Isključujem se.
U šupljini koja ostane ne čujem ali osećam da neko vrišti. Znam da sam to ja.
Ruke, drhteći, petljaju oko šlema. Htele bi da ga strgnu. Ali, uslovljenost preuzme kontrolu i otvaram oči. Mrak iza kapaka zauzmu zelene senke. Gorčina iznutra jurne i rasprsne se. Povraćam vodu u dugim, trzavim grčevima, oslonjen na sve četiri. Stomak je ploča koja odbija da bude slomljena. Suze peku.
Konačno uhvatim dah i sednem. Stranac me tapše po ramenu. Foka kleči malo dalje i osmatra. Tigar je negde u žbunju. Org u krošnjama. Pljunem zaostalu sluz i odmahnem: "Sve je pokriveno". Stranac klimne. Otkačim čuturu i malim gutljajima pokušam da isperem usta. Ne pomaže. Ustanem, proveravajući opremu, spustim vizir, uopšte ne znam kada sam ga otvorio, i mahnem. Pokret.
Kamuflažni polimer igra se sa džunglom.
Nema stajanja. Usporavamo svaka 2 sata po 15 minuta. Dovoljno da se puls smiri i pluća dođu do više vazduha. Zatim udaramo oštar tempo. Provlačimo se, puzimo, preskačemo, bauljamo, penjemo, silazimo, preskačemo. Sa što manje šumova, bez govora. Komande se izdaju rukama, dlanovima, glavom.
Oštri četvorougao napreduje. Krila prate pokrete čela, začelje njih. Razmak između boraca je najmanje 20 metara. Tačka preseka linija bok-bok, čelo-začelje je prazna, zato smo zbijeniji nego što je propisano. Ali, centralnog borca nemamo. Kao ni dvojicu letećih. Ostali su na mestu randevua. Dobro, tu je i Org ali on odlazi, vraća se, već prema svojoj uslovljenosti i nije u formaciji.
Džungla je, izgleda, nefrizirana. Nemam ni vremena ni volje da obavim testiranja. Istina, udisao sam, između naleta mučnine i bljuvanja, golim nosom ali to ne znači ništa. U zatvorenom, pod krošnjama, haluciotrovi vijugaju kao zmije, nošeni neosetnim strujama. Isto je i sa insektima. Da imamo leteće oni bi radili biohem analize. Ovako, ne smemo da se oslonimo na svoje njuške, ma kako da su poboljšane. Zato gazimo zatvorenih šlemova, dišemo kroz filtere. Svako pazi da ne otkrije deo kože i tako privuče neku bubu koja će da ga gricne i eliminiše iz takmičenja. Da znamo koji je feromon u igri mogli bi da se izmažemo odbijačem i šetamo goli i bezbedni, bar što se muva i njihove rodbine tiče. Naravski, i od svega ostalog moraš se braniti pa naš korisni teret dostiže gotovo 60 kila, uprkos minimalizaciji. Ranije generacije teglile su još 30-tak kila više a bile ranjivije. Svakakvi gologuzani sa puškom i šakom pirinča u džepu jebali su ih u zdrav mozak. Mada, ako ćemo pravo, ni mi se nismo proslavili. Pukli smo ne na snazi nego na drčnosti. Svi su, izgleda, skucali da je ovo, kao i stotine puta ranije, rutinska operacija preoravanja i, stoga, previše stvari uzeli zdravo za gotovo. Samo razlika ispala drastična. Tolika da od pretraživanja frekvencija blokiranih šumom dobiješ napad. A jurio sam kroz njih ko brza brzina. Da sam bio sporiji uhvatili bi me u hipnomašinu i isprali mozak.
Toliko o boljim rezultatima. Tačka. Kraj spota.
Večiti sumrak srasta u noć i vreme je da se stane. Nije preporučljivo bazati po tami. Nijedan infracrveni nije dovoljno jak da bi otkrio krake paštetice, paučinaste žice odskočno-rasprskavajućih i sličnih prskalica, pa ni klasične skrivene rupe sa oštrim kočevima. A osvetljavanje lampama isto je što i samoubistvo, samo bolnije. Dakle, preostaje samo da se pritajimo, spavamo i čekamo jutro. Žvaćemo energokocke čučeći u paprati, previše blizu jedan drugom. Da nas zaskoči minobacačka bilo bi mesa do kolena, niko se ne bi izvukao. Ali moramo da se vidimo i dotaknemo. Kako god trenirani i uslovljavani mi nismo solo frikovi nego grupa i prvenstveno u njoj funkcionišemo. Plus, zna se da progonjene zveri traže svoje a ovako razbucani mi smo baš to. Kolika li je povezanost jednovrsne braće, kad je naša ovolika, ne mogu ni da zamislim. Jedino solere uče da su sve, pumpaju snagom i ego ludilom koje ih, kad treba, vodi u sigurnu smrt ako je u pitanju kamikaza zadatak. Zato ih i drže odvojeno, izolovane od nas.
