Oto Tolnai
Uvodni esej o prozoru

(Skica predavanja održanog na kanjiškoj spisateljskoj koloniji)

Kada me je Ištvan Besedeš zamolio da mu pomognem da pronađe neku takvu sliku koja bi se mogla izdeliti, presaviti, iseći na više delova, najpre sam, naravno, smesta pomislio na Boša, Brojgela, Pjera dela Frančesku.

Posedujem knjige o Bošu koje sam kupio samo zbog toga što uveličavaju zanimljivije, uzbudljivljije pojedinosti negoli druge. Nedavno sam u Roterdamu video jednu izložbu na kojoj su oko Brojgelove "Vavilonske kule" okupili sve slike koje elaboriraju taj motiv i temu. Ljudi se poput mrava kotrljaju, trse, po spiralama kule. Bože moj, kada bismo ih samo mogli pojedinačno ispitati!

Čuvam jedan izrezani fragment "Heraklove bitke", čuvene freske Pjera dela Frančeske iz Areca, koji prikazuje jedan jedini, zapanjujuće nepokretni, bezvremenski (metafizički) prizor: kako jedan vitez svojim bodežom dotiče unazad zabačeno grlo drugog viteza, te krv kako šiklja. No uistinu svaki momenat znamenite freske zapanjujuće je statičan, bezvremenski (metafizičan), iako se nalazimo u središtu jedne bitke, dakle usred apsolutnog kretanja - vrat viteza koji pada na zemlju presečen je ispod zatiljka i krv upravo teče tek u dva-tri ogranka. Vitezovi Pjera dela Frančeske su lepi, njihovi pokreti su, upravo poput u Parizu i Londonu osmotrivih prizora velikih bitaka večni, nalik onima na nekoj kubističkoj slici, ili pak lepo opservabilni, razgledljivi, poput kiparskih ansambala - videti i opisati ih predstavljalo bi uzbudljiv i poučan poduhvat, pošto i mi sami kao da se nalazimo nepokretni usred jednog metafizičkog sukoba (rata).

Nakon toga smo sa Ištvanom Besedešom razmišljali o tome da bi našem cilju možda bolje odgovarala jedna tzv. moderna, iz XX veka potičuća slika.

Razgovarali smo o tome da je XX vek svoje vreme prvenstveno proveo u materijalnim, gestualnim studijama, slikari su eksperimentisali poput naučnika tog doba, poput bračnog para Kiri, koji su kuvali uranov smolinac, bezgranično ga uparavali, sve dok Radijum nije počeo da zrači, poput atomista koji su na koncu, uz pomoć vojnika, na nebo iznad Hirošime naslikali raspamećujuću pečurku.

No tada su mi na pamet pali metafizički slikari (de Kiriko i sl.), a potom sam pomislio na Dalijevu sliku "Sudar Tevtonaca", koju je Šejka, veliki teoretičar integralne slike, toliko voleo, tako nadahnuto kritikovao, studirao.

Kasnije sam tokom našeg razgovora predložio Baltusovu sliku "Ulica". Da - rekoh - "Ulica" je ona slika koju tražimo. Nije slučajno njenog mladog slikara u svom genijalnom napisu Arto direktno uporedio sa Pjerom dela Frančeskom.

I tada se sa mnom zbilo nešto posebno. Naime, palo mi je na pamet da je u Njujorku, u Muzeju moderne umetnosti, sučelice "Ulici" priređivač postavke okačio Magritovu sliku "Ugroženi ubica". Kad god dođem u taj deo muzeja uvek osetim kao da su tu salu uredili baš za mene, i zaista - kada sam sedam godina nakon moje prvobitne posete iznova posetio Muzej, zapazio sam i to da je mesto ostalih slika, njihov raspored, bio u potpunosti izmenjen, promenile su se, iščezle i slike, dočim se moja sala afirmisala kao bezvremenska.

Da - rekoh - imam je, i već sam trčao po Magritov album, tim pre što sam se bledo sećao da sam nekada imao jedan pozorišni plakat na kojem je ta slika jednom, dobrano pre kompjuterskih vremena, već bila rasparčana, rasturena na ogroman broj sitnih detalja.

Ištvanu Besedešu slika se dopala, veoma mu se dopala - i on je bio mišljenja da smo pronašli našoj nameri nedvosmisleno adekvatan materijal. Odneće album - reče - skeniraće ga i lepo se latiti deobe, rastavljanja, rasparčavanja. Potom će javiti dokle je stigao, a ja pak - dodao je - dotle neka razmislim o tome kako da ispripovedam jedan kratak uvod o našoj slici mladim piscima u Staroj Kanjiži, koji će pak pisati tekstove o njima dodeljenim, izvučenim fragmentima, slobodne tekstove polazeći od fragmenata.

