Igor Dragišić

Dragi moj sine Živko,...

Koliko juče odo' iz roditeljske kuće, a već mi fale i stari i majka. Nisam daleko stig'o, do motela na Ibarskoj, više Ušća kod Studenice, a čini mi se k'o da sam na drugom kraju zemaljske kugle. Sed'o ja tako i pio pivo kad u kafanu uđe neko žensko i pravo za moj sto.

"Umete li sa kolima", pita.

Utegla se u farmerke - 'oće da pukne. I sve seva pogledom. Ostavim pivo i iziđem. Vidim BG na tablicama.

"Jesi l' ti naša", odmerim je. Sumljivo mi da je meni odma' prišla. Ona me gleda i smeje se.

"Jesam", kaže. "Rodom iz Srbice."

"Onda umem s' kolima", nasmejem se i ja, pa zasučem rukave.

Radim, a ona me sve zagleduje. Pomalo se smračilo.

"Joj, vozim iz Beograda ceo dan, a sad ću morati u ovoj zabiti da spavam", čujem je kako uhče.

"Ne bojte se, fin je ovo kraj", proba' da je utešim.

"Znam, znam", klima glavom, a vidi se, ne veruje mi. "A vi, ovde radite?"

"Ne, putujem za Beograd. Stopom. Valjda će da stignem do preksutra."

"Pa vi ste okasnili zbog mene."

"Nema veze, ne žuri mi se."

Završih posao do mraka i uđosmo u kafanu. Popismo po pivo, pa još po jedno.

"Ja sam Milena", smeje se zubato.

"Živko", pružam joj ruku. Malo se trgne na dodir mog znoja. "Imate lepe oči", reče mi čeljade posle trećeg piva. "Najlepše koje sam na muškarcu videla."

"Jesi ti stvarno naša?"

"Ma jesam, čoveče", smeje se pijano, cijuktavo. "'ajdmo onda negde, da te proverim." I pođe za mnom.

. idi i potraži devojku, da je od naših,.

Nije bila naša. Sedim u njenoj 'tojoti' i primičem se Beogradu. Noć je pa se njegovo svetlo jasno vidi iza brda. Naučila me je da pričam kao rođeni Beograđanin, naučila me je mnogim rečima za koje uopšte nisam čuo i svetu koji nikada svojim očima nisam video. Patrole me, srećom, ne zaustavljaju. Prolazim glatko naplatnu rampu i za kojih petnaestak minuta ulazim u grad.

Čudovišan je. Osim mog sela i porodice nisam video ništa drugo za svojih dvadeset pet godina. Nisam čak ni do Obilića otišao. Odjednom sam tu, u prestonici, okružen tonama betona, gvožđa i stakla. Otac reče da je imao dobar razlog što me je skrivao od sveta. Našao sam dosta novca u kolima, sa brojevima i slovima posle Milene mnogo bolje se snalazim, iako me je očevo podučavanje koliko-toliko osposobilo da mogu među ljude. Sada znam i da vozim, da razlikujem saobraćajne znakove.

Vozim bez cilja. Prelazim veliku reku. Sa moje desne strane, usred čistine, vidim visoku sivu zgradu. Sa leve je benzinska pumpa neobičnog oblika, pa velika, lepa građevina. Poznata mi je, u njoj ljudi spavaju kao u motelu. Prenoćiću baš tu. Znam da u džepu nosim dovoljno novca. Znam i da sada dovoljno dobro izgledam za takvo mesto. Obukao sam se u najskupljem butiku u Kragujevcu ali, koliko shvatam, odeće nikad dosta. Sutra ću potražiti još.

Čovek na ulazu me uputi. Na pultu piše 'recepcija', pa još nešto, i nekako mi je jasno da tu treba da se prijavim.

"Jednokrevetnu", kažem. "Na ime Živko Dakić. Izvolite moja dokumenta."