Video sam samo dvojicu takvih. Jednog mrtvog i iskasapljenog. Upao je u logor i skenjao ceo štab glavonja a onda i koliko god je mogao ostalih specijalaca i amatera. Kada je pao još je, onako napumpan svim i svačim, mrdao pa su na njemu uživo vežbali hirurgiju, kasapljenje, lomljenja, čerečenja, čupanja i slične zanimacije. Naši su, ono što je ostalo, spakovali u kesu za Pigmeje. Ruke i noge su složili kao cepanice, unakrs, ništa ih nije vezivalo za trup sem malo kožurice. Drugi, u stvari druga solerka je pola dana bazala ivicom naše komande čekajući zakazani sastanak. Ali, njen nadređeni je kasnio, linije veza su pukle zbog jake kontre. Ova je špartala okolo kao furija, malo-malo nestajala u zelenišu i nečujno iskrsavala na drugom mestu. Borci su postali nervozni. Nije ti svejedno kad oko tebe obigrava 70 kila čistih mišića sa ko zna kako povezanim i uslovljenim adrenalin reakcijama. To može da razbuca pola čete dok stigneš da zucneš i vikneš 'uzbuna'. Ostatak biva utamanjen pre nego razume šta im se priča. Kako god, nije nam prilazila a onda je nestala. Nije stigao ni njen komandant. Pričalo se da mu je pošla u susret, saslušala naređenja a onda mu iščupala uši i jezik za kaznu. Teško onom ko to jebe pa omane. No, mi smo imali preča posla od bistrenja tog slučaja. Prvo smo morali da se branimo a posle napadamo. I pobedimo. Za razliku od ovog puta kada smo dobili packe.
Osmatram i osluškujem. Noć bruji od glasova lovaca i lovljenih. Niko od njih nije se, za sada, namerio na nas. Bljesne ponegde bunar svetla kad se krošnje, za tren, otvore i propuste zrak mesečine što zakratko blokira pojačivače u viziru. Ne mogu da odredim tačnu udaljenost do tamo jer smo sve kompju funkcije isključili kako nas ne bi odala zračenja. Koliko to koristi - ne znam. Možda ništa a možda smo već izbegli neke niskoleteće tragače za takvim impulsima. Ostaje mi da uživam u ravnoj, jedno-dimenzionalnoj noći sastavljenoj od mrlji mraka i senki.
U neko doba, od gore, stigne cvrkut. Org javlja da je stigao. Klimnem mu i sklupčam se tu gde sam stražarčio. San odmah navali na oči. Tonem duboko. Nema brige, kad Org čuva niko ne može da bude neopažen. Uslovljenost kojoj je dovoljno da kažem da hoću da zaspim i hemija urade svoje. Bez snova. Tačka. Kraj spota.
Posle 4 sata se budim. Osluškujem, ne otvarajući oči. Šumovi su prepoznatljivi. Umiren, otvaram bešiku i praznim je. Pelena upija. Od kako smo u bekstvu nužda se obavlja unutra. Ništa se ne izbacuje da ne bi ostavili više tragova nego što mora. Goniteljima bi se svidelo da im dresirani psi, mačke, majmuni ili već nešto, nađu baricu, govana ionako nema jer su creva adrenal blokirana, pa da odatle, iz sigurne tačke, krenu na sve strane. Ni njima nije lako u džungli. To je živ, nestabilan sistem sklon skrivanju, zatrpavanju, proždiranju tragova.
Ono što vidim nije ono čega je bilo noćas. Iako nemam na viziru konture slike od sinoć, kamera na šlemu nije uključena, greške nema. Granje, žbunje, puzavice, slede svoju logiku rasta, savijaju se, prepliću, guraju, menjaju okruženje. Zato je, pre akcije u džungli, besmisleno slati automatizovane snimače. Čemu kad ono što bi borac nosio u memorijskom čipu i projektovao odstupa od stanja na licu mesta u stepenu suviše velikom da bi bilo upotrebljivo? Da postoji veza sa komandom ili letačima iznad i ispod krošnji i, posredno, sa satelitom problem bi bio manji. Ali, potpuna digitalizacija ovakvog bojišta nije moguća.
