Фјодор Сологуб
Жмурке

Леночкина соба је светла, лепа и весела. Леночка је дивна. Нико нема, нити је имао, нити може да има такво дете. Серафима Александровна, Леночкина мама, сигурна је у то. Леночкине очи су црне и крупне, образи румени, усне као рођене за пољупце и смех.

Леночка је јединица. Сваки њен покрет одушевљава маму. Како је лепо држати Леночку на крилу, миловати је, осећати под рукама малу девојчицу, живахну и веселу попут птичице!

У ствари, Серафима Александровна је весела само у дечјој соби. Са мужем је хладна. Можда и зато што он сам воли хладноћу – хладну воду, хладан ваздух. Увек је свеж и хладан, са хладним осмехом на лицу, а свуда куда пролази као да струји некаква хладноћа.

Несљетеви, Сергеј Модестович и Серафима Александровна, нису се узели ни из љубави ни из рачуна, већ зато што је тако ред. Млад човек од тридесет и пет и млада девојка од двадесет и шест година – обоје из истог друштва и добро васпитани – састали су се: њему је дошло време да се жени а њој да се уда. Серафими Александровној се чак чинило да је заљубљена у у свог вереника: био је елегантан и самоуверен, увек озбиљног израза у сивим, паметним очима, и са беспрекорном нежношћу је испуњавао вереничке обавезе. Сергеј Модестович није осећао заљубљеност и није му било нарочито лепо него тек пријатно, што се, уосталом, могло рећи за све у његовом једноличном и умереном животу. Негова наочита, црномањаста вереница држала се помало стидљиво, са великим осећањем мере. Није му нарочито стало до мираза, али било је лепо знати да и она има понешто. Он је имао добре везе а она угледну и утицајну родбину. Једном, злу не требало, то је могло добро доћи. Увек коректан и тактичан, Несљетев није пребрзо напредовао у служби, да му други не би завидели, али ни преспоро, да он не би завидео другима.

Након венчања Сергеј Модестович није ни један једини пут својим понашањем дао повода да жена посумња у његову верност. Касније, када је Серафима Александровна већ затруднела, Сергеј Модестович је имао неке пролазне авантуре. Када је то сазнала, Серафима Александровна се није, на своје чуђење, посебно огорчила: очекивала је дете са узбуђујућим осећањем које је искључивало све друго.

Родила се девојчица. Серафима Александровна посветила се бризи око ње. У почетку је радосно саопштавала мужу све појединости Леночкиног живота. Али је ускоро приметила да је Сергеј Модестович слуша без особитог интересовања, само из устаљене љубазне навике. Серафима Александровна поче да се све више отуђује од њега. Заволела је девојчицу свом својом незадовољеном страшћу, као што друге жене, кад учине погрешан избор, варају своје мужеве са случајним младим људима.

У дечјој соби било је светло и весело...

– Мамице, да се играмо жмурке – зове Леночка, смешно тепајући. Серафима Александровна се нежно и гануто осмехује док Леночка трчкара, тапкајући по теписима буцмастим ножицама, и крије се иза креветића.

– Уја, мамице – викала би, извирујући умиљато.

– Где је моја девојчица? – питала би мама, правећи се да је не види.

Леночка се зацењивала од смеха у свом склоништу. Затим би се показала, мама би је узимала на руке и радосно узвикивала:

– А, ту је моја Леночка, ту је!

Дуго и гласно смејала се Леночка копрцајући се у маминим белим рукама.

– Сада се ти, мамице, сакриј – рекла би, уморна од смејања.

Мама би тобоже кренула да се сакрије. Леночка би се окренула као да не гледа, кришом мотрећи.

– Уја, девојчице!

Леночка трчи по соби, претварајући се, као малопре мама.

– Где је моја мама? Овде није, ни овде није – говорила би завирујући у све углове.

Мама је стајала, зауставивши дах, са главом наслоњеном на зид, сва разбарушена. На руменим уснама јој је поигравао блажени, узбуђени осмех.

