam upravo mislio na to da prilikom odsecanja kopita, nokta pojedinih životinja krv doista šikne! Tek sam tada skočio iz kreveta. Bez razmišljanja provalih ti vrata. Dotle si kao da već lebdela u krvi, presekla si vene. Staklena ploča visokih belih vrata ti je uletela u kadu. Letela je u dva-tri komada. Videh, kao na usporenom filmu, kako leti, šta će biti ako sevajuća oštrica ploče preseče još i venu na tvom vratu, potom videh kako se lomi naglo u sitnije komade uz ivicu kade, na tvojoj glavi, leđima. Nekada je britva pravila takve sićušne posekotine na leđima žena sagnutih pri bućkanju masla. Hitro prodreh. Istrgnuo sam te iz kade i sa peškirom koji mi se našao pri ruci potisnuh ti zglob. Pomogoh ti da nekako izađeš. Sručila si se na krevet. Ridajući obrisah ti sa tela krvavi sok, zatim te pokrih i pokušah da te zagrejem i svojim telom. Za trenutak ili možda i na duže vreme, kao da smo oboje zaspali. Kada sam se pribrao istrgnuo sam čep iz kade, munjevito sam povadio veće komade stakla, pristupio metenju parčića stakla. U međuvremenu sam raskomadao sebe možda i više nego ti sa po svim znacima tupim žiletom. U međuvremenu si se i ti probudila. Držeći umotan zglob drugom rukom buljila si pred sebe zastrašujuće raširenih zenica. Potom si počela da posmatraš moju jaucima, urlicima praćenu, paničnu užurbanost. Kao i inače, kada bi mi poverila nekakvu praktičnu stvar. Kao da nisi razumela šta ja to radim, zbog čega jecam, jaučem tako bolno. Zbog čega pokušavam da s takvim naročitim trudom očistim tragove. Očistiti ih ispred nas. A onda kao da si naglo shvatila situaciju, skočila si, istrgla si mi iz ruke krpu za vrisanje i silovito je bacila u korpu za smeće. Krpa se nakupila komadićima stakla, jedva vidljivim staklenim iglama i kadgod sam pokušao da je iscedim, svaki put sam zaurlao i zaista sam cedio krv iz krpe, ali sada već više sopstvenu krv. Smotuljak leteće krpe me je podsećao na nekakvu blještavu loptu od rubina. Pronašla si plastičnu lopatu i partfišem pomela staklenu parčad, staklene mrve koje su se još mogle pronaći. Meni je krvarilo već i na tabanu. Gurnula si k meni papuču mog prijatelja čija je safijana postava odmah poprimila crvenu boju, đon je podsećao na planinarske cipele, izvirivali su dugački stakleni ekseri. Prilikom odlaska prijatelj nas je podsetio samo na jednu stvar: da pazimo na parket! Nisam više bio sposoban da dotaknem bilo šta, prsti, dlan bili su puni poput daška finim staklenim bodljama. Osećao sam se kao da sam okrenut jež i palo mi je na pamet da je neko nedavno govorio o tome koliko je ukusno meso pečenog ježa i detaljno ispričao postupak, kako se živi jež zakotrlja u užarenu peć, potom se iz bodljikave kože izobrne prokuvano-propečeno meso... Sada sam se osećao nekako kao jež gurnut u užarenu peć kome su izjeli nutrinu i kao da se ništa nije dogodilo pokušava da kaska dalje, da živi dalje svoj život... Za tren si pospremila kupatilo, deo oko vrata, zavila si novu krpu na partfiš i opet prebrisala parket. Ali si se onesvestila na izvučeni kauč. Ja sam iz jedne fotelje budno motrio na peškir uvijen oko tvog zgloba, da li ga krv probija, kapa li na novine, na Kostolanjijevu ruku...