Reč je inače o prozoru. O tome šta mi (zapravo) vidimo. Kroz prozor. Izvirujući i zavirujući. Tako, uopšte. I konkretno.

Na Ugroženom ubici slika je prozor. Preko slike gledamo unutra. A na prozoru pak koji se vidi na slici, a u čijoj pozadini vidimo sive planine, gledaju u prostor slike.

Zastrašujuće: gledaju nas. Nas koji gledamo sliku.

Kao da je ubica neko drugi. Bilo ko, no drugi. Mada ubica ni ne postoji. Na prvi pogled kao da nema ni mrtvaca. Čini se kao da sa ugla usana nage devojke ne teče krv, već da u ustima ona izazovno drži crvenu ružu.

Besprekorni, delikatni ubica upravo s krajnjim uživljavanjem sluša nežnu muziku. Valjda neku Kozminu kompoziciju, ili pak, ne daj bože, "Tužnu nedelju" Režea Šereša...

Inače je prilično zanimljivo mesto Ugroženog ubice" u samom Magritovom opusu.

"Ova velika - bezmalo dva metra široka slika svedoči o znalačkom formiranju kompozicije i fakture, o samouverenoj manipulaciji slikarskim sredstvima - piše Žoze Pjer. - Sliku su nadahnuli melodramatični krimići, popularna petparačka štiva tipa Fantomas, jeftini kriminalističko-avanturistički romani u nastavcima - Nik Karter npr. - koji su posredstvom filmovanih varijacija u američkim ili francuskim serijalima privukli umetnika u svoj začarani krug. I to govori u prilog tome da je ova slika jedna od manje nadrealističnih slika epohe, pošto sugeriše jednu kompletnu priču, iako citira samo jedan njen momenat. Njen spokoj mogli bismo nazvati literarnim. No ono od čega je slika ipak ispala dobrom je izuzetan kvalitet izvedbe, njena somnabulna preciznost, krepkost - što je pre čini srodnim "Cariniku" Rusou negoli de Kiriku. Njena "naivnost" neosporno. U velikoj meri je zamislivo da se kod ovakvog slikarstva Magrit definitivno usidri, da iz ove čudesne slike eventualno napravi čitavu seriju, osvojio bi svačije simpatije - ko zna, možda čak i one nadrealista, ili barem nekolicine njih... Ali, nije žudeo za tim, pred očima mu je lebdelo drugačije slikarstvo, te se i u tome krije njegova veličina."

Ipak, ova slika poseduje i jedno drugo mesto. Mesto u istoriji akademskog slikarstva, gde verovatno, ukoliko je nešto takvo uopšte i moguće - zauzima važnije mesto negoli u slikarevom opusu.

Reč je, naime, o jednoj o čoveku naslikanoj slici XX veka. Pošto ne postoji mnogo ovakvih slika, puno takvih slika nije ni uspelo. Odnosno, mogli bismo reći i tako da jedva da je i ostalo slika o čoveku. Kao takvom. Ne mislim ovde prevashodno na portret, već na ceo njegov svet, na ljudski prostor. Izuzev već pomenutih, prikazati nešto pošlo je za rukom Bekmanu, Delvou, te Bejkonu, kao i Hoperu, Vajeu, dakako, Šejki, i možda Hokniju.

Čovek bi iznova i iznova bio raspoložen da govori (priča) o slici, no ona je već dospela u radijus naših mladih pisaca. Oni će već ponovo poslagati. Opisati. Reći. Oni će pričati o fragmentima, štaviše, valjda i o Celini.

Mreža. Močuga. Gramofon. Kofer. No podnne daske i lajsna su ono što je možda najvažnije. Znamo, Magrit je gledajući lajsnu nabasao na stvarnost sveta, poput glavnog junaka Sartrovog "Čamotinje", Rokentena, za vreme ispitivanja korena drveta, na primer.

"Dogodilo se to u jednoj popularnoj briselskoj pivnici - priča Magrit - gde je moje motrenje odjednom postalo nepodnošljivo: opšiv od letvica jednih vrata opskrbio sam tajnim životom i zadugo sam gotovo osećao njihovo postojanje. Užasu srodno osećanje pokrenulo je u meni delatnu nameru spram stvarnosti, spram preuređenja života."