Uzeo je dokumenta, proverio nešto, zapisao i vratio mi ih. Stavljam u džep mehanički, nikada nisam radio ovakve stvari, i potpisujem se. Sve su to bila njena sećanja. Ona je znala kako to ide.

Soba je, za razliku od motelske, fenomenalna. Udobna, sa televizorom i čistim, lepim kupatilom. Nikada nisam bio u čistom kupatilu. Na selu smo sve radili u šumi, a kupali se u koritima, iako su neke kuće imale vodovod. Naša je imala bunar. Ovde je iz cevi potekla prijatna, topla voda. Tuširam se i osećam odlično. Voda se sliva niz moje telo, a ja razmišljam o svom traganju. Moraću da požurim. Vremena je sve manje.

. a ako je ne nađeš brzo, kreni ka velikom ostrvu,.

Za Lidiju sam zaista pomislio da je ona koju tražim. Imala je plavu kosu, baš kao i ja, i pogledom me je gutala sve vreme dok sam u holu čitao novine.

"Haaj" prišla mi je u jednom trenutku. Mislila je da sam stranac.

"Ne razumem", rekoh joj. "Ne govorim engleski.'

Znao sam da je 'haj' pozdrav na engleskom. Gledao sam satelitsku u sobi.

"Ja ću govoriti za oboje", rekla je tiho i sela pored.

"Vi znate engleski?"

"Odlično. Ne moraš to 'vi'."

"Jesi li naša?"

"Ako želiš, samo tvoja."

"Želim."

"Ali, to košta."

"Nebitno mi je. Imam novac."

"Idemo odmah gore?"

"Mogli bismo."

"Imaš lepe oči."

I otišli smo gore. Opet, na žalost, nije bila naša.

Ali, sada tečno govorim engleski, pomalo nemački i francuski, i letim avionom JAT-a za London. Dok sam hodao Beogradom, u izlogu jedne turističke agencije primetio sam fotografiju, setio se prizora, a da to sećanje nije bilo ni Milenino ni Lidijino, već samo moje. Prodao sam kola i za nekoliko dana pripremio se za put. Poradio sam i na izgovoru, ali već ću se po tom pitanju snaći kada stignem tamo. Otac me je upozorio da odlazim sa devojkama u sobu da bih pronašao pravu, nikako da bih se lakše prilagođavao situacijama. Poslušaću ga. Nadam se da je i prava na putu, i da ćemo se nači tamo gde treba.

Avioni su moćne sprave, brzo prevaljuju velike razdaljine. Počeo sam da uživam u lepoti sveta oko sebe, u spomenicima, arhitekturi, čak i lepim ženama. Ali, šta vredi, kada je samo jedna za mene. Vezujem pojas, jer se primičemo aerodromu. Pomalo sam uzbuđen zbog dana koji dolaze.

. produži do našeg belega,.

Najpre sam tragao i po Londonu. Iako je tekao septembar, vreme je bilo gotovo neprijatno, sva ta vlaga me je gušila i smetala mi. Nisam je našao ni ovde. Posle dva dana tumaranja, u povratku iz jedne šetnje, primetih policiju pred mojim pansionom. Očigledno, raspitivali su se o meni. Verovatno je neko povezao Lusin i Melindin nestanak sa mojom malenkošću. Nije ni važno. Bilo je krajnje vreme da nastavim dalje i ostavim London za leđima. Moje putovanje se bliži kraju i srećan sam što neću razočarati oca i majku. Znaće oni da sam uspeo.

Autobus je dosadno spor. Trebalo je nekoliko sati da se, uz jedan kvar, dokopamo cilja. Sedim u sobi koju sam papreno platio, i čekam da se pojavi devojka sa bujnim grudima što sam je upoznao tokom puta. I ona je išla ka belegu. Možda je ona prava, ali samo je jedan način da se to sazna. Rekla je, usput, da mnogi ljudi dolaze sutra na to mesto. Upitao sam je zašto to čine, a ona se samo nasmejala i odgovorila mi da je njihov razlog isti kao i moj. Nemoguće. Otac je bio izričit da sam poslednji mladić iz Kuće. Moguće da je devojaka bilo još, a da on za njih nije znao. Ali, večeras, dvadeset prvog septembra, svejedno je. Ova noć i sledeći dan će doneti odgovore na sva moja pitanja.