Zacelo smo opet zaspali na kratko vreme. Kada si se probudila u strahu opet si već bila ona stara: apsolutno praktično biće. Brzo si procenila situaciju, ispitala oštećena vrata. Ja sam pretraživao po sandučetu za alat. Potražimo jedno staklo, rekla si. Izmeri prozor. Dovedi se u red, odmerila si moju žalosnu spoljašnjost, premda sam juče sišao sa brzog iz Beča u fićfirićkoj opremi. Odvila si peškir sa zgloba i zatražila mi maramicu. Na trgu beše krasan prolećni dan, pažljivo sam te uzeo pod ruku. Zapravo smo zato došli u Peštu, zbog proleća: koje je buktalo. Na suprotnoj strani Trga Dežea Kostolanjija, u jednoj od prvih uličica pronašli smo staklara. Jedan se gospodin cenjkao pred nama. Samo tako in abstracto: imao je nameru da urami jednu dragocenu sliku, davnašnju, jestivim uljem namazanu mrtvu prirodu sa kruškama - dosta mu je već više od jednovekovnog terora Sezanovih jabuka! -, ali nije bio u stanju da napravi izbor između crnog, zlata i metala. Kako reče, treba da donese i svoju taštu, kod njih u porodici ona ima najbolji ukus... Mnogo bih dao da sam mogao videti sliku, one kruške, kada sad ne bi uleteo ovaj bečki intermeco, Brojgeli etcetera, po svemu sudeći bismo otpratili gospodina, i dali bismo mu savet, našao sam naime da su njegove reči o vekovnom teroru Sezanovih jabuka interesantne (mada i maestro Sezan ima mrtvu prirodu sa kruškama); setih se jednog Van Gogovog pisma u kome upravo povodom Sezana piše, kako dobro deluju u zlatnom okviru njegove sirove i grube provansalske slike... Kada se majstor najzad oslobodio dosadnog gospodina, koji, kako se u međuvremenu ispostavilo, još nije ni kupio mrtvu prirodu sa kruškama te se cenka za nju u jednoj zabitoj maloj peštanskoj antikvarnici okrene se nama. Odamh je video, ima posla sa takvim ljudima kojima je pomoć zaista neophodna. Za trenutak se upiljio u krvavi kanap punog čvorova koji je visio među mojim prstima, potom mi ga je uzeo iz ruke i prihvatio se posla. Pisao je, crtao s dijamantom. Potom je otkinuo četvrt kile kita. Miris kita me je opio na trenutak. Trebalo je kupiti više, pomislih, budući da je i on napomenuo, izvrsnog je kvaliteta, svež... Odlučih, ako srećno stignemo kući i uspemo da restaurišemo vrata, još jednom ću pročitati poglavlje o kitu (kit-udruženje) iz Dečaka iz Pavlove ulice. Bilo je dobro gurnuti hladovitu masu u džep. I onda si ti, već na trgu, uskočila u Budimski lak.
I ja stojim tamo sa staklenom pločom tamne nijanse ispod miške, sa hladnim kitom u džepu, nasuprot tamnom Bezdanom Jezeru. Da ploča ne bi svetlucala, povukao sam se iza jednog drveta, u društvo bučnih kosova. Vidim kako mi suze peru i čiste prašnjavu ploču. Vidim sebe u njoj. Osećam da mi je neko za leđima. Najpre pomišljam na beskućnika koji se skrio tamo u mali gaj. Čekam, da progovori, da mi pomogne svojom mudrošću, jer on zacelo ima za sobom beskraj sličnih slučajeva. Svojom slobodnom rukom već čeprkam u potrazi za novcem, pomislih, dobro ću mu platiti za savet. Okrećem se. Iza mene Kostolanjijeva čudno secesionistički napravljena bista, još je dobro da svojom bronzom nije razbila moju staklenu ploču. Hitro prelazim, kao da sada već bežim od subotičkog pisca, na drugu stranu trga.
Najzad se pojavljuješ na vratima Budimskog laka! Utrčavaš i u apoteku, kupuješ nekakve praške, flastere. Sada me već ti hvataš pod ruku. Ako dovedemo vrata u red, kaže, hajdemo da se kupamo. Najzad, zato smo došli!