Za nas, sada, sve to ništa ne vredi. Ostaje mi da očitam kompas na dršci noža i gledam, slušam, njušim, pratim saborce. Da pustim da primarna uslovljenost, ono što mi je ostalo od otaca, i trening rade svoje.
Izmaglica čili dok senke blede pod navalom svetla. Napredujemo bez većih problema. 2 puta smo obilazili sumnjivo uske prolaze u zidovima nečega što liči na turbo bambus. Sve u svemu, skretanje sa pravca po 1 puni sat. Tigar je markirao truplo padobranca zapletenog u grane kojim su se zveri i crvi častili toliko da gotovo nema udove a ispod napuklog vizira zijaju samo prazne rupe. Te oči su sigurno ishranile silne generacije muva. Prethodna kampanja bila je pre više od 4 meseca i od nekoga iz tog perioda ne bi ovoliko ostalo. Uostalom, možda i nije naš. Oprema je standardna, svako je koristi. Izbegli smo ga u širokom luku pazeći na zamke i tako dodatno izgubili u vremenu.
Tigar maše i prilazim dok se drugi spuštaju u odbrambeni čučanj. Pokaže ispred sebe. Ne vidim ništa posebno. Samo zeleniš i senke. Pogledam Tigra a on klimne. Osmotrim ponovo. Da. Svetlo je jače. "Kraj, Mos", šapne. Tigar ima zaleđe boraca iz ovakvih okruženja i jasnije zapaža. Ali, sećanje na promo simulacije, ma kako netačne, kaže mi da je to pogrešno. Razmere ne valjaju. Nismo mogli toliko daleko da stignemo.
Uperim kažiprst u problem i otkočim pušku. Stranac i Foka ostaju da nam čuvaju leđa.
Milimo pipavo kroz sve bleđe senke. Čini mi se da smo tihi kao zarđali tenk. Ipak, Org, od gore, ne upozorava. Ni ptice i majmuni ne prestaju da se dernjaju.
Konačno smo na cilju. Iza razbacanih, slomljenih grana zjapi otvorena rana u šumi. Stabla su sljuštena zajedno sa svim mladicama i ostalim zelenišom u liniji dugoj bar 80 i širokoj 10 metara. Na njenom kraju je crna olupina ukopana u zemlju. Ne moram da zagledam izobličeni plastimetal da bih ukopčao da su nam skinuli transporter. Neko je debelo zeznuo procenu. Ma kako da su piloti neoprezni, treba tehnike da se obori mašina koja ume da otkrije bar 10 projektila koji lete na nju. Znači da nismo imali posla sa odbeglom bandom narko isporučilaca koja namerava da pređe u drugi kartel pa je treba popravno kremirati, nego sa ekipom koja je već ušla pod novo okrilje, drugu firmu koja, posle 200 godina uspešnog šljakanja, ne može sebi da dozvoli luksuz promašene investicije. Dobro, ni naši nisu gori samo što to ovaj preokret nije registrovan. Ili je negde, na putu od terena do bosova koji odlučuju o kazni, ubačena pijavica za deformisanje vesti.
Kako god, opet ćemo morati da obigravamo jer se na olupinu, kao na crkotinu, skupljaju strvinari. Moguće je i da su već tu, barem izvidnica. Lako su mogli da skoče ovamo kopterom pa su se negde pritajili, vrebaju neoprezne i čekaju pojačanje.
Kucnem Tigra da se vratimo. Ovde više nema šta da se vidi. Tačka.
Pregledali smo jedan drugog u potrazi za čičkovima. Ne znam da li su imali vremena da ih zaseju. A mesto je idealno, na putu za našu teritoriju. Mi verovatno nismo jedini koji su se izvukli iz lonca a anomalije uvek privlače barem izviđače. Razbacivanje čičkova na sve strane, nasumice, nije najpoželjnije jer može da izazove haos kada potera krene da češlja teren. Bez obzira na šifru koju domaći borac emituje i kojom bi trebalo da deaktivira čičak, ako ga pokupi, greške su uvek moguće pa uključuju alarm. Dok se utvrdi šta je u pitanju gubi se vreme a srećni nalazač lako može da ostane bez jajca.
