Slobodan Ilić
Gramofon
Otac je uvek kada bi se vraćao sa posla donosio neke stvari koje bi našao usput. Niko od moje porodice nije voleo tu njegovu naviku jer je ona značila gomilanje nepotrebnih stvari koje nisu bile ni od kakve koristi. Ali otac nije odustajao, to je bila njegova igra, igra protiv smrti.
Onda je otac jednog dana doneo gramofon. Otac je najčešće bio glup i to su svi u porodici znali, ali kada je doneo gramofon, svi smo se iznenadili. Nismo znali čemu ta sprava služi, čemu taj komad u kući kada su svi njegovi pronalasci uglavnom bili ostavljani u šupi koju je on voleo višeo od bilo čega pa i od nas.
Majka je bila gluvonema, sestru njegovi pronalasci odavno nisu zanimali, a otac, njemu bilo važno samo da donosi i skladišti stvari bez nekog određenog pravila. Ja sam se uvek čudio njegovim pronalascima koje kupio pored puta i stalno sam očekivao očev povratak sa posla, jer me je on uzbuđivao toliko da sam se uvek pre nego što se on vrati s posla skrivao u šumi ispod kuće. Bio sam stidljiv, kao što sam to i do danas ostao.
Otac mi nikada nije bio toliko važan kao ni ostali deo moje porodice. U to vreme za mene je bila najvažnija šuma ispod kuće u kojoj sam radio svašta, ali najčešće sam ležao na nekim devojčicama, i tako uživao u našim spojenim telima, koja su, istina, bila vrlo mlada ali takođe propadljiva, kao i sve ostalo blisko čoveku.
Kako rekoh, onda je došao moj otac sa gramofonom, koji je bio vrlo čudan u odnosu na druge zato što je imao gomilu nekih mogućnosti, koje su bile strane klasičnim gramofonima. Majka nije reagovala na to, kao ni moja sestra, ali ja sam iz šume video da je to nešto što nikada do tada nisam video. Znao sam da je to bilo nešto sasvim drugačije od ostalih očevih govnarija koje je donosio kući, tek da bi nešto doneo.
Sedeli smo za ručkom, i dok je otac glodao pileći batak, ja sam još uvek bio kod supe, ali sam prvi put za ručkom video oca kako deluje samopouzdano, kako deluje kao pravi otac. Nisam znao kako deluje pravi otac, ali ovaj moj je delovao tako kao neko ko je imao odgovor na svako pitanje.
Onda je otac rekao da je danas pri povratku kući u nekom kanalu ugledao gramofon i kao je to jedan od njegovih najvećih plenova te godine. Jer, otac, je uglavnom donosio šrafcigere, navoje, probušene lopte, dečije igračke poput automobilčića bez točkova ili nešto slično.
Jeli smo u tišini kao i obično sa povremenim pogledima na oca koji je uvek delovao zadovoljno. Mogao sam da naslutim da je imao puno prava za takvo njegovo ponašanje jer je pored posla kojim se bavio, dakle baštovanstvom, svakog dana nalazio po neku stvar koju bi doneo kući, i tako vrlo vešto spajao rad i hobi. On je veoma držao do svog hobija, iako je voleo ruže, ali ne u cvatu, već kad ih orezuje, kada ih, kako bi on to rekao, uništava kako bi ponovo rasle.
Dobro. Onda je otac završio glodanje i objavio da ga svi čujemo, "Danas je bio gramofon".
Uvek je tako bivalo. Posle ručka bi rekao šta je bio njegov plen. Najčešće bi to bila rečenica, "Danas je bio šraf".
Ovog puta izgledao je drugačije, njegov osmeh bio je pravi osmeh, osmeh u kome se zaista mogao videti smeh, u kome se moglo videti zadovoljstvo.
Otac nikad nije držao do svojih plenova. Malo je pričao sa nama, i nikad ga nije interesovala muzika. Ako bi i nekada zapevao u društvu, to bi se svelo na nekoliko fraza iz popularnih pesama posle čega bi nastavio sa mrmljanjem što je opravdavao kao neophodni prisustvo baritona. Nije on znao ništa o baritonu, ali je delovao kao da sve zna, pa i to o baritonu.