Radivoj Šajtinac
Hodočašće novog svetla

(Elizejska trilogija Zorana Bognara)

1. Tečni kristal

Pesnik Zoran Bognar u estetičko-filozofski izdašno uskovitlan predeo savremene srpske poezije uneo je onu eshatološku liniju koja je na tragu žrtvenog hodočašća Halila Džubrana i koja, sem brojnih drugih odlika, jedno od uporišnih žrtvovanja vezuje za shvatanje prožimanja Boga i Čoveka, iverzibilnost njihovih poslanstava i etičke vrednosti njihovih postupaka. Naravno da se ne radi o izjednačavanju njihovih postulata, mogućnosti i zadataka već se, sa stanovišta najuzvišenijeg roditeljstva večito preispituju kušnje, delanja i slabosti pa se i ravan, uslovno rečeno i pesničkog prosuđivanja o bližnjima u svom vremenu ne zavarava pukim "ustrojstvom usuda" i u pitanju nije nešto, u aksiološkom smislu, vezano za apriorni oprost. Bognar je više nego pronicljivo uočio da pre svake molitve i pre svakog obraćanja moraju slediti snažne premise i alegorije, slike sveta i paradigme, beščašća i nemoći ali i jasni uputi, dijagnoze i tumačenja (samo)ranjavanja i da to sve, skupa, mora biti od čiste, poetičke svetlosti.

Taj spoj eshatologije, psihologije i antroploškog pribežišta nije ni mogao pronaći snažniju, strasniju, ubedljiviju versičku meru i verziju od ovog osobenog bognarovskog izlaganja i stiha; u širokom zamahu ideja i emocija, otkrića i odjeka, primanja i davanja, saznanja i poruka, pesnički iskaz Zorana Bognara ostvaren je u neskrivenoj, artikulisanoj ali nesputanoj, visokoj i uzvišenoj zamisli. Ta bi se zamisao, uslovno mogla definisati i kao globalna slika Sveta, ali Bognar se, to valja odmah istaći, najmanje zadržava na "sumi" dosadašnjih saznanja i na "nanosu" dosadašnjeg popisa čovekovih, dobijenih ili datih "priloga" u doživljavanju Sudbine, pregnuća, posrnuća ali i uskrsnuća. Ovaj pesnik zasniva svoje poetsko hodočašće na prelamanju intimnog tečnog kristala kroz istorijski, psihološki i moralni ikonostas Sage o ljudskosti ili, preciznije, Sage o ljudskom, uverljivom predanošću nameran i dokazan sopstvenim uverenjem da u čoveku postoje prostori ne samo za izbavljenje već i iskupljenje i prosvetljenje.

Ukrštanje te refleksije i autorefleksije, dvomilenijumski katalog stvaranja i razgrađivanja i lični dnevnik iskušenja, događaja, ozleda i činjenica u poeziji Zorana Bognara, utvrđeni su izuzetnim, stvaralačkim, čitkim i mudrim lirskim paradoksom; biti jasan i elokventan u strasnoj meri i biti strastan i požrtvovan u sugestivnom i kultivisanom iskazu. Ne bi to, svakako, bio paradoks da ovakvim, poetičko-globalističkim projektima, po pravilu, najveća "pretnja" ne dolazi iz same stvaralačke ličnosti; autor, svesno ili nesvesno, podlegne mistifikaciji "subjektivne ekskluzivnosti" ili se, pak, toliko udalji od intimne matrice da biva samo sabesednik sve opštijim i opštijim mestima ili inspirativnim znanjima. Bol se otima od sadržaja i postaje obaveza a proistekla poetika postaje usrdnost, kanon ili manirizam. Ali, sve je to uspešno prebrodio Zoran Bognar. Njegov paradoks je u tome što nekom osobenom, vibrirajućom pribranošću daje sve od sebe u prezentaciji tog svog poetskog tečnog kristala ali ne da bi prostor oko sebe i pesme doveo u zaslepljenost i opevanu egocentričnost već da bi nam, upravo tako, stih po stih, sjaj po sjaj, otkriće po otkriće, sve ponudio kao izazov, kao duhovnu provokaciju, kao istovremeni razgovor o velikoj temi i ličnoj drami.

