Posle iscrpljujućih boravaka na periferiji metagalaktike, ponekad i izvan fizičkog prostora, volim povratke i uključivanje u guste saobraćajne tokove Mlečnog Puta. Tu gužva, zapravo, počinje, uspostavlja svoje bujične tokove na čvorištima hiperprostora, pretvara se u jezera, ponekad u čitava mala mora i ćovek bi se zakleo da svemir nikada nije bio bezdan tame. U okeanima svetlosti plutaju, brčkaju se i rone megamolekuli oblikovane materije u svom nasumičnom kretanju ka biletarnici tranzitne stanice, gde će uz naknadu (neću vam reći koja je novčana jedinica u opticaju, jer mi nikada ne biste poverovali da krediti posle inflacije ne vrede ni pišivog kintaća) uvesti svoje posade u nepostojanje prostora do nekog sledećeg svetlosnog pojasa.
Analogonska religija tvrdi da je to odraz velikih evropskih metroa Zemlje, drevnih krtičnjaka za ljude izgrađenih pošto više nisu mogli da se mimoiđu na otvorenom prostoru. Još kaže da smo zbog toga mi i izmislili podprostor. Kako su sve hipoteze vezane za Zemlju sumnjive, mislim da je to još jedna ujdurma analogonaca koji bi hteli da uspostave religiju Kalista-koji-je-razapeo-svoj-odraz-u-ogledalu.
Lično volim da gnjuram po podprostoru, ali, možda, samo zbog toga da se ponovo nađem u jednoj drugoj gužvi. Verujte mi da je čovek poprilično usamljen posle uživanja Potpune Slobode u svom ličnom svemiru. Takva je i većina koja se tiska po Mlečnom putu. Dakle, prava stvar je muvanje između najrazličitijih svemirskih plovila, koja mogu da zamisle i izgrade samo još različitija inteligentna bića probrana i sabrana na ovim mestima iz nezamislivo različitih svetova realnosti i mašte. Pitaćete koja je tu razlika. Izmedu realnosti i mašte. Pa, pitajte. Ja pojma nemam. Mora i da nema neke razlike.
Eto, na primer, u Barkason prolazu gde se sada nalazim, a to je jedno od najgrdnije naherenih galaktičkih iskrivljenja odakle se može proći do par stotina galaksija u četiri nivoa prostora i tri vremenska toka (od kojih je jedan povratni), trenutno se nalazi nekoliko miliona letilica; od kojih je bar pedeset hiljada spojeno u cilju zabave i razmene putnika. Postoje i veće aglomeracije brodova, koji tvore male planete oko trgovačkih terminalnih brodova ukotvljenih podprostornim kanalima na poljoprivrednim ili proizvodnim planetama izvan Mlečnog Puta. Snabdevanje je dobro, ali, meni je trenutno važnije da utovarim dovoljnu količinu pića, koja će mi trajati nekoliko narednih skokova.
Kod takve odluke mnogi omaše. Povedeni luksuznim oblicima bogataških brodova završe u elitnim restoranskim i klubskim brodovima, gde od očekivanih usluga dobiju dobar pogled na blješteće uniforme, profinjenu poslugu i super posuđe na veličanstvenim stolnjacima. Doduše, i toaletne prostorije su na istom nivou, ali, mene nije briga gde pišam kad je čitav svemir prazan i mnogo veće zapremine od moje bešike. Zato se pišam i na takve restorane. Moj pravac su krčme, špelunke, taverne i pajzlovi oko kojih se okupljaju teretnjaci. Ti momci su oduvek znali gde se dobro jede, pije i zabavlja. Analogonska religija bi izvukla vezu sa dobrim starim autoputevima na Zemlji, ali, opet bi u pitanju bio neki njihov marifetluk u koji ne treba verovati. I, molim vas, nemojte posumnjati da sam i sam analogonac. Možda malčice.