Дадиља Федосја, наизглед глупа али добра жена, гледала је госпођу смејуљећи се, са оним, за њу уобичајеним, изразом, као да нема ништа против господских занимација, и мислила у себи: „И мати се, погле само, зајапурила, као мало дете.“

Леночка је све ближе мами. Мамино срце удара снажно и убрзано, она се све више уноси у игру, све јаче прибија уза зид, држећи се за косу. Леночка вирну и врисну од радости.

– Нашла сам те! – виче, вукући маму на средину собе. Ори се срећан смех, Леночка загњурује главу у мамино крило, и невешто, тепајући, изговара речи.

Сергеј Модестович се управо приближава дечјој соби. Кроз притворена врата чује смех, радосне узвике, јурњаву, буку. Хладно али љубазно се осмехујући, улази, свеж и усправан, беспрекорно одевен, ширећи око себе дах чистоће, свежине и хладноће. Ушао је усред најживље игре и све их збунио. Чак се и Федосја застидела, и због себе и због госпође. Серафима Александровна намах поста привидно мирна и хладна, то расположење пређе и на девојчицу, она престаде да се смеје и ћутке се загледа у оца.

Сергеј Модестович пређе погледом преко собе. Овде је све пријатно: намештај је леп и елегантан, Серафима Александровна брине о томе да девојчица од најранијег детињства буде окружена лепим стварима; одевена је Серафима Александровна елегантно и с укусом, све са истим циљем – да Леночки буде лепо. Само једно Сергеј Модестович не одобрава – што му је жена скоро увек у дечјој соби...

– Хтео сам нешто да ти кажем...Знао сам где ћу те наћи...– рече он снисходљиво се осмехујући.

Изађоше заједно. Пропуштајући Серафиму Александровну кроз врата свог кабинета, Сергеј Модестович равнодушно, као успут и не придајући значаја својим речима, рече:

– Не помишљаш да би малој користило да не буде стално у твом друштву? Разумеш, да дете осети да има и своју личност – објасни он у одговор на зачуђени поглед Серафиме Александровне.

– Она је још тако мала...

– Уосталом, то ја само тако, то је моје скромно мишљење...Не инсистирам, тамо је ваше царство...

– Размислићу – одговори жена, осмејујући се, као и он, хладно и љубазно. И они почеше разговор о нечем другом.

2

Увече је дадиља причала собарици и куварици како се мала госпођица игра жмурке: покрије лице и викне „уја“.

Стара куварица Агафја, која је волела о свему да разглаба, одмахну главом а лице јој поста строго и прекорно.

– То што се госпођа игра, ни по бриге – рече – али то што се госпођица сакрива неће на добро изаћи.

– А зашто? – радознало ће Федосја.

Њено добро, румено лице од радозналости дође као лице дрвене лутке.

– Па није добро – понови убедљиво Агафја – никако не ваља.

– Но? – запиткиваше Агафја све радозналије.

– Крије се, крије, док се не сакрије – муклим гласом рече Агафја, бојажљиво погледајући пут врата.

– Језик прегризла – уплаши се Федосја.

– Пази шта сам рекла – самоуверено ће Агафја – то је сигуран предзнак.

Тај предзнак је старица, може бити, сама измислила, и тек сада, сва важна, поверовала у њега.

3

Леночка спава а Серафима Александровна седи у својој соби и машта. У њеним маштањима Леночка је прво слатка девојчица а онда љупка и дивна девојка – али увек, за сва времена, остајала би мамина Леночка.

Серафима Александровна није ни приметила када је Федосја стала пред њу.

– Госпоја, о госпоја – позва ова тихо, дрхтавим и узбуђеним гласом.

Серафима Александровна се трже.

– Шта треба, Федосја? Нешто с Леночком?

Она брзо устаде из фотеље.

– Ништа, госпоја – одгвовори Федосја, машући рукама да би се госпођа умирила и села. – Леночка спава, Бог је чувао. Него ћу вам ја, знате, друго нешто казати. Леночка нам се стално сакрива а то неће изаћи на добро...

Федосја је гледала госпођу очима непокретним и заокругљеним од страха.

– Зашто то није добро? – упита Серафима Александровна – Ништа не разумем.

– Па тако, није добро, не треба – рече Федосја док јој је лице изражавало непоколебљиву увереност.