Opredelivši se za versičku sudbinu "lakmusa koji peva" Bognar se nije distancirao ni od, s jedne strane, Paskalove "trske koja misli" ali ni od, s druge strane, ovovremenske (svojevremenske) prisutnosti, obeleženosti, napetosti i čas mitske a čas krajnje dokumentarne sadašnjosti. U takvom se, kreativno dokazanom stavu Bognar nije obreo sticajem spoljnih i unutrašnjih okolnosti već se svesno uputio verujući da poezija nije samo sofistikacija i subjektivizacija svedočenja već, ponekad, prekognistička i proročka a ponekad i misionarska i prosvetiteljska surova erotika s nebesnim i zemnim sadržajima, s Tamom i Svetlošću, Ljubavlju i Zlom, ljudskošću i ratom, punoćom i prazninom.

2. Indignacija, katalogizacija, rapsodija

Zaokupljenost "globalnom slikom Sveta" jedan je od onih usuda (ako ih može biti više?) koji je, doslovce, neizbežan. Ova se zaokupljenost može objasniti i nekom arhi-slikom, na nekom transcendentalnom ali i proživljenom, prosanjanom i lično artikulisanom raskršću gde se, na primer, ukrštaju pravci istorije, psihologije, antropocentričnosti i logocentričnosti. U pitanju nisu, za priču koja sledi, neki retorski upriličeni parovi već, nastavljajući da se bavimo onom pra-slikom mi je, dalje, možemo zamisliti i kao mesto kom ljudski duh večito prilazi, zastaje, obeležen spoljnim i unutrašnjim tragovima i, čak, opremljen restauriranim, prepravljenim iskustvenim "mapama" i usvojenim znacima za prepoznavanje putokaza. Ali, prijem ove "slike" podrazumeva i njen nestanak; ono što, metafizički, biva predeo opšteg saznanja svoje će upućujuće, proročke ili opominjuće "signale" moći da ostvari samo u pojedinačnoj meri. Ta pojedinačna mera ne insistira na mističnom karakteru razlika između pojedinaca već promoviše, istovremeno, i intimno i univerzalističko iskušenje koje pojedinca primorava da prozbori, učini neki gest, smisli ili otkrije nešto po svojoj meri identifikacije s opštom sudbinom čoveka.

Poeziji je, na tom raskršću s jedne strane lakše a s jedne strane teže; lakše, jer sve ono što "raščitava" na tom mestu ne vodi obaveznosti i determinisanju ni zaključaka, ni pretpostavki, ni pitanja kao ni dilema. Teže, zato što će i povodi, i uzorci, i razlozi, i podsticaji biti snažno provocirani potrebom o svojevremenosti, o dokazu da se na tom raskršću zadesio i taj što, živeći i hodajući dalje, odatle neće poneti vest već vers.

Sledeći sugestivnu anamnezu Bele Hamvaša (i navodeći je kao moto svoje knjige Novi potop) Zoran Bognar, iznad svega, sledi njenu referencu u katastrofičnom predviđanju ljudske sudbine u kojoj se pošasti, apokaliptične "predradnje" i odsustvo odgovorne ljudske svesti navodi kao kardinalna, ekumensko-univerzalistička tranzicija "Velikih okolnosti" - Potop više nije (samo) spolja, već iznutra. To, između ostalog, može inicirati takvo razmišljanje o udesu savremenog čoveka koji nije plod neke kratkotrajne, nagle preobraćenosti, nešto što bi bilo slično trenutku konačne implozije, već je to propadanje i urušavanje, nešto što se "tamno gradilo" kao rastočenje onog Predela, kao nadolazak Vode i poplave i kao tamni proces regresije i samouništavanja u kom je najstrašnije i najpogubnije to što su u tom procesu jasni, milenijumski i vekovni, tamno-razgrađujući, upravo ljudski, tragovi. Čovekovo se prisustvo utvrdilo kao otrovna neminovnost povezanosti dobra i zla, graditeljstva i maroderstva, obnove i rušenja, žrtvovanja i pohlepe, milosrđa i mizantropije, sve do propadanja u kolektivno nesvesno, u onaj Hamvašev "unutrašnji potop".