Uprkos patosu i opšivu, opšivu od letvica, imamo posla sa jednom mekom slikom, sa mekim svetom. No on je u toj mekoći potpun. Valjda je upravo ta mekoća dopustila da postane celovit. I mreža i toljaga su pre zasebni. Kao da i nisu namenjeni ovoj delikatnoj figuri koja sluša ploču. Stvarni prozor obrazuju zidovi koji štrče, iza kojih su se skrili detektivi u civilu. U velikom prozoru je, dakle, i mali, tzv. stvarni prozor. Pa ipak, ne vidimo ono što vidimo.

Nazivaju je literarnom slikom, kao što i usled inih razloga takvima možemo nazvati i slike de Kirika, Baltusa, Dalija, Bejkona, Hoknija i Šejke. U Besedeševom poduhvatu biće zaista uzbudljivo to što će pisci napisati jednu literarnu sliku, te je prevesti nazad u stvarnu sliku. I tada će se, valjda, ispostaviti da literarne slike zapravo i nema.

Naravno, Magrit ima i drugih "prozorskih" slika nakon "Ugroženog ubice", štaviše, proučavajući njegovo životno delo imamo osećaj da nije ni slikao ništa drugo do prozore.

Dovoljno je, na primer, pomenuti onu pod nazivom "Na pragu slobode", (na kojoj se mogu videti čak i dva reda prozora, no vidik prema spoljašnjosti vidimo samo na jednoj slici i to onaj na oblake, na koje inače iznutra ukazuje jedan top), "Čovekovu sudbinu", "Pohvalu dijalektike" (na kojoj se prozor otvara prema kući ispunjenoj prozorima), "Dvogled" (reč je o jednom prozoru u oblacima, koji ako se otvori prikazuje tamu, crninu, oblaci su, dakle, naslikani na prozorsko okno), "Skriveni svet" (na kojoj kroz vrata terase gledamo na more, no u sobi je jedna velika stena, meteorit), ili npr. "Mesec berbe" (na kojoj gomila kroz prozor zaviruje u praznu sobu sivih zidova: to su upravo ove figure - među njima je i sam Magrit, i on je jedan od gospode sa polucilindrima, koji se doduše ne spotiče, ne raspada poput Čaplinovih ili Beketovih figura sa polucilindrom, no samo ih jedna vlas deli od njih, koji kroz prozor "Ugroženog ubice" blenu unutra, odnosno ostali likovi te slike, detektivi sa močugama i mrežama, policajci koji takođe nisu drugo do figure sa polucilindrom)...

U napred iznetom više puta sam pomenuo Šejkino ime, njegove kritike, te zato obavezno moramo pomenuti jednog slikara o kome je, izgleda, jedino Šejka imao saznanja - niko drugi ga, naime, već ni ne pominje (ja sam u Njujorku upravo zbog Šejke pogledao par njegovih albuma), što uopšte ne znači da sutra on ne bi mogao postati aktuelan - treba ga pomenuti, jer upravo Šejka, naime, izdvaja njegovu sliku "Prozor" u svom Traktatu objavljenom 1964. godine. Reč je o Ivanu Olbrihtu.

"Slika Prozor prikazuje jedno gusto strukturalno tkivo iluzije realnih predmeta gde svaki predmet predstavlja jednu posebnu strukturu deljivih telesa i gde se opet čestice mikrosveta stapaju tražeći čoveku utočište i zavičaj.... Po tome je Olbrajtht veliki slikar današnjice, slikar koji je jednim pogledom kroz prozor obuhvatio pejzaž našeg vremena."

Vrativši se ovako pitanju prozora, palo mi je na pamet da sam povodom Kostolanjijeve pesme "Odavde iz moje sobe" ovaj problem jednom već razmatrao, kao ulogu prozora u umetnostima.

I sam Kostolanjijev odnos prema prozoru je jedno vanredno uzbudljivo, umalo ne i centralno pitanje. On uvek ima potrebu za prozorskim okvirom, naročito ukoliko piše pesmu. Na kraju sam došao do zaključka da ima potrebu za prozorom zbog toga što se, budući palančanin, nalazi izvan sveta velegrada, on motri kroz prozor, posmatra ga kao da je pozorište, film.

Odaberimo nasumice nekoliko primera:

"Stanuju tamo sučelice. Jedna zelena lampa gori.

I dobro se može videti odavde, iz sobe moje.

Mir i tišina. Kafa i idila svetiljke to je.

Jedno detence katkad mi pilji u lice,

Šta gledam tamo?

(Odavde iz sobe moje)

Zastao bih kraj prozora tužnih

u tišini, gde jedna muva tapka...

(Drevni... davni...)

gledam na ovaj prozor kao pas

i ako bih se popeo, valjda bih tamo zauvek ostao.

(Ružičasta lampa)

Beskrajno, nedostižno stoji slika

u noći.

Kao prazna i čudna pozornica, počivaju glumci.