Probio sam se pravo kroz prvi red teretnjaka i transportera (nisam lud da se materijalizujem pre nego što nađem dobar parking) i svoj laki Skakač, ručno rađeni šrimper, smestio tik uz levi blatobran (Analogonci, Analogonci.) hladnjače koja je nosila oznake Permantalijske federacije. Poznavao sam jednog odatle, eh, kako je taj šljemao!
Trenutak materijalizacije broda je uvek pomalo kritičan. Ima dosta muvatora koji kao ja umeju da sačekaju poslednji trenutak. Rasuo sam se na približno dvanaest sekundi i poseo to vreme. Za divno čudo sve sekunde su bile slobodne i mogao sam da se otkačim od hipotetičnih. Svetleća reklama broda-konobe duga par milja najavljivala je pravu stvar:
"Mimiform starog zlata"
pisalo je, i još:
"Mezetluci i krkanluci!"
"Nema šta nema!"
"Treznima. džabe!"
i još, i još, i još:
"Polimorfne ribe"
Znate li šta su to polimorfne ribe? To su slatka mala stvorenjca suprotnog pola, ili istog ako zahtevate, za zakerala i jednog i drugog. I trećeg i četvrtog za multipolne rase. Za mene su to dobre ženskice koje u jednoj noći mogu da zamene sve koje sam do sada imao, ili susreo, ili poželeo. ni nešto novo ako znam da odaberem. Da li znam, odlučuju one.
Proverio sam stanje svog računa i ustanovio da ne bih imao problema narednih dvesta godina relativnog vremena. Oslobodio sam se suvišnih delova opreme i navukao stari kožni prsluk. Donosio mi je sreću još od dana kada sam doneo odluku da uđem među odrasle. Uključio sam zmijasti zrak i transportovao svoju stražnjicu do ulaza. Mogao sam i na prvo slobodno mesto za šankom ali bi bilo neprijatno započinjati konverzaciju u trenutku dok ti se unutrašnji organi još reformišu, pluća ispunjavaju grudni koš, frenični nerv vezuje svoje krajeve za dijafragmu, a jetra, bubrezi i creva vode poslednju bitku za deo prostora u trbušnoj duplji. To je i glavna mana dirigovane teleportacije; kila i šuljevi su najčešća posledica i hirurški brodovi su prenatrpani onima koji još nisu navikli da aktiviraju mišićne snopove u trenutku kada im svest dojavi da su sa sobom.
* * *
"Ha, bulja?" isceri se čovek u kompresionoj komori.
Video je grč na mom licu i, naravno, pomislio da ću umesto terevenke doživeti ugodno vraćanje debelog creva na svoje mesto u jednoj od ambulanti hirurškog broda.
Osmotrio sam ga bez reči. Moj problem su bile glasne žice i to je bio jedini razlog što ga nisam oterao u Beloninu mater i ponudio mu sopstvene usluge u podešavanju njegovog debelog creva na jedan od prastarih, analogonskih načina. Nikada se nisam zanosio pevanjem. Ni u trenucima, kada hidroksilne grupe etilnog alkohola prevežu na sebe normalni tok misli. I kad u grupnom pevanju svi dostignu savršenstvo, ja bih znao da ćutim. Ali, na neki čudan način, pri reformaciji, moje glasne žice su kasnile, natezale se kao da su na Stradivarijusovoj violini, podešavale tebrove i oktave, dovodeći me u situaciju da svaki put, prvih pola časa, imitiram Armstronga.
"Hej, čoveče,.." zaškripao sam najzad, "ne seri, već mi pokaži put do bifea. Osušio sam probijajući se dovde."
Savio je svoj rep i počešao se po glavi sa bar pet-šest svojih pipaka. Posumnjao je u svoj sud o meni iako je svojim holo-facetnim očima mogao da me istovremeno gleda i od pozadi.
"Mislio sam da si od onih." pljuvao je po meni. "Kojih 'onih'..?" upitah izmičući se.
"Ma znaš," već se izvinjavao, "ima ih koji skembaju svoje šljašteće prnje i nabace stari kožni prsluk kao što je tvoj i misle da tako mogu da prođu kao Spoljni. A na tabanima im nalepljene žvake i pikavci iz rodnog kraja."