Nije bilo nezvanih gostiju pa smo se povukli dublje u senke i udarili pravcem suprotnim od mesta udara.
Držimo tempo. Uzbrdica pred nama još je blaga. Kad postane oštra moraćemo da se odmorimo pre forsiranja koje znači sporo, klizavo pentranje uz traženje oslonaca koji uvek mogu biti minirani.
Lako je Orgu, on izigrava kao Tarzan.
Još 10 minuta pauze. Polegali smo i dahćemo. Vidim kako se kamuflažne fleke na kombinezonu, mislim da je Foka u njemu, drhte. Borac radi brze vežbe dubokog disanja. Polimer ne uspeva da dovoljno brzo stabilizuje svoje kameleonisanje i sve liči na gomilu pihtija neodređenog oblika. Tako je izgledao i KGB kada je dobio bar 3 malokalibar metka. Najpre je vrištao i bacakao se, crn u sevu eksplozija, dok su se zrna, unutra, odbijala o njegove kosti i od utrobe pravila puding. Polimer je kasnio i beleo u imitaciju bljeska koja je prošla, bivajući tako lepa meta za nove pogotke. Laserske tačke šetale su po njemu i dok se bezglasno tresao i crkavao. Sa nosem u trulom lišću, ležao sam i gledao ga a rafali su rili tlo preda mnom i zujali okolo. Veze su se raspale u haos urlanje svih i komande za napade i traženja pojačanja. Onda su nam pronašli frekvenciju, razbili šifru i smetnje grunule pravo u mozak. Čista je sreća što sam se isključio bez štete.
Kada se vatra prenela desno od našeg položaja, skupili smo opremu i pošli prema planiranoj alternativnoj tački zbora. Po zvucima borbe svuda oko nas bilo je jasno da je ovo prevruć randevu.
Nismo stigli dalje od buktinje srušenog koptera i eksplozijom razbacanih komada boraca po granama. Krv i creva kapljali su zajedno sa lakom kišicom. Iza je bilo još mešanog mesa i kostiju sa glavama i udovima posađenim kao uvrnute oznake. Gacali smo po tom tepihu kad trojka njihovih izletela na čistinu. Počastili smo ih sa bar 250 rupa. Svi smo ispraznili okvire. Ako sam od spuštanja i otvaranja veselog dočeka disao plitko i brzo, u trenu stezanja obarača, vazduh me je, usisan iz sve snage, napunio kao balon.
Paljba je slabila. Tamo gde bi trebalo da se spusti četa 5 ništa se nije čulo a ni bela raketa nije ispaljena. Znači da nisu raščistili teren. Njih su zbrisali. U zaklonu sam preuzeo komandu i naredio povlačenje. Samo, ova opcija nije bila u igri. Niko je nije predvideo pa nema ni spasilačkih ekipa. Do naših linija moramo sami. Znao sam da će biti zajebano. Da nisam u kopteru, na putu u akciju, izvukao obeleženi metak, bar ne bih morao da izigravam vođu, pošto je naš glavonja nestao ali, ko je kurate sreće taj ne može da se izvuče.
Ipak, dobili smo u vremenu. Prava potera nije organizovana jer su oni sigurno čekali drugi talas. Pitanje je koliko im je trebalo da budu sigurni da ga nema? Ispod 20 sati. Verovatno oko 16. Zatim su krenuli postepeno, izbacili osmatrače, ne previše efikasne, koji su našli transporter i poslali trupe da čiste najuži krug. Uvek je moguće da se neprijatelj izvuče iz neposredne vatre i reorganizuje za protivudar. Valja se zato osigurati od iznenađenja. Čišćenje se koncentrično širi i ume da bude jako pipavo. Zato ih do sada nismo videli ali.