(Jadikovke tužnog muškarca)

U otvorene domove vidiš kroz prozor.

Ljudi strovaljeno i slepo

vodoravno leže.

(Pijanstvo u zoru)

Krenuo sam u pohođenje pitanja prozora, uputivši se, naravno, i na pojedine slike Matisa i Bonara - a polazeći od jedne takođe Baltusove slike. Od meni najdraže Baltusove slike, od La fenetre, cour rohan.

Pokušavam da je opišem na brzinu, tačnije, da je prikažem. Tim pre što je sada čak i bolje ako ne govorimo o našoj Magritovoj slici. Nju su sada već nasledili mlađi pisci. Segmentiraju je, ili pak rekonstruišu dalje.

Pred otvorenim prozorom, na uglu stola su limeni bokal za vodu, nož, koji bi mogao biti i češalj u obliku noža, kao i jedna velika, bledo-zelena gljivoglava boca kolonjske vode. Sučelice, blizu, jedan intimno-ružičasti zid sobe (reflektovano ružičasto svetlo tog zida daje ton, erotiku slike), sa četiri otvorena prozora, te sa formu boce opetujućim, čak falusoidno nazovljivim dimnjakom u osi slike. Iz sobe, možda upravo sa kreveta, sa francuskog kreveta, odnosno istovremeno iz četiri prozorske udubine vidimo mrtvu prirodu. Analizirajući bocu kolonjske vode treba da mislimo na Ničeove o Parizu govoreće redove "Ecce homo"-a, kao i na one Sartrove o boci parfema iz knjige "Bodler", odnosno o lepoj refleksiji, o spiritualnom kao takvom. No ne možemo a da povodom naše slike i njene čudesne erotike ne mislimo na jedan od najlepših Maraijevih (te time i mađarske književnosti) pasusa iz "Povređenih", kada glavni junak, slušajući Hitlerov govor na radiju, kao da u sučeljenom prozoru posmatra lep francuski film (u jednoj mogućoj literarnoj antologiji o prozoru Maraiju bi dolikovalo prvo mesto):

"U sobi iznad Pariza, na petom spratu, smrkavalo se kada se oglasio glas. Stao sam kraj prozora, rasejano sam slušao glas i radije obraćao pažnju na ono što sam sa njega video - već nekoliko meseci svake večeri u ovom času mladi par koji je stanovao sučelice, u stanu na mansardi jedne sa mojom suvrsničke, no mnogo trulije i ruševnije stambene zgrade, u ovo se doba vraćao kući, žena je podojila odojče od nekoliko meseci, muškarac je raspremio sto i izneo ostatke jela u kuhinju, te su se potom, kada su bebu položili u kolevku i svetlost lampe pomalo prigušili jednom maramom, kraj otvorenih prozora, ili iza zatvorenog prozora koje nisu zakriljivali zavesama, muškarac i žena svukli, legli na prostrani francuski krevet i voleli jedno drugo... Posle je muškarac veoma nežno otišao u kuhinju, vratio se sa vlažnim peškirom i obeznanjenu mladu ženu očistio posvuda gde je to trebalo. Žena se u ovim prilikama nije micala, svoje ruke je prekrstila pod glavom, tako je ležala i trpela da je njen suprug očisti kao malo dete."

Sa mnom se dogodila ta osobita srtvar da sam još pre njegove smrti mogao da svoju vezanost za La fenetre, cour de rohan saopštim samom slikaru, Baltusu. Toliko da je to jedna od mojih omiljenih slika. Možda najveći slikar našeg doba, XX veka, odgovorio je jednom anegdotom.

Radio je u svom pariskom ateljeu kraj otvorenog prozora, kada su zakucali na vrata i kada je jedan policajac kročio unutra. "Zatražio je da zatvorim prozor. Protestovao sam. Na ulici, u kvartu, snimaju film - saopštio je policajac. Protestovao sam još žešće - ja imam potrebu za svetlom, radim sa svetlom, vikao sam i isterao ga napolje. Nedugo zatim iznova se, nešto tiše, začulo kucanje. Izvolite - rekao sam ljutito. Ušao je Žan Gaben. Dugo je ostao. Od tada smo postali prijatelji" - rekao je Baltus.

Nije slučajno što je Laslo F. Feldenji tematsku knjigu o Klajstu otpočeo upravo poglavljem o prozoru. Kao da želi da za svog junaka otvori prozor.