Čujem Suzen kako dolazi hodnikom. Pomalo sam nervozan jer predstoji parenje koje mi je tako odbojno i bez smisla. Jalovi test. Ona ulazi, u spavaćici je, i za svakog drugog u ovom trenutku izgledala bi izazovno. Onda se grlimo, ljubimo i padamo na postelju. Oseća moj znoj na svojoj koži i grči se. Sada je već kasno. Prispavaće joj se i neće boleti. Završavamo čin, ona diše sve sporije i na kraju joj klone glava. Navlačim zavese. Jedna muva poleti sa njih i počne da kruži oko lampe. Suzen, koja nije ona za kojom sam tragao, počinje da se menja. Njeno telo ne može da ponese moje seme. Ono je jede iznutra i topi u kovitlac čiste energije. Čekam da se sve završi, pa da je ispijem i stopim sa sobom. Na kraju neće ostati ni mrlja na krevetu. Energija si bila, u energiju se vraćaš.

. i izgovori imena Bogova.

Izlazim iz hotela u samo svitanje. Gomila se već okupila oko belega, i u njegovom krugu, i ja šaram pogledom ispitujući sva ta lica. Vodim računa o policijskim kolima koja se nalaze u blizini, možda traže baš mene. Putem prolazi čudno obučena grupica ljudi i žena sa kojekakvim travama na odeći i srpovima o pojasu. Stižu još jedna policijska kola. Opet nervoza.

Silazim sa puta i prolazim tablu sa natpisom 'stounhendž', Ne znači mi puno, za mene je to samo beleg, kako ga je moj otac imenovao. Kazaljke na satu pokazuju da se podne bliži i da treba da požurim.

Na vreme dolazim na pravo mesto. Na njemu stoji neko crnpurasto devojče i gleda me. Osećam je, ne sumnjam više. Podižemo ruke ka nebu baš kada sunčev zrak probija svoj put kroz stenje i osvetljava nas. Urlamo imena Bogova, a ljudi nas čudno gledaju. Osećam ispunjenost i sreću, i blago zujanje u glavi. Držimo se za ruke, ona mi govori nerazumljivim jezikom i izgleda srećno. Pokazujem joj put ka mom prenoćištu. Sada samo treba da sačekamo veče.

Zvezde će doći po tebe i odvešće te kući.

Tokom popodneva gužva se proredila. Čuo sam i helikopter, ali nisam video gde je sleteo. Moja nova poznanica je malo odspavala, a onda izašla da prošeta. Želela je da bude sama. Do sumraka. Ulazi, sumrak je, i donosi vest da se zbog nečega mnogo policije nagomilalo unaokolo. Grabim je za ruku i istrčavamo. Nebo se već osulo zvezdama. Grupice ljudi posmatraju monolite. Policije, naizgled nigde. Čujem tutnjavu i jako svetlo se upali iz tmine. Helikopter.

"Predajte se, gospodine Dakiću. Pustite taoca. Nemate gde pobeći."

Ona me gleda zbunjeno.

Sirene, odjednom, zaurlaše sa svih strana, a rotaciona svetla pokriše vidokrug. Ja je vučem ka središtu belega.

"Opkoljeni ste, predajte se."

Podižemo pogled ka potamnelom, vedrom nebu, gotovo istovremeno.

Pa gledamo u policajce. Stežu obruč, kola već silaze na travu.

Ali ravnodušan sam i, zato, neustrašiv. Jedno se sazvežđe otima nebu i počinje da raste, zaklanjajući pritom druga, pa celo nebo. Policajci se panično dozivaju, osećam histeriju u njihovim glasovima. Počinjem glasno da se smejem. Otac je, naravno, bio u pravu. To zvezde dolaze da me odvedu kući.