Olga Komarova
Rovka

Niko nije ni primetio kako je ta sirotica porasla. A i nije bila ba š sirotica – beše to njena izmišljotina. Jeste da su joj roditelji bili jako siromašni, ali to ne znači da ih uopšte nije bilo. Porasla je i saopštila:

–  Hoću da postanem careva žena.

–  A kako ćeš to postati? – upita je majka. – Ti, jadna rugobice, koja još uvek ideš u iscepanom dečjem haljetku, gologuza, mada sam ti kupila novu haljinu – pa neka i nije baš bog zna kakva, ali je barem bez rupa i masnih fleka – a i dala sam za nju poslednju paru. Ludo. Nemoj da zasmejavaš ljude i sramotiš roditelje.

–  Umesto duše imam loptu od ogledala – pa kako onda da ne postanem carica? Caru je potrebna sirotica za ženu. Ne treba mi nova haljina – zar da nosim odeću jeftine krojačice? Da pukneš od smeha, a što se tiče roditelja – nemam ih.

U to se otac i mati raspametiše i odoše kod slikara po pomoć, a sirotica uze da gricka jabuku. Odgrize parče i gleda kako iz jabuke kaplje sok – slasni sok – pravo na travu.

Onda se pojaviše dečaci i izmlatiše je. Posadili siroticu na zemlju, prislonili je leđima uz drvo. Ona rastvori pesnicu – još nije bila pojela jabuku – i odgrize novo parče.

–  Nemoj da izvodiš – reče jedan od dušmana koji su je okruživali – car se neće oženiti tobom već mojom sestrom.

–  A ko je tvoja sestra?

–  Kneževa kći. Eto ko.

–  Vidiš – zamišljeno će sirotica, dodirujuću prljavim prstom modricu pod okom – ona i onako već ima celu kneževinu – šta će onda caru? Država minus kneževina – to je sve što joj car može dati. Car može da ima samo siromašnu ženu, inače kakav je to car?

–  Pa neka se onda oženi susednom princezom.

–  Tako će ostati bez ičega. Država minus država – to tek nije ništa.

–  Tvoji roditelji poseduju kuću.

–  Ali ja nemam ništa sem ove haljine, pa ni ona mi neće trebati kad postanem carica. A roditelja uopšte nemam. Ja sam sirotica. Razmislite malo bolje.

Dečaci razmisliše i otrčaše da se tuže učitelju.

–  Čudno – reče on – ti si izgleda ćaknuta?

–  Nikad niste videli siroticu?

–  U svakom slučaju nisam te nikad video u školi.

–  Da li je to škola za carske verenice? Da sam ćaknuta, davno bih se već udala za lekara. Šta će se dogoditi s našim gospodarem ako me bude lišen? Zar želite da se utopi?

U to najzad dotrča slikar. Trčao je tako brzo, i zaustavio se tako naglo, da je rasuo sve svoje boje. Dečaci uzeše da ih kupe, čeprkajući po ogriscima i semenkama od višanja.

–  Bezumnice! Milo dete! Mogu li da te naslikam?

–  Da se tako olako potrošim! A šta će onda ostati za cara? Zar carsko visočanstvo da se svede na bojama zamazano ogledalo? – sirotica se lati nove jabuke.

–  Slušaj – učitelj namignu na slikara, koji se od uzbuđenja spustio na travu, tik uz levu čizmu policajca na straži – a zar te ne bi zadovoljio carski sin?

–  Nemojte me zamajavati. Kakav je to car ako se sa njim sve ne završava? Car nema sina. Razmislite.

Svi razmisliše.

–  Pa car stvarno nema sina.

–  Bolje idi u drugu državu – umeša se policajac – samo stvaraš nevolje. Traži sebi drugog cara i zaluđuj ga do mile volje.

–  Grubijanu. Ja ovde živim. Meni treba samo naš gospodar. A drugih država na svetu i nema. Razmislite.

Svi razmisliše.

–  Pa stvarno nema.

–  Onda se preseli kod mene – predloži slikar, koji je još uvek sedeo kraj nogu čuvara poretka – nećemo se venčati, a prvom prilikom ćeš se udati za cara.

–  Glup si za sve osim za ono za šta si genije. Slikar ne može da zameni cara čak ni privremeno. Šta time dobijamo? Imaću slikara, a to znači da ću od cara dobiti carstvo bez slikara. Nemoj da me, ovako sirotu, vređaš.

Na dva koraka, pod grmom, zasedali su demokrati.

–  Čujte samo šta govori ova gnusna monarhistkinja! Ej, pa zar je car gospodar zemlje?

–  Naravno, uvaženi predsedniče.

–  I nije te stid da ližeš podnožje prestola tog mračnog despota?

–  Nije. Ja sam njegova verenica.

Demokrate se uvrediše i odoše da sedniče pod drugi grm, podalje odavde.

–  Zar je to lepo – ukori siroticu učitelj.

–  Ako pobede ove blente, ja ću završiti u javnoj kući.

–  Zašto? – živnu slikar.

–  Ako je carstvo zajedničko, znači da sam i ja.

–  Mnogo nam pa trebaš – začu se iza grma.

Sirotica zevnu i namesti se da spava kraj dvorskih zidina.