"'O'š da vidiš pendže?" zarežao sam.
Nije hteo da vidi. Niko me ne proverava kada dođem do glasa. Zavrtim stari šljang i svi mi se sruše do kolena. Šta će drugo kad sam mu ja postavio jezičku osnovu. Pre pet-šest stotina godina još je bilo mamlaza koji su pokušavali da ustoliče svoju varijantu i umalo nisu doveli do toga da se ljudi zauvek raziđu u ovom i drugim svemirima. Najviši zidovi se sastoje od palacanja jezikom. Nas pet i dvanaest, (videćete kasnije zbog čega se broji) održali smo mali kongres, simpozijum, savetovanje, sinod, samit, odbor. i rešili stvar. Posle smo utamanili jezikotvorce koji su, "u interesu zajednice svetova" pokušavali da ih razdvoje sa ciljem da u nekoj maglini upišu svoje ime. Na prvi pogled su bezazleni u svojim namerama, ali kad dobiju podršku Kompanija i političara lokalnih sazvežda. No, nas pet i dvanaest smo stari vukovi malo ko je uspeo da obrati pažnju na činjenicu da se među par stotina hiljada nestalih u ciglo mesec dana nalaze i svi jezički reformatori.
I tako, uz blagu konverzaciju na svejezičkom šljangu, dospeo sam sa Pliksijancem (to je rasa koja se kreće spiralnim uvrtanjem dvostruko dugačkog repa i ima tuce ruku, ili manje ako se bave umnim radom) do kafanske, gusto isparcelisane sale, gde svako može da odabere svoje društvo, peva za svoj ćef ili planira duge skokove i komplikovane mućke.
Meni je bilo svejedno. Jedino sam se oslobodio Pliksijanca i njegove uporne želje da dobije potkrepljujuću lekciju iz šljanga. Svoje prosvetiteljske sklonosti sam trenutno usmerio na odvraćanje barmena da sve svoje piće popije sam.
"Šta, gospodin, želi da popije?" obratio mi se barmen, kada sam spustio tur na visoku stolicu, koja se uslužno oblikovala ispod mene, mada sam pomalo zazirao od novotarija. Greške kod tih kompjuterizovanih plazmatičnih pseudoforma su moguće i već sam fobičan na mogućnost da me jednom zameni sa spiralnoprstenastim Tjubarima i udene mi se do grkljana iskijučivo zbog moje udobnosti. Brrrr!
"Žutak." pljunuo sam narudžbinu i zadobovao prstima po zveketavoj ploči šanka. I ovaj je sumnjao u moj kožni prsluk.
"Šta, još?" već je bio ljubazniji.
Zgrabio sam čašu i izvrnuo je tako da tečnost stigne odjednom i zaobiđe dušnik.
"Šta." zapostavljeno je kenjkao svoje pitanje.
"Čalabrcnuću nešto za stolom." preduhitrio sam kraj.
"Šta još..?"
"Žutak."
"Šta još..?"
"Dobro, i ženskog polimorfa."
"Šta još..?"
"Žutak."
"Šta još..?"
Tresnuo sam ga čašom u glavu u nadi da će se pokvariti.
Nije bio mimoid i nije se pokvario.
Izvadio je medisprej iz unutrašnjeg džepa crnog sakoa i obrisao posekotinu. Vratio ga nazad u džep.
"Šta još..?" nisam više mogao da mu se oduprem.
"Šta treba da naručim?" upitao sam blago.
"Avanturu? Malu, malecku, ovolišnu?" imao je dovoljno ruku i prstiju da mi pokaže. "Zašto mislite da tražim avanturu?" nalaktio sam se na sto i čim je zinuo dodao: "Žutak."
Još jedno piće nađe svoje mesto i zaposli jetru. "U 'Starom zlatu' uvek traže avanturu." istrtljao je objašnjenje.
Još je bio ubeđen da sam samo prerušeni novčanik. Dođavola, šta to u meni uvek izaziva asocijacije da znojim lovu? Ali, neka, možda je tako i bolje. Pustiću ga da bude u pravu i ostaviće me na miru.