Kao da potvrđuje ovo, kopter prozuji iznad nas. Stajemo u pola koraka. Kamuflaža radi svoje. Sa njom i bez elektromagnet impulsa mogućnost otkrivanja je ravna ili bliska nuli. Čekamo da se mašina izgubi iz vida i nastavljamo. Treba ubrzati. U pricipu, kopter izbacuje trupe na čistinu i diže se. Moguća je varijanta spuštanja boraca u šumu užetom ali se tada vreme u kome je kopter velika, nepokretna meta drastično produžuje a i mogućnost povređivanja ljudstva nije zanemarljiva. Kako god, oni ne znaju koliko nas je i gde smo grupisani. Ako nasumice bace trupe u zeleniš mogu da nikad i ne nađu plen. Iskrcavanje u rani je rizično jer su tamo kao u streljani. Doček koji su nam priredili može ih uveriti u to. A naši su, kao, odradili i pripremu sa 2 lovca koji su raketirali i mitraljirali mesto iskrcavanja. Trebalo je da tamo nema nikakvog ili ne ozbiljnog otpora, posebno kad se uzme u obzir da, pošto je svež, otpadnik nije mogao da skupi lovu za K profi borce te je, dakle, vojsku skupio s koca i konopca, od seljaka, skitnica, begunaca i slične boranije. Takvi nisu navikli na oštar nastup i najradije čuvaju svoje guzice. Problem je mogla da bude šačica K momaka koja je lična garda gazde i instruktor pacerima. Ali, taj problem je zadovoljstvo. Glupo je nemati dostojnog protivnika. Nije štos utamaniti 300 bezveznjaka za pre podne u akciji koja liči na takmičenje u pljuvanju u dalj. Prava stvar su žmurke sa majstorom. Tako nešto smo i očekivali, ima da razbucamo amatere i malo se zezamo sa konkurencijom. I krenulo je u tom smeru, perje leti na sve strane a mi vrištimo na gomile tupadžija kojima od bežanja tabani lupaju u bulje. No, kad sam video ono što je nekada bio Sas, naš leteći izviđač, skucao sam da kola idu nizbrdo. Nije mu falilo ništa osim što su ga, kroz vizir, pogodili u oba oka. Valjalo je čekati, uzeti na nišan i pored gotovo crnog vizira i ispaliti 2 hica vrlo brzo i vrlo precizno, računajući kako će se glava trgnuti kad je udari prvo zrno. Izlazilo mi je da ovo znači da je kartel već preuzeo otpadnika i debelo uložio u njega, a kako su oni ozbiljna firma, još od kolonijalne Indije u poslu, ovde će biti veselo, ali nisam mogao predugo da bistrim ovu temu jer je onda započela provala olova i eksplozija i imao sam pametnija posla. Tačka. Kraj spota.
Na vrhu je zeleniš tek malo proređen. Dočekuje nas Orgovo kvocanje. Obesio se o noge i naglavačke visi sa grane. Stranac mu mahne. Zastanemo da predahnemo. Otpijam malo vode razgledajući okolo. Odavde nizbrdica vodi do jaruge iza koje je tampon zona. Tamo bi bili sigurniji jer ima i naših patrola koje krstare terenom u potrazi za manjim, relaksirajućim čarkama. Pošto znaju za poteru sigurno će čekati u blizini. Malo je verovatno da pređu granicu, to je već rizičnije ali biće tu negde.
Ogr i dalje zeza. Klati se, kliberi a krzno leluja kao zavesa. Stranac ga, fol, ne konstatuje ali malo-malo pa mrdne čizmom a ovaj se upiški od sreće. Ko zna zašto se pali na Stranca i, uopšte, na nas. Dobro, i on je K, uslovljen je, odrastao pored Stranca u nekom od centara ali, opet, sve je to bez veze. Odlazi i vraća se, uvek je blizu, razume strašno mnogo, pomaže u osmatranju, ima svog miljenika, prepoznaje ga bez problema iako smo svi isti, sa istom opremom, šlemovima bez lica. Kako god - tu je. I kraj spota. Tačka
Ono čega nema su Pojačane džukele i mačke. Što je dobro jer je teško neutralisati 50 i više kila čistih mišića, kandži i zuba koji kidišu na tebe. Ne valja to što, ako njih nema, znači da su gonioci blizu. Kad su domaći u okolini nema Pojačanih. Ovi ne razlikuju dobre i loše momke nego kolju sve na putu a treba im bar sat trke da se dobro izjure i isteraju adrenalin. Tek onda se odazivaju na pištaljke. Štos je da su im frizirali snagu i agresiju na račun mogućnosti kontrole. Ne možeš imati i jedno i drugo. Zato su opaki za svakoga, bez razlike, čak i za svoje vodiče-kontrolore.
