Miloš Latinović
Gospodin Polen u halbcilindru odlazi na reku

indikacije za pozorišnu igru

za Mariju Šimoković i Jožefa Nađa

Gospodin Olivije Žan Polen zatvorio je, u kvarat do pet, po podne, vrata svoje kuće, koju je zvao - jazzbina i krenuo preko Ribarskog trga, na kojem je žena u debelom kožnom prsluku, glave povezane maramom boje blata, prodavala sir i mleko.

Oblaci su spremali kišu. Jesen je mirisala u krošnjama breza.

Gospodin Polen hodao je lagano, kao da mu svaki korak predstavlja napor, zabadajući pre svog stopala vrh crnog ambrela u zemlju, kraj puta od izlomljene crvene opeke. Ovo je najviša tačka u varoši. U ovu hridinu, od peska , udarila je ogromna bukva, isčupana iz zemlje u vreme nepogode u Karpatima, a onda nošena silom Tiske vode, do ovih obala. Na tom deblu plutao je danima. Odakle, nije znao, kako još manje. Ovde je ponovo video nebo i žandarmima rekao, kao svoje da izgovara, ime - Olivije Žan Polen, koje sigurno nije pripadalo njemu.

Iznenadni krik vetra pomeri mu halbcilindar, i on ga palcem i kažiprstom, hvatajući za kratak obod, popravi.

Hodao je dalje, ne mareći za one koji su ga gledali iza prozorskih zavesa, preko niskih zidova i kroz krošnje višanja.

Nekoliko klinaca igralo je karajcarice. Svađali su se bučno i tukli surovo.

Imre Mesaroš, lokalni brica i pijavičar, izleteo je pred njega i gotovo ga udario biciklom, koji je vozio krivudajući. Za njim je ostajao oštar trag palinke, kojom je naplaćivao obavljeni posao. Bila je subota.

Na uglu kod Biblioteke, na sredini raskrsnice, u prašini, umesto saobraćajca, stajao je gramofon. velika, sjajna crna kutija s mesinganom trubom. Ploča se vrtela nemo. Gospodin Polen gledao je ovaj prizor nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo, popravio tanku kožnu kravatu i zategao krajeve iznošenog odela...

Na kraju sokaka beše vinski podrum. Dvokrilna drvena vrata na ulazu, kao raširene ruke. Uz dubine stizala je svežina. Pred podrumom za drvenim stolom sedela su trojica. Gospodin Polen im se nije javio. Naslonio se na grubu dasku zarivenu u koru bagrema.

Pivo je poručio crtajući po vazduhu obrise čaše. Svetlo pivo s debelom kragnom bele pene. Veliku oznojanu kriglu.

Prećiće ćutke, nereagujući, na dobacivanja trojice pijanaca, više će ga nervireti muva što ljubi debele usne njegove čaše.

Ispija lagano, ostavljajući da mu se skore bele nausnice.

Novčanicu izvadi polako i stavlja na šank.

Bez pozdarava bi krenuo dalje, prema gradskoj kući, vođen mirisima večeri.

Verglaš je okretao ručicu instrumenta. Bez zvuka.

Kupio bi sladoled, strpljivo čekajući u redu sa dečurlijom, koja ga je gurala, stajala na vrhove prstiju, udarala u cevanicu i muda. Zimi bi umesto sladoleda kupio ušećerenu jabuju, veliku i crvenu, kao sunce što zalazi iza rečne okuke.

Jedući sladoled, spustio bi se kroz Narodni park, do nekadašnje kafane Vigado, koju je projektovao arhitekta Šandor Čuka. Seo bi na klupu, sa koje se otvarao vidik prema kući od žute opeke, u kojoj će pola veka kasnije Jožef Nađ, prikazati Bihnerovog, Vojceka. Kafana Vigado beše karakterističan banjski objekat u švajcarskom stilu, namenjen plesovima, balovima i raznim predstavama. Na jednom plesu upoznao je Karolinu Nobel, mladu pijanistkinju, koja je u banju došla, kao pratilja svoje teško obolele tetke. Beše to ljubav na prvi pogled, koja je završila tragično.

U oproštajnom slovu, koje je napisala na poleđini banjske razglednice, i koje je Žan Polen zauvek čuvao u unutrašnjem džepu svog jedinog odela, stajalo je da njihova ljubav produkuje sablazan i da se od te sramote može osloboditi samo nestankom.

Olivije Žan Polen, mislio je da su tetka i Karolina otišle, tajnovito i u žurbi, ali kada je video bolničare i bele čaršave umrljane krvlju, shvatio je da Karolinu Nobel nikada više živu neće videti.

Sećanje na tu, ružnu i bolnu, epizodu natera ga da naglo ustane s klupe i žurnim korakom napusti Narodni park i pođe prema reci.

Miris vode i skorelog blata stizao je do njegovih nozdrva.

Ugledavši reku usporio je korak.

Potražio je njegovo omiljeno mesto, kod rečne okuke. Zaustavio se. Oblaci su spremali kišu.

Tišina je bila tako puna.

Glumci su upravo uvežbavali predstavu

Traženja zvuka telima u crnim odelima za pogreb ili svaku priliku i halbcilindrima crnim poput svakodnevice.

Gospodin Polen stajao je i tek povremeno bi palcem i kažiprstem uhvatio obao halbcilindra, kao da se nekome javlja, a onda bi se naglo okrenuo i raširio ruke. U tom trenutku iz gramofonske trube, izlila bi se magična muzika Fuera dua, vergl na trgu pred gradskom kućom, ispričao bi svoju dosadnu priču, čak bi i zviždukanje brice Imreta bilo jasno, kao i zvona što su označavala večernje.

Na sceni gde su glumci probali svoju predstvau se pojavio bilbord sa slikom Krik Edvarda Munka, bio je to drugi znak oslobođenja zvuka.

Olivije Žan Polen stajao je tako nekoliko trenutaka, osmeh na njegovom licu beše grč.

Spustio je ruke i okrenuo se prema reci.

Gramofon je zamukao, stajao je na raskrsnici poput saobraćajca, vergl se okretao u prazno, Imriška se pijan stropoštao niz nasip, zvona su ljubila ptice...

Tišina je opet postala tako puna.