"Da platim." glumio sam nezadovoljstvo. "Zar, već..?" zasvođene obrve se spojiše. "I oslobodite mi jedan sto." nisam imao razumevanja za njegovu patnju. "Dobro." predao se, "molim, karticu."
Dodao sam mu je i očekivao reakciju. Gurnuo ju je u prorez pred sobom i negde ne najvišem mestu skale zasijaše svetla. I zvona. Tilt! Bio je zabezeknut i zadovoljan. Još jednom je barmenu potvrdio barmensku pronicljivost da oceni mušteriju. Zvuk zvona je privukao bar još trojicu kelnera i nekoliko stotina očiju, ne govorim u parovima, jer bi to bio polinomni račun.
Na ovom mestu bi onaj za koga me smatrao barmen morao da se zabrine za svoj ekvivalent kože, među očima je bilo i deračkih, ali se ja nisam uzbudio. Nije malo pajzlova premazano krvlju onih koji su smatrali da sam lak plen. A i prijalo bi mi malo krvave tuče posle toliko žutaka.
"Još nešto..?" mala promena u nuđenju.
"Bocu žutaka."
Zgrabio sam je i krenuo ka stolu do koga mi se otvarao prolaz.
Neko me je gurnuo, neko podmetnuo nogu, očešao sam se o jedno sečivo, posrnuo sam kao da zaista padam i zaklonjen plazmatičnom pseudomorfnom hrpom bez gostiju odabrao u arsenalu svog kožnog prsluka. Kriogen i impulsni blaber. Blab, blab. Tiho šištanje sublimisanog leda sa statua zamrznutih u borilačkim pozama. Imam pravo na takvo dejstvo kada napad nije najavljen. Kod ovih bića krv ključa na suviše niskim temperaturama i čudo je da su i uspeli da odrastu. Tražiti šansu u pajzlu je bila ludost i sve je isplaćeno.
Lagano sam ustao i dotakao plazmu. Dok se oblikovala sto za ljude, jednim okom sam pratio kako se primiču gorile pripravljene za uklanjanje naivnih i neopreznih. Bio sam već spreman da sednem na pseudomorfa, kada između senki pridolazećih opazih i kraj žute mantije. Jedan analogonopoklonik će održati propoved. Pričaće o obračunima u salonima, izazovima i potezanju kolta, kockarskim uvredama i niklovanim pljuvaonicama, namenjenim isključivo za navodenje na potezanje onih koji oklevanje i strah objašnjavaju samoubeđenjem u ličnu opreznost. Nekada su mi analogonci dragi, ali, ovoga puta, trtljanje bi mi pokvarilo apetit. Žutak je dobar kao aperitiv isto kao i dižestiv i zato nakrenuh bocu. Klokotarije utrnu pred odlučnim glasom:
"Zaustavio si blaberom i kriogenom naivne igrače, kenjatoru, i zato ti se najavljujem!"
Letim pogledom po njemu. Obrijana glava i neobrijano lice. Neprepoznatljivo. Čovek. Čudno za jednog Analogonca. Žuta mantija ne visi na njemu. Da li je prvi nasrtaj bio samo priprema? Ne sećam se da su Analogonci pljačkali. Ovo je morao biti nesporazum. Ta prokleta kožna jakna. Toliko je imitatora da se pravi više ne vide. Svaka šuša dograbi kožnjak sa otpada i misli da može da se kreće među Spoljnima. Ovaj mudonja preda mnom misli da sam jedan od njih. Skembao arsenal oružja pod pazuhom i čekao izazov da se ovenča slavom u nekim salonima gde bi kasnije prepričavao masakr. Suviše sam bio odsutan i neke su se stvari promenile. Sledeći put ću na sebe staviti indijansko perje i totem Krezubog Vuka. Da svi znaju odakle sam se ispilio. No, to za sledeći put. Ako bude sledećeg puta. I žuta mantija je izgledala poput mog kožnog prsluka. Maska za nešto veće. Šteta što je lice bilo izvrnuto premeštanjem dlaka -možda sam već imao prilike da ga vidim.