Mahnem za pokret. Nema izležavanja. Silazimo u gustiš, Foka je špic, Tigar levi, Stranac desni ugao, Org je gore, ja začelje. Opet klizanje i kačenje, samo sad sila vuče unapred. Poredak se kvari na strmini. Kočim ali čizme ne nalaze uporište. I Foka gubi oslonac, uleće među lijane, puzavice i niske grane. Koleno mi klecne i padam na levi lakat. Vidim, u blicu, kako nešto diže Tigra i baca ga unazad. Stranac zaleže. Foka je zapleten. Nešto češne teme mog šlema. Kotrljam se bočno i nadole. Rafali zavrište. Foka, razapet, igra pod udarcima. Otkidaju mu prvo ruku, cepaju nogu a onda šlem prsne kao lubenica. Više me mogu da koriste snajpere ali mogu granate. Krajem oka pokupim treperenje lišća u kome bije vatra i šaljem im 5 jaja na poklon. Eksplozije lansiraju dve razmahane lutke. Kamuflaža opet kasni. Iza još neko seje rasprskavajuća jajca. Ona su najbolja za blisku borbu. Puzim do oborenog stabla. Moram da se zaklonim i osmotrim položaj. Kora pršti pod rojem zrna. Udahnem pa se prebacim i uzvratim rafalno. Sa dve strane mi otpozdrave. Puzim unazad, taman da izmaknem bljesku i udaru novih granata. Tamo gde sam ležao sad je rupa. Kiša zemlje i lišća zakuca po šlemu. Koristim pokrov dima i povlačim se dublje. U klupku trave udarim u telo. Tigar. Leži na leđima. Na grudima rupa. Pocepala je pancir i probušila pluća. Krvavi mehurovi rastu iz rane i pucaju. Jasno čujem kako istegnuta opna, posle oklevanja, prska glasno i ustupa mesto novoj. Mahinalno posegnem za mediktorbicom pa se predomislim. Nema tu šta da se uradi. Sporo će crkavati od vazduha koji mu ulazi u prsnu šupljinu. Ako bude pametan neće se osvestiti. Ipak, ne mogu da ga ostavim tako. Dohvatim mu desnu ruku. Mlitavu. Ispravim kažiprst i srednjak i, sa sve rukavicom, gurnem u rupu. To bi trebalo da je kako-tako zapuši i preseče uticanje vazduha a pusti viruse, otrove i već šta se nahvatalo na rukavici unutra i ubrza kraj spota. Uz malo sreće, kad ga pokupe, biće u toliko lošem stanju da je zreo samo za metak iz bliza. U suprotnom čeka ga dugo mučenje. Tačka.
A, u osnovi, po nasleđu i uslovljenosti, on je trebalo da se najbolje snalazi u ovakvim džungla džumbusima.
Puzim dublje i niže. Vatra je koncentrisana na drugu stranu i udaljava se. Stranac se pomera, izvlači. Ja nisam u žiži. Prebacim se na bok pa u čučanj. Bez protivreakcije. Pognut osluškujem, ništa sumnjivo ne čujem, pa se srujim nizbrdo.
Greška.
Rafal me ošine, zanese. Rame zavrišti. Ne padam. Zamah me nosi. Noge rade same, skaču, lete, lome. Šiba lišće u vizir. Ne trepćem. Novi meci me ne sustižu.
Izbijem na čistinu. Grupa tupadžija čuči i puši. Seljoberi pozadinci. Sav krš koji pravim ubedio ih je da sam njihov. Neprijatelj bi se šunjao. Šaljem im 4 jajca u susret. Vraćaju mi, iz eksplozije, udarac u bok. Stisnem obarač, šaram po zidu vatre i dima pa proletim kroz njega, mali mrak, i uletim u novi zeleniš. Adrenalin pumpe u meni rade iz sve snage i nosi me.
Nizbrdica se gubi i skoro sam na ravnom. Ne čujem ništa osim svog srca. Razbija. Jaruga je tu negde. Gazim pravo napred. Jebeš mine i ostale pica-boce.
Propadnem kroz žbunje, udarim teško i izgubim dah. Vid se zamuti i razbistri. Tu je. Granica. Batrgam, bauljam na sve 4, do suprotnog zida. Grebem, penjem se. Prašina je moj element, ja sam pustinjar, Mosad, ali ne ide, propadam unazad.