Zoran Bognar to inicira u prvom delu svoje knjige Novi potop; voda je sa svih strana, uništene su dimenzije (pa i oslonci), nikakvoj se ravnoteži ne vidi uporište a u pesmi "Semafor " on to još direktnije podvlači stihovima:

Bezglavo sam trčao prema vakuumu Ništavila nošen vlastitim nemirom, nošen paranojom enigme...

Biće to, možda, jedna od poslednjih, uslovno govoreći, Bognarovih "kratkih pesama", svedena na skraćenu invokaciju, na izdvojeni tematski fragment da bi sve to naslutilo novo, ne samo formalno, pribežište.

Bognar će vrlo brzo naslutiti da je za pravi oblik njegovog iskaza, za "kompletiranje" odgovarajućeg kataloga njegove intelektualne indignacije i njenu adekvatnu artikulaciju, uslovno "kratke pesme" (a njih je najviše upravo u Novom potopu) potreban i širi i duži versički "koordinatni sistem" u kom će do izražaja doći sva unutrašnja arhitektura njegove pesničke poruke, jezičko-stilske odlike i osobeni, rapsodični diskurs. Bez obzira koliko god te "kratke pesme" formalno i bile odlika njegove prve knjige (iz tada već zamišljene poetske trilogije) Novi potop već će se recepcijom njihove globalne poetske strukture i njihovih poetsko-filozofskih prioriteta ustanoviti to, u sasvim pozitivnom smislu: "oratorsko drhtanje" nad Haosom, reverberacija svih znanja, tamnih slika i iskustava, posledica i strahova. Međutim, sve to, prvo, ni slučajno, ne prethodi a, kasnije, saučestvuje i sledi iz kardinalne veze između lične i ljudske sudbine. To je vreme raspada ove zemlje, to je vreme bukvalnog razaranja pesnikovog zavičaja (Vukovar) i to je vreme ratnog užasa, rušenja, kako ličnih tako i kolektivnih uporišta.

Stešnjen između neposrednog i poosobljenog "prihvata" (bujice, poplave) užasne stvarnosti Bognar se u Novom potopu javlja kao neustukli "antropocentrični izaslanik" koji odbija predestinirati namet gole stvarnosti i, prozborivši između emocija i apsurda, između priziva večnih vrednosti i opskurnosti svega što mu "dopremaju" čula, gradi svoj imaginarni ponton do Novog Nojevog kovčega, do intimno inaugurisane Prve iluminacije, prosvetljenja.

3. Bestijarij, posnuće, prosvetljenje

Ideju prosvetljenja, globalno i sa stanovišta kompozicije knjige Novi Nojev kovčeg, Zoran Bognar gradi na dvema, takođe, veoma razuđenim premisama. Jedna je vezana za već pomenutu katalogizaciju posrnuća i beščašća, za njeno oporije i dokumentarnije "lociranje" na jasno izdvojene toponime/metatoponime ("Bordel Evropa" i "Bordel Amerika") ali i na psihologizirane, "izmetaforisane" kadrove (ili ogaravljene grafike) o ljudskom nepočinstvu.

Druga pomenuta "globalna premisa" u završnom je kodu knjige i vezana je za tiho obnoviteljstvo, za prividno, nenametljiv karakter ovovremenske "igre s nadom ili optimizmom" u kom se snažno, sadržajno jednosmerno ali bez patetike i emfaze, ističe reciklirana ideja prosvetljenja.