"U moje vreme se znalo šta je samoodbrana." pokušao sam razgovorom da odvratim pažnju. Čim počne priča, nema ništa od batina. I mala analogija za Analogonca, ukoliko on to zaista jeste.
"Samoodbrana? Sve što počinje tim prefiksom analogija je samozadovoljavanja. Drkanje, drkadžijo! Ne nasedam na tvoju priču!"
Idi! Ovaj je shvatio. I analogonska tumačenja. Krvi mu Belonine, moraću da odložim klopu. Otkopčao sam prsluk i skinuo ga. Sve moje oružje ostalo je u njemu. Spuštenom na sto, koji se ugnuo kao da je u pitanju lakat.
Njegov triko bio je žut kao i mantija. Nema zezanja, Analogonac od glave do pete. Nasrnuo je čim sam ustao. To nije bilo sasvim fer, pa sam, čiste savesti, zatukao lakat u njegovo grlo. Dogodilo se nešto neobično. Iako je udarac zadržao svoju spoljnu razornost, dodir na mom laktu bio je poput pera. Kompenzovan. Nevidljivo uzmicanje zbog obmane. Zavaravanje da sam postigao prednost i ponuda za lakomisleni nasrtaj. E, nećeš, brajko! Svaruk Hening je završio sve škole. Prsti leve ruke ostali su mi zariveni u popustljivu ivicu stola, a kolena blago povijena. Razmak među nama tek nešto više od metra.
Negove oči kupale su se u ogledalu mojih. Ista zbunjenost i iznenađenje. Zamke i zavaravanja neiskorišćeni. Spoljni uglovi očiju su mu se namreškali, ispitivački. Moji, takođe. Traganje za sećanjima. Pitanje i odgovor u jednoj borbi su kao legitimacija. Otisci prstiju. Postoji nešto što je neponovljivo kod svakog ko je imao priliku da više puta, mnogo puta, preživi i ponovo stane na liniju. Na crvenu crtu koja premošćava do aktivnog sećanja na prve borbe praiskona, otimanje iz zagrljaja džinovskih sipa, puzanja i batinu praskozorja čovečanstva, prvi udar snajperskog metka koji je iznenada dospeo iz nepojmljive daljine, nevidljivi otrovni oblak i nekontrolisano lučenje i grčenje dok enzimski spojevi otkazuju svoje funkcije. Ovaj je znao. Analogonac. Imao spremne sve slike napada i odbrane.
Seo sam na pod. Skrstio noge. Pokušao pogledom da doprem do sopstvenog pupka. Boli me za njegove razaračke namere.
Dugo uuuuuuh u sali i ostalim salama koje su se vizijski povezale. Eeeej, uuh-njeeem! Znam za tai jadac. Analogonac više ne zna šta da učini. Stoji iznad mene i prebira po memoriji u bezuspešnim pokušajima da prizove sliku odbrane od sedećeg lotus položaja ili napada na ko-te-zarezuje stav. Jedino mi je žao što ne mogu da vidim njegov blesav izraz lica i stostruke poglede iščekivanja unaokolo. I uuuuh i auuu uuh bilijarsko odbijanje glasova u svim separeima. Pauza je potrajala dovoljno dugo da budem siguran u uspeh.
Sada se moja desna ruka blago podigla i obrazovala prav ugao. Uvreda za neke svetove, ali se na goloj podlaktici lako mogla uočiti krvava brazda načinjena sečivom pre nego što sam se prihvatio blabera. Krv je još lagano curkala i moralo je da izgleda impresivno. Tajac postade pomalo mrmljav; i sa strane su već primetili. Ako Analogonac nije običan slepac i on je do sada morao da primeti. Krv nikada ne može da bude zanemarena i koliko god bio naivan napad mojih pređašnjih protivnika, razlog za odbranu crveno je bojio svesti unaokolo. Kaži, Analogonče, kaži!