Onda me neko digne, kao perce, i prebaci. Šake velike i dlakave. Org. Uhvati me ispod ruku i vuče u žbunje. Noge odskaču od neravnina. Izgleda da i nisu moje. Padamo. Ja u mrak koji preseče poneka igla beline. Posle, ko zna kad, sve preraste u vatromet. Otvorim oči. Slika se teško vraća, nešto joj se neće. Probam da dišem. Svaki dublji udah tera na kašalj. Opipavam se. Rame i bok su izbušeni, rebra i noge ugruvani. Nije loše. Osvrnem se. Gde je Org? Ne mogu da se uspravim. Ni da viknem. Poduprem se puškom i dignem na kolena, dovoljno da provirim iz trave i vidim trojku sa uperenim pucaljkama. Ali ne na mene nego na Orga. On stoji malo dalje, iza drveta. Nikako da skoči i pobegne u krošnju.
Kopčam u trenu. Zavlači ih dalje od mene. Ali ovo nisu paceri nego K borci. Klonovi najboljih ratnika, gajeni na farmama kao gadne zveri koje znaju da ubijaju na 10.000 načina. I samo to rade unazad bar 8 generacija, od početnog pretka. Svaki novi rod nadograđuje ono što je nasledio, još je utreniraniji, uslovljeniji, utrljava znanje u kožu, meso, srž kostiju za svojih 35 do 40 godina upotrebljivosti. Org je tek pokušaj da se u totalni rat upregnu i drugi iz familije primata. Ne naročito uspeo pokušaj, isto kao i sa šimpanzama i gorilama. Orangutani su pitomiji od pasa i mačaka. Strašno snažni i smešno bezazleni.
A ovaj se zeza sa K borcima. Odavno bi ga oni pocepali da ne osećaju da je tu i druga zver koju love. Zver ista kao i oni. Ja.
Pokret s leva otkriva mi još jednu grupu na gotovs. Samo što su ovi naši. I oni grupisani protiv pravila. Odnos snaga - normalan seks, jedan na jedan, nikakav grupnjak. Org ih je navukao jedne na druge.
U trenu gonioci pucaju a lovci odgovaraju. Njihova trojka je sljuštena. I jedan naš. Uspravim se, naučeno uključim emitor sa ident kodom usađenim mi u lobanju. Moji me prepoznaju. Mahnu i nastave da se bave onim što je pao. Bauljam do Orga, pored neprijatelja. Crkavaju u sopstvenim bljuvotinama i krvi. Noge kopaju zemlju. Šake se stežu i opružaju. Cvile. Unutra ih riju metalni crvi. Iza drveta Org leži otvorenih očiju. Pogoci su grupisani u vitalne zone. Nije osetio ni prvi udarac. Nema promašaja. Gađanje sporih meta uči se čim možeš da držiš pucu. Sklanjam mu dlaku sa smešnog čela, kao da je moje bolje, ispravljam noge i ruke, ravnam krzno. U jednom klupku nađem čičak. Sranje. Zato su nas tako lepo dočekali na nizbrdici. Nisu ni morali da nas jure. Mrvim to parče plastike. Jebi ga. Nisi ti kriv, jeste da su te učili ali. Tebi ovo ništa ne znači. Ni meni, ako ćemo pravo, ali ja sam iz ove bagre, ove koja je začela celu stvar. Ti ne spadaš tu. Ali si se zgodno namestio.
Prilaze moji, zadržavaju da šutnu trupla svojih žrtava, konstatuju preciznost. "Što ste čekali", pitam. "Trebala nam čista slika", kaže onaj sa čvarcima. Taj je specijalno uslovljen za komandovanje. Govno. "A Org." "Pa šta?" "Jebeš živinče. Nakotiće ih još." "Sad imam 3 bonusa", doda drugi. "Aha."
Mogu da ubijem čoveka na 10.000 načina, po želji. Tako da se muči satima ili odapne iz prve. Potegnem nož i udaram prvog, oficira, u stomak, tačno ispod pancira. Okrenem nareckano sečivo, unutra, izvučem ga i jurnem na drugog. Ali, umor i rane su me usporili i dobijam metak u stomak. Ništa ne može da zaustavi zrno iz ovolike blizine ali ni moju ruku koja čelik ubada u grkljan i gura ga u mali mozak. Padamo. Nož ostaje u glavi.
Koprcam se, grebem da se skrasim pored svog saborca. Gledamo u nebo iznad krošnji.
Jebi ga. I nije neki kraj spota.
Pitam se da li će se naši potomci, oni koje gazde izlegu iz našeg mesa, ako ne zaključe da smo bili škart, sresti negde.
Hoće li se prepoznati?
Tačka.
1999.