– Говори јасно, молим те – суво јој нареди Серафима Александровна – ништа не разумем.

– Па тако, госпоја, има једна предзнак – снебивљиво појасни Федосја.

Глупости – рече Серафима Александровна.

Није хтела више да слуша. Какав сад предзнак? Поста јој не толико страшно колико неумесно да је једна сујеверица узнемири.

– Знам ја да господа не верују у то, али кажем вам, није добар знак – туробно ће Федосја – све се крије, све се крије госпођица...

Одједном заплаче, јецајући.

– Крије се, крије, па ће се и сакрити, анђеоска душица, у хладну речицу – говораше она, бришуђи сузе кецељом и истресајући нос.

– Где си то чула? – строго, промуклим гласом упита Серафима Александровна.

– Агафја – одговори Федосја – а она зна...

– Зна врага – срдито рече Серафима Александровна, желећи, очевидно, да се одбрани од изненадног немира. – Какве су то глупости. Молим те да ми убудуће не долазиш са таквим измишљотинама. Иди сад.

Федосја, увређена и суморна, изиђе.

Каква глупост, Леночка да умре, мислила је Серафима Александровна, трудећи се разумом да савлада осеђај зебње и ужаса. Те жене из своје неукости верују у све и свашта. Између дечје игре и дужине живота не може бити никакве повезаности. Те вечери се трудила да се нечим запосли, али мисли су јој се непрестано враћале на то да Леночка воли да се сакрива...

4

Следећег јутра, обузета радосним бригама о Леночки, Серафима Алекдандровна заборави на јучерашње Федосјине речи. Када је ушла у дечју собу, Леночка се већ била сакрила под сто и отуда викала „уја“. Серафима Александровна се одједном уплаши. И мада је одмах прекорела себе због тог неоснованог, сујеверног страха, није прихватила игру. Трудила се да пажњу детета одврати на нешто друго.

Леночка је послушно дете. Ради све што мама каже. Али мало-мало па се сети своје омиљене игре. Како јој само не досади једно те исто – да затвара очи и сакрива лице. Можда код ње није, мислила је Серафима Александровна, развијена радозналост према спољашњем свету, као у друге деце? Ако је тако, да то није знак слабости организма? Зачетак несвесног одбијања да се живи? И сама помисао на игру жмурке поста јој мучна. Тим мучнија што јој се ипак играло – нешто је вукло да се или сама крије или да тражи своју Леночку. Беше је стид пред Федосјом и пред самом собом што је напречац прекинула са играњем. Мучећи се као због некаквог греха за који знаш да се не сме чинити а ипак га чиниш, Серафима Александровна је неколио пута сама отпочињала игру скривалица. Беше то тежак дан.

5

Леночка се спрема да спава. Очи јој се склапају од умора док се пење у свој креветић. Мама је покрива. Леночка пружа своје нежне ручице да загрли маму. Мама се нагиње над њу. Леночка, сва снена, пољуби маму и спусти главу на јастук. Сакривши руке под јорган, прошапута:

– Ручице, уја.

Мајчино срце замре. Леночка лежаше тако мала и тиха. Уз слабашан осмех затвори очи и сасвим тихо рече:

– Очице, уја.

А затим још тише:

– Леночка, уја.

Са овим речима је заспала, притискајући образ уз јастук. Мајка ју је посматрала нежно и забринуто. „Ја сам мајка. Зар ја да је не одбраним?“ Замишљала је најразличите невоље које могу снаћи дете. Те ноћи се дуго молила али стрепњу није одагнала.

6

Прође неколико дана. Леночка је назебла. Серафима Александровна је била одсутна пар сати, дадиља није пазила и Леночка се заиграла крај отвореног прозора. Ноћу се јави температура. Чим је Серафима Александровна угледала врелу, немирну, напаћену Леночку, на ум јој паде злослутно знамење – и Серафиму Александровну намах обузе очајање.

Позваше лекара, учинише све што треба у таквим случајевима – али наступало је оно неизбежно. Серафима Александровна је покушала да се теши надом у оздрављење. Када ће се опет смејати и играти њих две? Али, то јој се учини неостваривом срећом. Леночка је слабила из часа у час.