"Nisam video krv." kazao je.
Nisam odgovorio. Samo sam zavukao slobodnu šaku u lakatni pregib desne ruke.
"Dobro, de", njegov glas postao je pomirljiviji i prepoznatljiviji. Negde sam ga već čuo. Slušao. Sporio se s njim i slagao se. Zašto te dlake umeju tako da sakriju lice? Sazvaću pet i dvanaest da potamanimo i takve. "Treba li da kleknem?"
"A, ono, drkadžija?" bio sam neumoljiv. "Pa, zna se," oklevao je, "prva ljubav zaborava nema."
Poželeo sam da se nasmejem od sreće i zadovoljstva. Jedan od pet bio je opet sa mnom. Taj slogan znali smo samo nas dvojica i sve naše žene koje su iscrpljivale svoju ljubomoru na njemu.
Ipak, još sam ćutao, smišljao sve podle načine da mu pokažem lakat, roge, dva zasukana prsta oko srednjeg.
"Da ti smestim fekalna zrna u koren svake dlake bradurine." opsovao sam i znao da će očekivanje svetine biti pogrešno.
Bacio se na mene i počeo da me davi po podu. Branio sam se kolko-tolko, povlačio ga za bradu, lupao mu čvrge, turao ovlaženi prst u uvo.
"Kurvo, Svaruče, 'o'š da t' maznem?" šljaštao je šljang po meni, "Opusti se da ti kr'nem jezičinu, bagro burazerska!"
Trpo Sandrin bio je naš lektor i sa zavišću sam morao da priznam da je i dalje u formi. Sećam se, dok je još između svoja dva imena trpao ćaćino Mašanov, njegovih varijanti pljuvarija i grljenja. Bili su nenadmašni u njegovom delu Balkana (Analogonci dobro znaju na koji deo mislim), da radost zbog susreta ukrase najljućim psovkama.
Predao sam se.
"Će' ždereš sa mnom?" pitao sam ga, onako ispod.
"Krmu, ha?" počeo je da se diže. "Nema više dobre splačine za mene."
"Ni ovde.?" nastavio sam sa pitanjima pošto je pseudoform još jednom propustio da mi se uvuče u dupe.
"Nigde, brajko." tužno je zaklimao glavom. "Ni u ovakvim špelunkama?" "Ni."
Ovo me je zabrinulo. Više nego sladoledi koji su kapali naokolo dok su ih gorile odvlačile. Više nego ljude naokolo koji su polako gubili interes za nas i povlačili se u svoje separee. Trpo je bio degust i dobar deo života izvan svog sveta posvećivao je pronalaženju još boljih varijanti klope.
Zabrinuo sam se. Ako je s njim tako, ako se Mlečna Gužva zaista otkačila, žuta mantija možda i nije šminka kojom prikriva svoje ciljeve. Priklanjanje Analogonu će ga odvesti mnogo unazad, dalje nego što mogu da podnesu pet i dvanaest, a ja ne volim da se bakćem promenama brojeva.
"Ni?" uskoćio sam u njegove zenice. "Ni." oborio je pogled.
Pokušao je da zadobuje prstima, ali se kulovski pseudoform ulagivao pod njegovim noktima.
"Znači, to sa žutom mantijom nije zez?"
"Jok. Jedina prava stvar."
"A da ponovo prodrmamo univerzum?"
"Ne vredi. Sedam od dvanaest nosi žutu mantiju."
Fijuuuuu! Zviznuo sam glasno i ponovo svratio pažnju za naš sto. Bilo je sve ozbiljnije.