Tu se pojaviše zaverenici, pobacaše letke u gomilu i, glasno trupkajući nogama, dadoše se u beg. Svi, uključujući i policajca, utonuše u čitanje. Ispostavilo se da pod onim drugim grmom sede sumanuti roditelji, koji su zajedno s demokratama smislili neku pakost.

Ujutro se sirotica probudila i, zabacivši glavu, pogledala u prozor koji se u taj mah raskrilio, dok se iz njega pomaljala krunisana glava.

–  Ti si sirotica? – tužno će car.

–  Naravno.

–  Upadaj.

I carska nevesta zaplovi prema kapiji ukrašenoj rezbarijama.

–  Ubuduće će me okruživati lepi predmeti – pomisli – i neće me tištati moja zrcalna duša.

Spotakavši se o nešto, ona primeti učitelja pod nogama.

–  Šta je sad?

–  Dete moje! Zašto jedeš luk uveče? To je štetna muška navika. Kako će te car takvu ljubiti?

–  Lažeš, nisam jela. Ja jedem samo jabuke.

–  Onda znači da je to tvoj prirodni miris. Što dokazuje da ti je poreklo nisko.

–  To je laž?

–  Jeste. A da nije?

–  Jeste? – pomisli sirotica – a da nije?

I ona pođe slikaru. Ovaj, ugledavši je, pobeže. A mati reče: ovde nešto zaudara na luk... Onda nesrećna verenica otide na bazar. Dečaci su jurili ispred nje, da upozore narod, i kada je sirotica prolazila mimo tezgi, ljudi su se okretali od nje, zapušavajući noseve. «Lažu?– pitala se – naravno da lažu. A šta ako ne lažu?»

Nedaleko od pijačnog trga, u jednoj baraci, živeo je muzičar koji je, svirajući celog života saksofon, odavno izgubio sposobnost da razlikuje mirise. Sirotica uđe i sede na pod.

–  Ti sa strane bolje vidiš. Da li lažu ili ne?

Muzičar pruži sirotici šoljicu kafe.

–  Mislim da lažu.

–  A ako ne?

–  Hoćeš li da te naučim da sviraš saksofon?

–  Ne, maestro. Ne oduzimaj mi muziku. Šta će mi carstvo bez muzike?

–  Od tebe može postati odlična muzičarka. Uzeću te u svoju grupu – biće to nečuveni džez. Osećam da si talentovana. Pa?

–  Nemam ja talenta. Ničega nemam. Ja sam sirotica.

U to kroz prozor ulete veliki kamen i usmrti muzičara. Sirotica odloži šoljicu na sto, uze saksofon pod mišku i izađe na trem.

Gomila je zviždala i mahala zastavama s natpisom:

«Dole s lukovom caricom!» U jednoj uličici demonstranti su se davili od smeha, dok su otac i majka klečali.

Sirotica zamišljeno dunu u saksofon i zaputi se u skitnju. Dospela je u tuđu zemlju i, pronašavši lovca u šumi, upita ga da li je istina da zaudara na luk. Ali lovac je govorio na stranom a ona na maternjem jeziku. Strani lovac nije razumeo njen maternji jezik i musava sirotica krete dalje. Ni vračara nije mogla ništa da joj kaže. Tako je morala da se vrati u zavičaj.

Sažalivši se, primiše je na rad u noćni lokal «Konfuzija», preko puta kućice pokojnog muzičara. Kao i pre, imala je dečji haljetak i tuđ saksofon, iz koga je uveče izvlačila nekakve čudne zvuke – i ovde su je smatrali blesavom. Nije naučila da svira, uostalom nije ni htela – čuvala je dušu. I ma koliko je gazdarica ubeđivala da, kad je već ovde, može da zaradi i s gostima – nije slušala. «Careva nevesta čuva devičanstvo» – šalila se gazdarica.

Žuta i lepljiva svetlost lila je na stoliće, koji su vremenom i sami postali žuti i lepljivi. Sirotica je sedela na podu, krijući svoje prazne oči. Od saksofona se nije rastajala. Pijani poeta prebirao je po žicama lire, policajac je plesao s najmlađom od devojaka, slikar je davno spustio glavu na sto. U to stiže nekakav knez i saopšti da car ne zna šta će od tuge.

Sirotica ustade i pođe ka izlazu, nastavljajući da duva u saksofon. Niko je nije zaustavio.

–  Ostarila si – reče car.

Ona potvrdi.

–  I još uvek si sirotica? Dugo si se skitala. A znaš li da ti više nisam car? Znaš li da je moje carstvo malo za tvoj zrcalni svet? «Blaženi nišči duhom...» i kako već ide dalje.

–  I nećeš da me poljubiš? Zar ti smrdim na luk?

–  Ludo. Ne izazivaj.

Dan i noć je presedela sirotica kraj dvorskog stepeništa, gledajući praznim očima na svoje prljave dlanove. Sledeće noći iz dvorca se iskradao car.

–  Kuda, care?

–  Idem da se utopim.

–  A...

Car se udalji, a sirotica se pretvori u rovku – to beše prvo što joj pade na pamet. Rovka iskopa rupu, i pokuša da uvuče u nju i saksofon, ali nije uspela, samo do polovine. Tuda je prolazila monahinja, sagnula se i kucnula na saksofon. Rovka pomoli šiljatu njuškicu.

–  Trebalo je moliti se Bogu – reče monahinja.

–  Ko mi kaže!.. – uzvrati joj rovka.

S ruskog prevela Draginja Ramadanski