Лекар и Сергеј Модестович претварали су се да су спокојни, да не би уплашили Серафиму Александровну. Њихова неискрена лица избезумљивала су је баш као и Федосјино злослутно јецање и пребацивање:

– Скривала се, Леночка, скривала...

Мисли Серафиме Александровне беху смушене – она није схватала шта се око ње дешава.

Леночка је сва горела и повремено падала у бунило. Када би долазила свести, подносила је бол са нежном кроткошћу и осмехивла се, да мамица не помисли да је озбиљно болесна.

После три дана Леночка је сасвим малаксала. Али није схватала да умире.

Гледала је у мајку замућеним очицама и тепала једва чујним гласом:

– Уја, мамице, тражи ме.

Серафима Александровна сакри лице иза завесе креветића. Жалосније од тога не беше ничега.

– Мамице! – позва опет.

Серафима Александровна се наже над њу. Својим мутним очима Леночка последњи пут погледа мајчино бледо и очајно лице.

– Мамица је бела – прошапута.

Потамне бело мамино лице. Леночки све постаде тамно. Стеже ручицама крај јоргана и шапну:

– Уја.

Нешто јој запе у грлу. Леночка отвори и затвори побледеле усне и умре...

Чудно отупела, Серафима Александровна остави Леночку и изађе из собе.

– Леночка је умрла – саопшти мужу муклим гласом.

Сергеј Модестович пребледе. Поразио га је страшни мир на лицу Серафиме Александровне.

7

Леночку положише у мали ковчег. Серафима Александровна стајаше и гледаше у мртву кћер. Сергеј Модестович приђе, тешећи је уобичајено брижним речима и покушавајући да је одведе од ковчега. Она се смешила.

– Ти само иди. Леночка се игра. Сад ће она.

– Сима, драга, немој да мучиш себе – шапатом је говорио Сергеј Модестович – треба се помирити са судбином.

– Сад ће она – тврдоглаво понови Серафима Александровна зурећи у малу покојницу.

Сергеј Модестович се осврте: плашио се свега непристојног и смешног.

– Сима, драга – каза – то би било чудо а чуда се данас не дешавају.

Изрекавши ове баналне и неумесне речи, Сергеј Модестович магловито осети да оне не одговарају ономе што се овде одвија. Узе жену под руку и пажљиво је одведе од ковчега. Серафима Александровна се није опирала. Лице јој беше спокојно, очи суве. Отиде у дечју собу и обиђе сва места где се Леночка некада сакривала. Сагињала се завирујући под сто или кревет, и веселим гласом дозивала:

– Где је моја девојчица? Где је моја Леночка?

Потрази није било краја. Федосја је утучено седела у углу. Изненада јекну:

– Крила се, крила, Леночка, анђеоска душица.

Серафима Александровна задрхта, застаде, погледа је у недоумици, заплака и полако изађе из дечје собе...

8

Сергеј Модестович је журио са сахраном. Бринуло га је женино понашање. Схватао је да је Серафима Александровна страшно потрешена изненадном несрећом и, плашећи се за њено психичко стање, сматрао је да Леночку треба што пре сахранити.

Тог јутра се Серафима Александровна посебно свечано обукла. У соби се скупило много света. Са неком тежином у глави упути се Серафима Александровна према одру. Леночка као да се осмехивала. Мајка положи образ на ивицу ковчега и шапну:

– Уја, девојчице.

Девојчица не одговори.

У то поче некакво комешање, туђа и сувишна лица нагоше се над Серафиму Александровну, неко је придржа. Леночку некуд понесоше.

Серафима Александровна се усправи, смушено уздахну и позва:

– Леночка!

Односе њену девојчицу. Она се избезумљено баци за ковчегом. Задржаше је. Она се отетура до врата кроз која су односили Леночку, седе на под и гледајући за њом довикну:

– Леночка, уја!

Затим промоли главу кроз врата и поче да се смеје.

Девојчицу су журно односили од мајке. Тужна поворка постаде налик на бекство...

1896

С руског превела Драгиња Рамадански