Sad bih morao da se vratim na ustrojstvo pet i dvanaest. Najpre, to udruženje nema veze sa Ciganima. Sem sa mnom. Biti Ciganin je profesija, a član pet i dvanaest - zanimacija. Ako je zanimacija. Može i da ne bude. Ali, može da znači. Ono pet označava ljude, obične, dvoruke, dvonoge, dvouhe, parne. I dva muda, naravno, ali, ljudi k'o ljudi, nikad dosledni do pravog kraja. Samo jedan drvenasti i klecavi polnjak. Znate već kakvi su ljudi, pogledajte se u ogledalu posle kupanja. I podignite se na prste, poskočite da zamah podigne stvarčicu, ako već nema žena naokolo. A dvanaest su oni drugi. Oni koji su nam se pridružili, ili kojima smo se mi pridružili. Rešavači tog pitanja su pokojni, a mi smo to shvatili na vreme. Duboko sam ubeđen da nas svemir trpi, nas pet i dvanaest, samo zbog toga što povremeno, kad svi ostali zaseru, nađemo rešenje koje otkloni Götterdammerung, ili Strašni sud, ili, kako god to vi već zovete.
"Izgleda da sam predugo falio uživajući svoju Potpunu Slobodu." zavrteo sam glavom.
"Sve je to foliranje, Ruki," tepao mi je, "nema potpune slobode bez ovog drndanja ovde. Svet mora da bude negde između ili nigde. Ovako bežimo i na jednu i na drugu stranu. Moramo biti između, jer između se dešava. Dok se dva puta okrenemo mamlazi počnu suludo da izmišljaju i svet se preokrene. Eto."
"Šta ćete pojesti.?" probio se kelnerov glas. "Briši!" siknuo sam.
"Nemoj, Ruki." Trpo zaustavi moj laki bekhend. "Dovoljno je da naručiš klopu i da shvatiš."
Pogledao sam ga belo. Kakve veze ima menu â la carte sa njegovim preobraćenjem? Odlučio sam da popustim, polako shvatajući šta me to nervira kod Analogonaca.
"Šta ima?" potegao sam zasvrbelim prstima svoje uho.
"Teleći Sofokle sa pevajućim graškom, Šopenhauer kobasice u sosu od numerološke kelerabe, Deveta simfonija na ražnju sa seckanim Džonom Lukom, pizza Makijaveli i Ajnštajnova zakrivljena pohovana crevca."
"Idi!" vrisnuo sam tako da sam preplašio sirotog kelnera.
"Možemo da prelijemo sa Krono-sosom i začinimo Hegeloriganom." vadio se koliko god je mogao tonući sve dublje. Zašto se ljudi batrgaju u živom blatu?
"Možemo li da dobijemo obične pljeskavice? Eventualno sa malo kačkavalja.?" pokušao sam pomirljivo.
"Kakav kačkavalj? Da vam recituje Getea ili biste radije nešto sporije, Homerovo.?"
Barmen sa šanka, sa svojim dosadnim nutkanjem, činio mi se sada kao gluvonema baka uz preslicu. Nažalost, pseudoform mi nije dao ništa tvrdo, da ga zveknem, ovoga kraj stola.
Nije bilo potrebno. Zbrisao je sam. "Da nismo odabrali pogrešan lokal?" okrenuo sam se ka Trpu.
"Ccccc." protisnuo je kroz zube. "Svi su pogrešni, proveravao sam već. Neko je negde loše procenio i transformisao poljoprivredu i stočarstvo. Uvalio varijantu sa umetnički nastrojenim povrćem i filozofskom marvom. Zbog raznovrsnije ponude. Za bogate je to bio dobar fazon, za siromašne čačkalica više da iščačkaju marksistička trućanja prasetine ili Fidijski ulepljen pirinač iz rupa u zubima."
"Pa.?"
"Ja to nisam mogao da podnesem. Najpre sam gladovao, a potom sam se prepustio analogonskom snu."
Shvatio sam. Najzad sam shvatio. Negde u analogonskoj religiji postoje i tragovi onih starih, divnih recepata za jela koja su se mogla jesti, koja nisu zakerala ili postavljala sofistička pitanja dok im glođeš koju koščicu, treštala kantatu dok ih srčeš ili oblikovala u tanjiru nadrealne šare sa psihodeličnim dejstvom. Ka tom cilju se okrenuo moj prijatelj Trpo, a po svoj prilici ću i ja, ako se uskoro nešto ne promeni.