Čitav dan smo restaurisali vrata. Tu i tamo sam zadobio još po koji ekser, zatim smo postavili staklo, lepo smo ga oblepili kitom. Radili smo sve srećniji. Zaista, sve srećniji. Bože, koliko smo radili proteklih 30 godina, koliko smo prozora postavili, šta sve nismo reparirali u svojim podstanarskim stanovima, na našoj kući, salašu! Da, upravo smo to umeli da radimo najbolje, velikim zamahom zajednički dovesti nešto u red, spremiti, preurediti. Vrata su i inače bila ispunjena sa hiljadu i jednim oštećenjem, tačno su se mogle utvrditi rane ratova, bombardovanja, revolucija. Prekrio sam prozor sa jednim Nepszabadsag-om, a ti si čitava vrata lepo prebrizgala bežom, premda su prvobitno pre naginjala slonovači, mada nije isključeno da je nijansu slonovače već izvukao na njih duvanski dim. Trebali bismo da izvadimo zanatsku dozvolu, rekosmo skoro istovremeno kada smo dovršili veliki posao. I onda sam ti ispričao slučaj sa peštanskim glumcem koji je u Robnoj kući Novi Sad kupio tri staklorezača pre nego što je započeo da recituje pesme Vereša, Jekelija i Toldalagija. I da bih pokušao razvedriti tvoje lice koje bi se povremeno zastrašujuće pomračilo odmah započeh da recitujem, pomalo u maniru staklarskog peštanskog glumca, maltene se spustivši na četiri noge, Toldalagijevu pesmu o žabi.
Ispričao sam i to da dok sam čekao ispred Budimskog laka pomislio sam da bi trebalo nazvati staklarskog peštanskog glumca, neka pomogne izrezati ploču, ako sam kojim slučajem loše ispleo čvorove na kanapu. A tada, ako bismo se ponovo sreli, sada već na njegovom, staklarskom terenu, mogli bismo da saznamo ponešto i o toj njegovoj neobičnoj, za mene apsolutno neočekivanoj strasti. Tajanstveni staklenik, zimska leja, delo koje nadilazi Veliko staklo. Moguće je naravno i to, da je reč bila samo o tome da je upravo gradio, postavljao stakla u prozore svoje vikendice, zato su bili potrebni poljski staklorezači. Ali sam zato ostavio ozvorenom i mogućnost varijante da naš glumac jednostavno ima afiniteta za staklorezače, kao drugi ljudi za vadičepove, četkice za zube, ženske cipele, džepne nožiće. Ima i finske, portugalske, turske, jermenske, katalonske i japanske staklorezače. Umesto hemijske olovke u unutrašnjem džepu nosi staklorezač.
Jer je staklorezač: lep.
Lep, poput kakvog staklorezača...
Ako prevaziđemo ovu krizu, ako se jednom (Bože!) srećno vratimo u Novi Sad, svečano ću da uđem u Robnu kuću Novi Sad: i kupiću sebi tri poljska staklorezača.
I počev od tada pisaću samo dijamantom.
Dijamantom: Tebi.
