Atila Jas
Vlastita soba

Razračunao sam se sa svojom muzom, jedan, dva, tri. Posmatrao proticanje sekundi tokom kojih je pobeleo od mene obožavani, ljubljeni, fini, tanki vrat, ubledelo lice ispod zatvorenih očnih kapaka. Jer očne kapke je zatvorila tada kada sam dospeo iza nje, a od mene dobiveni svileni šal položila je na svoje nago telo. Pustila je, kao da je želela da preda baš sve, ponudila sebe samu, da prodrem u najveće dubine naših zajedničkih tajni, u nju, da je učinim svojom. Pustila je da s njom činim bilo šta, predaje se, neka je koristim onako kako to meni odgovara. Pustila je da iz nje istisnem vazduh, dušu. Sve sam, dakle, trebao da uzmem, zato sam ubio ovu divnu mladu ženu, moju ljubavnicu. Nisam mogao da dopustim da bude još nečija, da bude u dodiru sa svetom mimo mene, da mimo nje i ja budem u dodiru sa drugim, nije bilo drugog rešenja, mogućnosti, nisam mogao da dopustim da budem još nečiji. Ne postoje dva života. Ne postoje drugi. Nisam umeo da pronađem drugi izlaz, sve smo dali jedno drugome, dogodilo se sve što se između muškarca i žene može dogoditi u jednoj redovno posećivanoj hotelskoj sobi, u jednoj vlastitoj sobi, koja je život sam. Odakle su polazili i kuda su se vraćali naši putevi. Srčana komora, u kojoj pulsira i meša se krv. Stanište duše. Bol, nedostajanje kada nije mogla da bude sa mnom, uvećavali su se do ludila i pri našim susretima kidali smo, cepali jedno drugo, odeću, meso, dušu. Drugi put smo satima sedeli u tišini na noćnoj terasi, razmenjujući jedino duge, vrele poljupce. Nisam želeo, nisam mogao da podnesem da ne boli, da se smanji, da popusti taj osećaj. Moje misli su se, naravno, neprestano šunjale oko nas, htele su da nas upozore da će iz toga biti nevolje i znao sam da od njih nikada više neću moći da se oslobodim, ali ipak ih nisam poslušao. Na tragu su mi, osećam njihove poglede na svojim kretnjama. Ali, one mi još ne prilaze bliže, ne napadaju me. Znam šta žele, da me upozore na moje greške, pogrešno shvatam neke osnovne stvari, sreća i patnja, ipak, nisu jedno, treba da im verujem, zažaliću, takve su. Ubio sam svoju muzu, svoju ljubavnicu, jer više nije pružala ni nadahnuće ni inspiraciju, već samo sebe, u potpunosti. Nedeljama nisam napisao ni retka, viđao sam samo nju, želeo sam da je vidim, pa bila ona tamo ili ne. I bolelo je, krvarilo moje srce zbog toga što sam to morao da učinim. Sada je na mene red da je stignem. I da ponovo budemo zajedno. Soba mojih sećanja ovako je zauvek njena. Biće tamo u svakom mom pokretu kad budem okretao gramofonsku ploču, u svakom mom zabludelom pogledu koji će pogoditi planinske vrhove koji se uzdižu sa druge strane prozora. Čuje se laka šlager-muzika, jedan dimljivi, prigušeni ženski glas peva o ljubavi, valjda. Čekam. Jer mekoća muzike me, poput njene ruke na mom znojnom čelu, smiruje. Svaku nepodnošljivu grešku, na žalost, moguće je podneti. Treba nekako da nadživimo sami sebe, da se probijemo iz sopstvenih okova. Ukoliko se može. Progonitelj svakog časa može da se pretvori u progonjenog, samo što još ne zna da treba da uhvati, da progoni, ubije i konačno nadživi samog sebe. Jer oskudica i prsti muzike pulsiraju po mojoj slepoočnici. Čekam.

Prevod: Predrag Popović