"Misliš li da je Analogonska religija rešenje?"
Nagnuo se ka meni.
"Ne." Ova reč čak nije bila ni izgovorena i ja shvatih da smo verovatno okruženi špijunima koji iščekuju kad će se neko od pet i dvanaest pobuniti, da ga satru u zemljicu crnu.
"Heraklitovu glavu u škembetu i recitatorsku salatu!" vrisnuo sam. I dodao:
"Dva puta!"
Moje oči ostale su prikovane za Trpoove i on zaboravi na protivljenje. Nadziračke uši se umiriše iza svojih bubnih opni i dok je kelner tipkao našu porudžbinu, koju ćemo zaverenički pojesti, bez obzira na Heraklitovu diskusiju i recitovanje, verovatno Lorke, mogao sam da nastavim sa uključivanjem u analogonstvo.
"To je način okupljanja, zar ne?" pitao sam ga nemuštim jezikom.
"Da. Postoji negde Zemlja."
"Uh." Ponovo sam se zabrinuo za njegov pregladneli mozak.
"Imaj poverenja, Ruki. Svi će da dođu sa samo jednim ciljem. I pet i dvanaest."
"Trpo, Zemlja ne postoji." opomenuo sam ga blago.
"Koješta. To je ujdurma onih koji bi želeli sve da prevrnu, da od našeg dobrog, starog sveta načine imitaciju, iskrivljenje u kome bi za sve zatvorili vrata realnosti. Pristajem da sanjam, ali želim i da se budim. Jebeš život koji bi zauvek postao jedan jedini, neprekinuti san."
"Ko su oni, Trpo, reci mi." verovao sam mu. Moraš da veruješ jednom od pet i dvanaest kad dođe do krize.
"Ne ovde. Tamo, na Zemlji. Kad se svi okupimo."
"Molim te, Trpo, biću dobar. Obećavam da neću porušiti ovaj usrani svemir, bar ne pre nego što se svi zajedno vratimo." preklinjao sam ga, dok je moj bes rastao kroz spoznaju da su reči ono što najgore truje, što začinje nepovratne promene, danas bezazlene biljke i životinje koje pevaju, trtljaju i savetuju, a sutra su tu i oni koji zapovedaju, propisuju, nameću.
"Obećao sam." još se branio, ali sve slabije.
"Pljuni, u ime pet i dvanaest." zakleh ga.
Osvrnuo se na sve strane, kao da neko osim nas može da razume pokrete kojima smo razgovarali.
"Pisci, Ruki." oslobodio je duboki uzdah i zagrlio bocu sa žutakom. "Godinama već ne znaju šta da pišu i izmišljaju. Same budalaštine. Kao da krive stvari mogu da izgledaju kao prave. Ne znamo ko ih plaća, a možda to rade i džabe. Kao, oni su savest univerzuma."
Najzad sam sve shvatio. Opet se reč sprema da bude ubojitija od mača. Ovoga puta toliko izdaleka da se ne mogu sagledati pravi krivci. Čekati da se sami pojave bio bi loš plan. Zato sam prešao na pravu stranu. Analogonska religija i nije tako loša. Treba se sećati onoga što nam je promaklo, što smo zaboravili, a ostalo utisnuto negde u kori velikog mozga, treba tražiti sličnosti, jer one potiskuju razlike, mogu da upozore iz svoje drevnosti i podstaknu instinkte i reflekse onda kad smo već pomislili da nam nisu potrebni.
"Dobro, idemo na Zemlju." složio sam se.
"Veruješ da postoji?"
"Mora da postoji planeta koja je iznedrila budale kao što smo mi."
Dotakli smo se kažiprstima preko stola i nasmejali. Savez je bio obnovljen.
"Heraklit sa prilogom." objavio je kelner, prinoseći poslužavnike i tanjire.
"Ne pada nam na pamet." reče Trpo ustajući. "Nas dvojica smo se odlučili za burek sa sirom."
Krenuo sam za njim. I bilo me je briga za poglede koji su nas ispratili.