Pred čitaocima je, kako to i sam naslov kaže, panorama postžanrovske fantastike koja se piše ovde i sada. Namera priređivača nije bila da načini antologiju ili slično određen izbor već da, prevashodno, znatiželjnicima predstavi jedan zapostavljeni rukavac ovdašnje književnosti koji itekako zaslužuje pažnju.
(Post)žanrovska fantastika je priređivačeva kovanica kojoj je zadatak da što je moguće plastičnije odslika stanje na domaćoj žanrovskoj sceni (uz jedan brzi pogled na svetska dešavanja) i njen položaj u okviru širih ovdašnjih literarnih horizonata.
Prilikom smišljanja termina '(post)žanrovska fantastika' priređivač je imao na umu dva druga, jedan svetski i jedan domaći. Svetski je delo Brusa Sterlinga, SF pisca i teoretičara, i Ričarda Dorseta i glasi 'slipstream' a trebalo bi da označava modernu literaturu koja i jeste i nije žanrovska tj. Science Fiction - naučna fantastika, odnosno onu koja barata elementima sličnih žanrovskih fantastika, horora i fantazija, ali i iskustvima i strategijama glavnog književnog toka. Ovakva dela izneveravaju, u većoj ili manjoj meri, klasične obrasce žanra i stavljaju na muke i obožavaoce i kritičare svikle na prepoznatljive forme. To je, piše Sterling u svom eseju iz 1989.g, proza "zbog koje se jednostavno osećate čudno; onako kako se osećate živeći život u poznom dvadesetom veku". Mada Sterlingova definicija trpi kritike (vidi ogled "Čitanje naučne fantastike" Edvarda Džejmsa iz 1994.g) ona svakako skreće pažnju na živ proces koji obeležava svetsku žanrovsku fantastiku u poslednjoj deceniji. Jasni odjeci ovog dešavanja vidljivi su i u ovdašnjoj literaturi žanrovskih korena.
Domaći termin koji je priređivač imao u vidu prilikom stvaranja svog jeste 'alternativna fantastika' i upotrebio ga je Boban Knežević u uvodu antologije "Nova srpska postmoderna/alternativna fantastika" (l994.g) imajući na umu izdvojenost domaće žanrovske fantastike u odnosu na vladajući realistički manir ali i fantastiku koja se kreće u okvirima postmodernizma, odnosno želeći da potcrta izolovanost i marginalizaciju ove literature od strane književnog establišmenta koji i dalje pati od paraliterarnih predrasuda prema žanru.
Termin '(post)žanrovska fantastika' uvažava oba prethodnika a zadatak mu je da ukaže na dva nivoa u okviru samih dela, na još prisutni žanrovski kostur (uz odgovarajući otklon od oveštalih šablona) i njegovo mutiranje u mnoštvo samosvojnih pravaca. Naravno, jasno je da ovde upotrebljena kovanica ima namensku vrednost i podložna je trošenju.
Širi polet domaće žanrovske, pre svega naučne, fantastike traje nepune dve decenije, u okviru kojih se od kopiranja šablona (u delima retkih dotadašnjih autora) odnosno pozitivističko-naivnih spiskova želja koje budućnost treba da donese i pukih avantura širom svemira, uznapredovalo do višeznačne i višeslojne proze koja se oslobađa pretesne ljušture žanra. Uporišne tačke ovog burnog razvoja su: osnivanje Kluba ljubitelja naučne fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu, početkom 1980-tih, koji je okupio kako obožavaoce žanra tako i nekolicinu potencijalnih pisaca; u okviru svog rada klub je organizovao književne radionice a klupski fanzin-časopis "Emitor" objavljivao je domaće priče, zbirke priča i romane (ova podsticajna praksa i dalje funkcioniše); i entuzijastički (gotovo prosvetiteljski) rad Bobana Kneževića, pisca, izdavača i urednika koji je, u sopstvenoj režiji, raspisivao Konkurs za domaću SF i Fantazi priču a najbolje radove objavljivao u antologijama "Tamni vilajet" (do sada izašla 4 toma) i žanrovskim časopisima "Alef" i "Znak Sagite" koje je uređivao, dok u svojoj ediciji "Znak Sagite" štampao zasebne knjige domaćih pisaca.U prostorima etablirane literature žanrovska proza retko je uspevala da nađe mesto. Geto je, dakle, sredina u kojoj je stasavala generacija žanrovskih pisaca koja sada preskače svoje korene. Svaki od njih ima bogatu zbirku odbijenica sopstvenih radova od raznovrsnih književnih časopisa i izdavačkih kuća (bez obrazloženja ili uz ono lakonsko da se ne uklapaju u koncepciju) i gorak utisak da bi, uz malo podrške izvan kruga istomišljenika, daleko brže napredovao u svom stvaralaštvu.
No, kako god bilo, (post)žanrovska fantastika opstaje - uprkos strahovitom rasturu, gubitku autora koji, obeshrabreni, napuštaju pisanje (otuda nema u ovoj panorami nekih pisaca koji su se bacili na veliki posao preživljavanja) ili odlaze u etablirane vode literature - i, čak, uspeva da se otme tavorenju odnosno napreduje, osvaja nove prostore što se ogleda u kritičkijem odnosu prema samom žanru (bez apriornog odbacivanja) i brojnim autorski prepoznatljivim poetikama i varijacijama. Nije stoga neobično da isti pisac u jednoj priči posegne za čistim žanrom a već u sledećoj se otiskuje u nepredvidive vode "književnosti skliskog toka" (zato priče kojima se ovde predstavljaju ne treba smatrati za potpuno tipične za pojedine autore; veliki uticaj na odabir priča imala je i unapred zadata dužina kao vrlo ograničavajući faktor). Jednom izborena sloboda kretanja kroz žanr, a smatra se da ju je definitivno doneo, u drugoj polovini 1980-tih, Dragan R. Filipović uzdizanjem SF-a na domaće prostore (pripomogli su mu, svakako, i drugi autori, npr Anđelković, Knežević, Lazović), donosi mnoštvo egzotičnih plodova. Neki od njih mogu se okusiti i u ovoj panorami.
Ponudu, dakle, čini, nekoliko priča bliskih žanru, mračnih vizija budućnosti, svemirske (Jakšić), ovozemaljske (Skrobonja, Bakić), odnosno mračnohumorne (Anđelković) i simboličke (Dragišić); iskorak u višeznačenjsku upotrebu žanra čini Knežević. Horor, prljava varijanta, prepoznatljiv je kod Nešića; Lazović u poslednjim rečenicama priče uvodi natprirodno u bliska istorijska dešavanja; Marković bogato senči mračne motive dok je Ristić blizak alegorijskoj fantastici. Damnjanović se poigrava metatekstualnošću, Ljiljana Todorović je naklonjena začudnim misterijama a Filipović prepoznatljivo rastresitoj dramaturgiji i razbarušenim asocijacijama.
Tokom priređivanja ove panorame nametnula se činjenica određene paralele ovog projekta sa pomenutom antologijom "Nova srpska fantastika" jer je najveći broj autora zastupljen i u jednoj i u drugoj publikaciji; ovo podudaranje neminovno je jer je reč o istoj literarnoj sceni i relativno kratkom vremenskom periodu posmatranja. Ovom priređivaču bi bilo drago ako bi se njegov napor shvatio kao svojevrsni nepretenciozni nastavak antologije tipa 'a pet godina kasnije oni pišu ovako' odnosno kao mogući uvod u neku novu antologiju u kojoj će mesto naći i mlađi autori koji upravo stasavaju (a zastupljeni su u ovoj panorami).