"Pripovedanje otvara prozor i sa čitaocem (gledaocem) zajedno staje u njega, kako bi zajedno pogledali šta se tamo napolju (unutra) dešava. Čitaoca (gledaoca) u najmanju ruku uljujkuje u tome da prividno zajedno posmatraju sve do kraja. Ovu klasičnu METAFORU Klajst povremeno uzima doslovno i tada junaka postavlja u prozor. No time sve biva uzdrmano. Do tada je gledaoca (čitaoca) držao u iluziji da svojim delom otvara prozor u svet. Zajedno su posmatrali šta se nalazi tamo napolju. Stvarni prozori remete ovaj klasični princip refleksije.

Danilo Kiš u svom napisanom eseju o u stvarni prozorski okvir smeštenoj slici Safeta Zeca, u kojem junak koji posmatra sliku uskače u nju (ovo čeka i naše pisce - popeti se poput japanskog majstora na sliku, ući kroz prozor, uskočiti poput Kišovog junaka), daje sledeći naslov:

WINDOW A WINDOW A WINDOW

Negde sam već govorio o tome da sam imao udela u onom osobenom doživljaju da u mladićkom dobu jednom kod Danila Kiša spavam upravo u onoj sobi bez prozora u kojoj je visila ova slika Safeta Zeca - Stvarni prozor.

U mojoj maloj monografiji o prozoru, napisanoj povodom Kostolanjijeve pesme, kao moto mi je poslužilo jedno Rilkeovo pismo, stoga bih pre no što učinim napomene o par mojih stvarnih prozora, citirao taj moto:

... (kada bi samo neko nekada napisao istorijat prozora - povest o čudesnom okviru našeg kućnog postojanja, možda jedino istinsko merilo - jedan ispunjeni prozor, jedan večno popunjeni prozor. Više nam od sveta valjda ni ne pripada. Koliko li oblik našeg prozora određuje stil našeg života. Prozor sužnja, croisse jedne palate, brodski prozor, prozor mansarde, rozeta katedrale. Pa recite, nisu li svekoliki vidici nadanje, žudnja i iščekivanje budućnosti naše duše? Naš način ophođenja sa daljnjima upućen je na posrednički posao prozora. Tamo napolju svaki je prostor samo sila, premoć, ne stoji u vezi sa nama, iako je njegov uticaj nemerljiv - prozor, međutim, stvara uzajamni odnos...)...

Rilkeovo pismo Nani Vunderli-Folkart od 27. VIII 1920.

No sada je već vreme da prozborim o svojim stvarnim prozorima, da pariram ovim mojim slikarskim umetničkim prozorima - mojim kulisama.

Živim u jednoj vili na Paliću koja ima 200 prozora. Već vremešna kćer prvog vlasnika kuće pričala mi je da je bilo njih tri sestre - Tri sestre! - i da celog života nisu radile ništa drugo osim čišćenja svih 200 prozora. "Ranije nije bilo takvih hemikalija kao danas - radile smo sa krpom i novinskom hartijom. Kasnije su i naši udvarači, muževi, stali da čiste prozore. Na posletku smo uspele da ubedimo našeg oca" - pričala je - "da prodamo tu prokletu kuću"...

Pored ove čudesne i valjda zaista proklete vile imam i jedan salaš kraj Stare Kanjiže, odnosno Vojvode Zimonjića, na kraju Jaraša gde su mi živeli roditelji. Ima dva prozora. Nasuprot dve stotine.

Ta dva prozora gledaju na slatinastu pustaru, na Jaraš. Na "čistoj" sobi, gde sam u početku pokušavao da radim, da opišem slatinu (bilo je to pre 20-30 godina) postoji dvokrilni prozor. Vremenom sam stekao osećaj da ne vidim slatinu, već da ona ulazi kroz prozor. Kasnije sam je jednom našao kako stoji pred poput puškarnice malim kuhinjskim prozorom i zapanjeno sam iskusio da vidim slatinastu pustaru, da vidim slatinasti beskraj.

Vrativši se u mislima unazad na niz mojih prozora (ne uzevši u obzir prozor što gleda na more, odnosno na jedno malo, toplo budimpeštansko jezero puno lokvanja), na pamet mi pada i jedan novosadski, iz Cvetne ulice br. 3. Naime, nakon našeg prvog putovanja u Holandiju duž celog zida naše dnevne sobe napravili smo prozor. Noćima sam cvokoćući sedeo ispred ogromnog tamnog ogledala. Pao mi je na pamet u to doba rođeni naslov jednog mog napisa, koji možda ponajbolje obuhvata i ono što sada imam da povodom tzv. Prozorskih slika mladim piscima kažem ovde, u Staroj Kanjiži, gde sam po prvi put nakon rođenja pogledao napolje, na svet.

Strašno je sedeti u izlogu i pisati.

Prevod: Predrag Popović