Laura Barna
Za Aleksandra Šarenca i Mariju Šimoković, Soba sa pogledom na...
"Slika sa pogledom na Magrita"

1.

U sliku se ulazilo kroz prozor neobične kuće; do prozora neobične kuće se stizalo predelima. Ovo je slika sa pogledom kroz prozor neobične kuće na predele. Tamnice su te 19.. punog meseca bile prepune - no, spočetka bih da budem sasvim precizna: sijesta, 23. avgusta 19.. - zato su Magrita bacili u veoma neobičan podrum još neobičnije kuće. Ako se neobičnost kuće ogledala u oblicima i formama (zapravo, uvijala se u kamenu spiralu, sužavala u sasvim oštar alabasterni špic), podrum je bilo gotovo nemoguće opisati, u stvari, u neopisivosti je i počivala sva njegova neobičnost. Dakle, Magrit je zatočen, i to greškom - što posebno naglašavam - u jednom takvom podrumu. Razbuđen, stajao je pred kamenom spiralom, odmah potom, dvojica mrzovoljnih golijata u halbcilindrima bez promišljanja, gurnuše ga u mračnu izbu kroz cilindričan otvor, a čiji je promer morao biti tek neznatno širi od njegova ionako, preko svake mere, omršavelog tela. Premda je unutrašnjost neobične kuće bila, van očekivanja, sasvim uobičajena: spiralno stepenište s balustradom nestajalo je u alabasterni špic, te nekolicina vrata s gotskim nadvratnikom od mutnoga stakla iza kojih su probijali mlazevi svetlosti, u belim pregrštima rasipali se po podu od grubo tesanog kamenja. Neobičnu kuću su opseli ravno svetlost i tama. Dakako, ima i jedna prednost ovog iznenadnog i misterioznog utamničenja. Elem, za malobrojne poznanike Magrit je, valjda, konačno otputovao u svoje predele. Doduše, imao je popriličnu muku kako da najcelishodnije obrazloži postojanje takvih predelâ, upinjao se iz petnih žila da dočara draži pustoši i beznađa, i sebe je tada nemilice srozavao u našim očima u stradalnika sopstvenih perverznosti, ali smo ga ipak svi pažljivo slušali (verujem više iz sažaljenja).

Golijati u halbcilindrima nemo su zavrtali cilindar.

2.

Napipah zidove. Bili su začudo suvi, premda sam do gležnjeva zapao u glib i raskvašenu zemlju. Ubrzo spoznah svu bedost skučenog prostora; naime, mogao sam raširenih ruku doticati suprotne zidove (tada i zametih sasvim neobičnu pojavu: jedan zid je bio kudikamo hladniji od ostalih). Nastavio sam dalje da pretražujem ne bih li odredio kakvutakvu orijentaciju. U podrumu nije bilo ničega sem nevelike posude s poklopcem od oštro sečenog lima (njegovu oštrinu sam, nažalost, odmah osetio na svojim prstima, potom i slab mlaz krvi niz nadlanicu); po nesnosnom zadahu shvatih da je reč o posudi za nuždu; odgurnuh je u stranu s gađenjem; jeza mi je ledila kosti pri pomisli da ću morati da odstojim ili bar odčučim danima, zgrčen, uglibljen. Ali, zar nije možda baš na ovom istom raskoraku doskora stajao neko drugi; svež zadah izmetina govori da jeste, svejedno, nisam se umirio; pogledao sam u tajnovito ledeno isijanje; zaokupila me misao o uzroku ove neobičnosti; jedan zid, čak ne i ceo već njegov omanji četvorougaoni odsečak. Odlučih da se pomno pozabavim njime, svestan svog nezavidnog položaja i besomučno sporog oticanja peščanika. Ponovo sam napipao kamene bridi; na zaprepašćenje, slabašno titranje ledenog vazduha zagolicalo mi je jagodice. Umetnut je! neko ga je uspeo pre mene da otkrije, izvuče, najverovatnije da bi prikrio tragove on ga je i vratio, prethodno je, razume se, za golijate u halbcilindrima misteriozno nestao odvučen opakošću kobne kuće. Upreh svu snagu, gurnuh ga leđima i zadnjicom; teško zastenja kamen o kamen; pomični izvor nade jamačno je postao ključ mog izbavljenja. Svom snagom se obruših na njega; osećao sam već dah svežine na svom licu, ramenima, zasipao mi je nozdrve. Gurnuh jače. I već je iskočio iz svog ležišta, klatio se uz jecaj; učinilo mi se da se podsmeva mom nadalačkom naporu. Osetio sam da polagano klizim sa njim; vazduh je već sasvim zaokupio smradove; svetlost razredila tminu. Tek sam tada spazio njegovu izuzetnu boju; izgledao je kao svetlucavi smaragd, čak mi se učinilo da je providan; spazih i procep koji je već dosegao širinu mojih pesnica. Odgurnuh ga nekom nepoznatom silinom za koju do sada nisam ni slutio da je posedujem, što me nagnalo da posumnjam u nečiste đavolje prste (ko zna šta će da potražuju zauzvrat); ali nastojao sam da ubuduće odagnam svako nenadano prispelo iskušenje kao zlu pretnju već izvesno skorom izbavljenju. Ledeni kameni odsečak iznenada se izobrazio u oazu zvukova, boja i omamljujućih mirisa; nepodnošljivo me dražilo neko čudnovato osećanje preživljenog iskustva kojem sam se bez otpora stao potčinjavati. Ustuknuh. Ruke su mi mlitavo visile niz telo; mirno sam posmatrao odraz svog kiselog osmeha kroz pramenove smaragdnog svetlucanja. Pomerio se, za još pedalj, sâm! Đavolja rabota! ali odraz je pokazivao ukočenost moga tela, kiselog osmeha, mlitavih ruku. Neverovatno! poskočih u mestu (u stvari, bar mi se činilo da jesam), dok mi se doživljeno iskustvo bezobzirno razmeštalo telom, uzimalo ga u posed. Zagledah se u odraz: ruke su i dalje mlitavo visile, taj kiseli osmeh kao da se naprasno zaledio, iako sam bio ubeđen da mi se usne nesumnjivo miču. Podigoh ruku da ih dotaknem; u odrazu ruke mlitavo miruju, kiseo osmeh nepomičan. Iza kiselog osmeha belasao se čarobni breg usamljeničke taštine - prepoznah predele - reka je nepomična iako sam sasvim jasno razabirao hučanje, povremeno zapljuskivanjekamenja; video sam blede muškarce u pogrebnim odorama, iskasapljeno truplo mlade žene na purpurnom odru, sa starinskog gramofona sa trubom svirao je laki valcer, kofer od zmijske kože kraj crvotočne zatvorene škrinje na kojoj je stajala samo jedna jabuka, posmatraju ih senke, hujanje vetra ih je zaobilazilo; pregršti modre prašine u nepomičnim nanosima. Oni su moja tvorevina: predeli perverznog izmaštavanja. Zgrozih se. Moja razgolićena nakazna senka avetinjski se učaurila u beživotno tkivo predela pomućene svesti. S preostatkom moći rasuđivanja pokušah da spoznam svu ispraznost i jalovost nepomične svetlosti, nepomičnih mirisa, nepomičnih boja, ukočenih odraza. Mučeći se, poželeh da povratim podrumsku tamu sa zadahom izmetinâ, mrzovoljne golijate u halbcilindrima, alabasterni špic; učiniše mi se umilnija no ikada lica malobrojnih poznanika; u glavi mi je nejasno tutnjao eho njihovih horskih glasova: zaista je pronašao predele!