Naslovi ovih pesama u Novom Nojevom kovčegu, čak praćeni i izdvojeno, jasno inaugurišu zamisao poeme. Njihova hronologija ili koncentričnost ukazuju na onu načelnu distinkciju u kojoj se nalazi pesnik koji bi da invocira, uslovno govoreći, Veliku temu. Ovom prilikom, ta bi se distinkcija mogla objasniti i onim poznatim Gadamerovim stavom koji ustaje "protiv nestvarnog precenjivanja uma u poređenju s emocionalnim motivacijama čovekove duše"... Ono što je stvarno pokazao sam vam kao pakleno, vodio sam Dnevnik pustoši, pratio marodere, video filistre, suočio se s enigmom i vratio se kao da se vraćam iz galerije s praznim ramovima, ali, ne da bih odbio pomisao o utisku koji je stvaran već da bih i sebi i vama osnažio misao o prosvetljenju kojeg moramo pronaći, osetiti i prihvatiti kao da je još stvarnije. Lucifera i Papaver somniferum ne mogu i neću da uklonim iz istorije čovekove ali bih da stranice Svete knjige "povežem" ne režanjem i zlom već večno podmlađenom Svešću i prosvetljenjem. Ako je korpus snažno i poetski provokativno ustrojenih poruka Zorana Bognara u nekoj nijansi i različit od ovih, prethodnih, indikacija, to ne znači, nikako, mogućnost njihove etičke opozicije. Naprotiv, Bognar je pesnik koji ne krije retorski zanos, ne beži od "dugog Slova" i ne krije "asocijativno islikavanje": sloj po sloj, kvalifikacija za kvalifikacijom. Ali, opasnost od "emotivne turbulencije" izbegnuta je mudrošću "podešenih krila", semantički ispunjenim jezgrima i "letom" od, ma kako to zvučalo, misaono vrlo situiranog pravca i usmerenja. Jer, šta može da sledi posle naslovne indignacije Novi Nojev kovčeg! Može li slediti hor ili roj pletilja od mirisa i medne magle? Mogu li podmlađeni predeli, čistiji ljudi, bolji Svet, sjajnije zelenilo ili kristalniji odrazi u vodama pod mirnim uhom "nekog belog oblaka"? Ne, svakako. Može samo bestijarij, mogu samo dopisnice iz Sodome i Gomore, može rušenje i samourušavanje pa se, zato, ovde, dok se iskašljavaju matrikule i unutrašnji vetrovi, jezik pesme uzdiže iznad "osvečanjenog čemera" da bi, bar za malo, uskovitlao pesak sinajski i dotakao mirtu. Ali, drvo se više "ne da" na taj način; stablo se ne cepa na daske a ekseri ne bi da služe simbolu. Zato Bognar brusi, čisti, odabira svaku misao, svaku sliku, svaki "semantički rukavac" i zato je ova poezija mudri "kroj" suzdržane, hageografske (ponekad, poetsko-esejističke) prozodije ali su "aplikacije" od teškog, ovovremenog čina i začina:

Dovoljno je samo stati pred ogledalo grube istine zagrljen sa debelom svinjom, da shvatiš da klanje ne sadrži odlike tragedije jer razlike uopšte nema...

A Elizej? Ovde je tek spomenut mada mu se sveti, podzemni, (htonski) tron tek nazire u pesničkim pretpostavkama. Svakako, metafizički "dokaz" biblijskog ponavljanja ne nudi samo ishod znanog sižea (prispeće arke, Ararat) već, kad god je prava poezija u pitanju, dogradnju, naslućivanje, izazivanje (samo)otkrića, promišljanje i asocijativno prispeće po sopstvenoj meri.