Uveče si se onesvestila. Govorila si o tome da uzalud stražarim, ionako ćeš izvršiti samoubistvo.Prijatelj mi je stigao kući tek sutradan sa književne večeri u unutrašnjosti. Nadugačko je pričao o svojim peripetijama. Smejali smo se do suza. Naime, kako je silazio sa visokog stepenika voza pantalone su mu se rasparale odostrag. Nije mu preostalo drugo, već da u nepoznatom gradiću krene u kupovinu hlača. Stvarno je i našao jednu prodavnicu. Unutra je smesta naelektrisao zevajući prodavačice. Najpre je ispričao zbog čega je stigao u gradić, odglumio je, pokazao šta mu se desilo dok je zakoraknuo sa stepenika voza. Onda se prihvatio probanja raspoloživih pantalona. Pravio je u njima gimnastičke vežbe, da ne bi opet popucale. Najzad mu je, nedugo pre početka priredbe, pošlo za rukom da odabere hlače. Najmlađu prodavačicu je u međuvremenu naravno pozvao na književno veče. Čim je izašao na podij okrenuo je leđa, sagnuo se i upitao publiku da li su mu se pantalone rasparale po zadnjici. Imam krupan donji deo trupa, pantalone pucaju po meni, saopštio je publici, bio sam, naime dugoprugaš. A onda je izložio publici, šta mu se dogodilo po dolasku u njihov gradić. Ali zahvaljujući dragoj prodavačici - tada je pohitao k devojci, fino joj poljubivši ruku naveo ju je da ustane - eto, opet je okrenuo leđa, sagnuo se, uspelo mu je da kupi odlične pantalone. A potom, kada se publika već, kako reče, pomalo uzdigla, jer da bi pogledala zadnjicu njegovih hlača morali su da ustanu, pristupio je predstavljanju u međuvremenu takođe pristiglih pesnika iz glavnog grada. Posle večeri je uspeo da prodavačicu pozove za kraj nedelje u Peštu. Čak sam joj dao do znanja da su mi namere ozbiljne, voleo bih da se brzo oženim. Zapanjeno smo ga gledali. Ako mi uspe da povratim od verenice veliko Nadlerovo platno (naglo se stresoh, u poslednjoj slikarovoj fazi slobodno naneti oštrougli trouglovi su se sada nedvosmisleno: učinili kao štra parčad razbijenog stakla!), oženiću se prodavačicom. Znate, prodavačice su mi i inače slabost... Zatim sam ga još propitkivao za domara, pitao sam ga o Mani Šupki, budući da sam i ja bio nekakav stručnjak za Menjuša, upravo sam tada pronašao Perneckijev rani tekst o Menjušu, potom je u toku slušanja svoje omiljene ploče tek onako napomenuo da se sprema da napiše o meni nekakav veći red, možda monografiju, već se i sporazumeo sa svojim izdavačem... Naglo sakrih ruku. Jer je tamna staklena ploča, sanjao sam, kao onome Andrićevom junaku odsekla i moju ruku. I pomislih na to, kada smo dva dana pre trzali jedno drugoga na Južnom kolodvoru među šinama i kada sam već i ja bio blizu tome da se bacim pod voz, prošlo mi je kroz glavu: pa meni ne samo da život nije uspeo- nije mi uspeo ni ovaj tzv. književni šta ti ja znam šta, što naravno nije ni moglo uspeti, jer sam u doba svoje mladosti odabrao takav tzv. književni šta ti ja znam šta, bio sam se kladio na takav literarni šta ti ja znam šta koji već unapred ne može da uspe... a sada bi već bilo dockan opkladiti se na drugo... Videh da je ceduljicu već sklonio sa svog stola, i ona je dakle dospela u njegovu knjigu, da Nalazimo se u Bezdanom Jezeru.
Sutradan sam sa zebnjom posmatrao svog prijatelja, hoće li da primeti preobražaj vrata kupatila, nanjušiti sprej, miris kita, hoće li primetiti promenu boje postave papuče, natopljenost krvlju. U međuvremenu ti ne ispustih ruku ni za tren. Potom smo otišli da se kupamo u Sečenjijevo kupatilo. Čak si i plivala kraul, desnom rukom, nekada si bila odlična plivačica, držeći levu ruku stalno u visini glave. Za vreme sunčanja pomislih, prijatelj mi sigurno sedi na WC-u, mozga o svojoj knjizi, kakva li je to uopšte konjska trka gde konj kasa od Cilja naovamo i odjednom čuje nekakav tihi šum, motri tavanicu, uređaj za ventilaciju, slavine, u međuvremenu i sam tiho stenje - i odjednom se zagleda u nova vrata, u tamnu staklenu ploču. I jasno čuje.
Kako dijamant piše.
Preveo: Mirko Gottesmann