Igor Lazin
Zakopani
Zašto sam ovde, pomisli Džo, stojim tako ..., dugo ovde a jutros sam se probudio prilično odmoran, doručak, kafa i sve ono što volim.
Ne razumem...
A i onaj tip preko puta mene, šta će mu pobogu ta mreža u ruci? Oooo, i vidi ti samo, ima isti polucilindar kao i ja.., ili je možda samo neverovatno sličan mome? Halfcilinder, ili kako se to već kaže. Zašto me samo tako gleda?
Džo se danas malo čudno ponaša..., šta ja znam, trebalo bi ući unutra i pogledati šta se to tamo događa - grozničavo je razmišljao Gejč. Da uđem sam? Ne, bolje ne. Možda Džo ima neku bolju ideju. Hmmm...
Trebalo bi da odem odavde..., mada, razmišljao je Pol, volim ovu sobu. Odkako sam se preselio ovde...
Ne, ozbiljno, zašto sam ja ovde? Samo stojim. Da krenem i udarim onog tipa po glavi..., ma ne..., nije u redu, pomisli opet Džo. Samo zato. Što. Glupo.
Zakon, moral i sve ostale lepe osobine*..., pomisli čovek broj 1.
Šta će sada da uradi?, razmišljala je Lili. Baš je neprijatno....
Sve one silne žrtve koje sam video ..., policajac!?...ha, ha, ha... ma daj! Nemam pojma. Počinju noge da me bole. Šta kog đavola Džo radi??? Da uđem sam?
Ja sam žena..., žensko biće..., mogu i majka da budem, razmišljala je Lili. Mislim da to njih, muškarce uopšte ne interesuje. U svakom slučaju stvarno je neprijatno.
...koje su raznoliki i veoma inteligentni ljudi prodiskutovali u tolikim knjigama*...,nastavi misao čovek broj 2.
Ja postojim, pomisli opet Džo. Zar ne?
Hmmmm. Pročitao sam negde da tajni agenti imaju specijalne novčiće u kojima su sakrivena mala sečiva, za slučaj bega, ili bi nožiće u posebnim kutijicama sakrivali u rektum.
...da bi došli najzad na to da kažu da je ipak svako igrao prema svom ličnom bumbumu i da je bio u pravu za svoj lični bumbum*..., nastavi dalje misao čovek broj 3.
Nema vremena za gubljenje. Treba reagovati brzo, pomisli Gejč. Ali kako?!
Stojim ovde bez i jedne misli u glavi. Sam sam sebi dosadan. Pole, dosadan si..., tja, mogao bih da kupiš novi gramofon. Ili možda da se okupaš? Hmmm..., opet bežiš od sebe. Šta je Pole, trta, strah?
Šta nameravam da učinim?, pomisli opet Džo. Šta ću da uradim. Šta da radim.
Žana je verovatno kod kuće. Nazvaću je i otići do nje. Hladno mi je. Da ga pozovem ipak da dođe i ugreje me? Nisam sigurna. Nervira me ova tišina.
Otići ću. Neću. Hoću. Prijatne su ove pantalone, volim da se šetam u njima. Ipak lepše je posmatrati svet kroz prozor. Ili..., da kupim novi šešir?
Strah me je da se pomerim, pomisli Gejč.
Postojim a kao da ne postojim, zamisli Pol. Pa ipak sve je tako komotno i šal i krevet i cipele, zidovi..., sve.
Neću više, pomisli opet Džo. Ovakav život mora da se prekine. Da lepo kažem dosta i gotovo. Idem ja odavde. Hmmmm. Pa..., pa ipak sam zbog nečega ovde došao. Imam čak i pendrek u ruci. Glupo..., i šta ću reći Gloriji? Znaš srce stajao sam tamo celo po podne i merkao nekog tipa koji je ličio na mene. Hmmm..., ne moram ja njoj ništa da kažem..., ionako će rano da ode na spavanje.
Usamljenost. Pa ipak ja sam još mlada, pomisli Lili. Sparno je ovde. Sparna-prozračnost.
Da li sam ja zao? Dobar... ili šta ja znam, razmišljao je Pol. Hmmm. Ne volim svoje nokte. A recimo da imam sifilis? To bi bila prava tragedija.
Šta žele muškarci?, zapita se Lili.
Kao da je neko nešto rekao?..., hmmmm, pomisli opet Džo.
Hmmmm. Kao da je Džo nešto rekao?, pomisli Gejč. Ne mogu da verujem da ovako traćim najbolje godine..., najbolje godine svog života.
Ali dok je života, ** pomisli čovek broj 1.
...dotle je i nade, ** pomisli čovek broj 2.
...jer u životu leži seme svega, ** pomisli čovek broj 3.
Zagušljivo je, ipak ću da izađem odluči Pol.
Nastaviću ovako..., pomisli Lili. I dalje.
Gde?, upita se Gejč.
Zašto?, zapita se Džo.
Kraj