4. Katarza, numerologija i rasvetljenje

Naravno, epilog tog blagog ili "poetizovanog insistiranja" na antropocentričnom principu, mora, na kraju, kao referencijalno ali i kao autoreferencijalno razrešenje, na scenu dovesti Novog čoveka. To, dakako, nije scijentističko-futuristički "eksponat" već onaj isti, nevidljivi a čitki sagovornik u čije se astralno biće "učitao" sav Haos i sve njegove subjektivne reference. Na onaj već pomenuti bognarovski način u kom je jasno prožimanje filozofsko-psihološke detekcije i odgovarajuće inkantacije.

U knjizi Novi čovek - poeme (najzad, trijumf formalne adekvacije "višeg ranga" a istovremeno i krajnje ličnog kreativnog postulata!) od dve hiljade stihova, odnosno, od dvadeset koherentnih pevanja sa po sto stihova, ovaploćena je, možda i jedna od "sustiglih namera" samog pesnika da broj stihova bude jednak broju godina kalendarski utvrđena dva čovekova milenijuma. Jedino je pesnička slutnja, poput samožrtvovanja, kao što je to, u ovom slučaju poezija Zorana Bognara u naslovljenoj metasintezi Novi čovek, mogla dosegnuti takav ponor "definitivnog logocentrizma" kojim nas je iz Svesnog u Nesvesno, iz Ličnog u Kolektivno, iz Božanskog u Satansko, raspinjao između Dobrog i Zla: između stiha i krika, pesničke (ejdetske) Slike i Bola. Naravno da bi olako bilo okarakterisati ovakav način versičkog uporišta kao patetičan ili, bar, ekumenski. Ali, Zoran Bognar pesnik je ornamentalne, majstorski iscizelirane inkantacije: u gabaritima semantičkih polja opstojavaju arhitekture, jezici, proroci, porazi, beznađa ali i ozarenja i proročanstva nekoliko milenijuma. Čovek je, sem hrane i sna, još jedino pevao ljudski. Zato su ovi stihovi ovako dramatično poosobljeni i himnično izglačani. Zato svako od ovih pevanja ima pragove, portale, rozete, zabate, otvore i karijatide. Zato je pesma Zorana Bognara okamenjeni dokument koji peva i bridi i pred Pilatom i pred disketom, i u Duši i u Vaseljeni. Međutim, kad "priborom" hladne analize uteknemo iz opasnosti mističnih aluzija, naćićemo se, opet, na onom raskršću gde se presecaju posledice čovekovog boravka, udesa i pregnuća. Pošto je Bognar u prethodnim knjigama Novi potop i Novi Nojev kovčeg već prevazišao onaj poznati problem koji se javlja u postavci temelja ovakvih "poetičkih građevina" kakva je ova Elizejska trilogija a koji proističe iz nedovoljno artikulisane akribijske "armature" ovde, iz tog razloga, bilo bi dobro istaći sledeće: suštinu tog početnog izbora pesnik mora pronaći u ličnoj meri koja ne improvizuje nad znanjima i činjenicama, istorizmom i duhovnim sistemima, ne "dopevava načitanost" već provocira svežinu novih sudova i pomera ustajalo aksiološko iskušenje između mitova i motiva, tema i iskaza, epifanije i postupaka. Bognar zna da pesma nije ni starootački tekst, nije ni "Slovo na Gori", ni potonja himna a ni osvečanjeni doziv.

Upravo na tom iracionalnom prostoru, kako ga je pesnik i sam locirao, od letargije do liturgije, Bognar pronalazi suptilna rešenja da tekst spase od ukrašene opštosti i prepeva "večnih citata".

Sva mitološka, teološka, filozofska, metafizička pa i ezoterijska polazišta u ovoj knjizi prosvetljenja i rasvetljenja (drugog modela iluminacije), u knjizi o Novom Čoveku, svedena su, kao što i sam naslov govori, na neki završni dijalog; nakon transpozicije biblijskih događaja i njihove analogne repeticije u sudbini čoveka, kroz i duž ova dva milenijuma, u istorijskom i fizičkom prostoru i vremenu, usledilo je i lično ali i ovovremensko (samo)ispitivanje.

Knjiga, počinje efektnim ustrojstvom "Svetog trojstva": "Otac, tvorac-svedržitelj", "Sin, tihi obnovitelj" i "Sveti duh, Astrolab" Ono što sledi u filozofsko-poetičkoj transpoziciji jesu i molitve i pitanja, jeste i ispoved i "fotografija unutrašnjeg glasa" a jeste i završni akord sabiranja opšte i lične zapitanosti koja je introspektivna samo u onoj meri u kojoj svepredavanjenudi znake prosvetljenja:

No, ne prepuštaj se opuštanju. Na ovom Putu presrešće te još poneki prezir poslednjih jeretika koje večno prati gomila lakovernih, potonulih u sopstveno nesvesno.

Dok se u pevanju "Sin, tihi obnovitelj" kroz primarnu duhovnu instancu (molba za pravim, čistim vodstvom da može da se traži "dalje od onoga što naše oči mogu da vide") interpolira ovovremenska paradigma o napuštenoj zemlji dotle se u pevanjima "Protoklepsidra I-III" odmeravaju nanosi milenijumskih paradoksa da bi se, konačno, u pevanju naslovljenom "Homo Novus, Spiritus. Makropsiha, meritum" pesnikov antropocentrični program sjedinio s čistim pesničkim poslanstvom. Tu se jasno pokazuje i pesnikova semantičko-versička struktura: priziv neizbežne "lične mere", reminiscenta uloga "velikih premisa", priziv koji je, istovremeno, i rezignirajuće jasan ali i optimističan i gde on u sferu kreativnog prioriteta ne stavlja "sećanje na čednost, vernost i istinoljublje" već osenčeni kaleidoskop ovovremenskih uzoraka. Tako se, lično invociran, "milenijumski katalog" sproveo i kroz preosetljivost i kroz mizantropiju, čovekoljublje ali i pohlepu, razslabljenost ali i zločinjenje, predeo i medije, maksime i grafite, freske i spotove. I s tim u vezi, bitno je reći i sledeće: ta snažna elizejska zapućenost Zorana Bognara ne bi bila ništa više od sofisticirane analogije između Elizeja i underground-a da je nije, u poetičkom pribežištu, pratio taj obilni ali i (samo)obavezujući teret celim duhom prihvaćenog Vrhovnog dosijea.

Uzaludno tražiš svoj pravi put na zemlji jer svi putevi završavaju pod njom... Gospodari PODzemljom su pod zemljom. Muzika je pod zemljom,slikarstvo je pod zemljom, književnost je pod zemljom, filozofija je pod zemljom, umetnost je pod zemljom... Hendriks je pod zemljom i Leonardo da Vinči je pod zemljom, Niče je pod zemljom, Krleža je pod zemljom, Ujević je pod zemljom, Platon je pod zemljom i Mocart je pod zemljom...

***

Sve što se može reći već je rečeno, sve što se može osvojiti već je osvojeno, sve što se moglo roditi već je rođeno i već je pod zemljom. Shvati to! Shvati to! Sve je pod zemljom. Svet je pod zemljom.

Kroz ovu ironičnu matricu, tada, 1986. godine jasno se nazire bar jedan ali bitan sloj duhovne signature koja će prihvatajući Vrhovni dosije znati da to nije narcisoidno shvatanje odabranosti za neku predostrožnost višeg ranga već poziv na raspeće i karta do onog Velikog raskršća. Odatle stiže ekspresivnost, univerzalnost i trajnost ove poezije. Dometi svetlosti i dometi poezije neuhvatljivi su ali svoju nedokučivost mogu preobraziti u darivanje i prosvetljenje ako se sjedine, ako ih imaginacijom i porukom ostvari ovakva pesnička ličnost i ovakvo duhovno hodočašće.

Decembar 1997-1999, Bečkerek