Dok ispisujem ove redove pušeći 7-8 "Monte Carlo", od jutros, koji me, svestan sam toga - ali slab da mu odolim - lagano ubija, trošeći moje ograničeno vreme, razmišljam o jednoj od najbitnijih teza pokojnog Dika Higinsa iz njigovog spiska Devet Fluksus kriterijuma - prisustnost u vremenu, efemernost i trajanje. U intervjuu koji mi je dao pre desetak godina, Dr Ken Fridman objašnjava to ovako: "Umesno je da umetnički pokret čije samo ime ide do grčkih filozofa vremena i budističke analize vremena i postojanja u ljudskom iskustvu stavlja veliki naglasak na elemenat vremena u umetnosti. Ovo je očigledno u kratkim performansima Fluksusa, kojima je primeren termin efemeran, kao i u efemernim, lebdećim predmetima i publikacijama kojima se Fluksus uvek obeležavao. Ali, dela Fluksusa često otelotvoruju i jedan sasvim drugačiji smisao trajanja - muzičke kompozicije koje traju danima ili nedeljama, performansi koji se u segmentima odigravaju tokom decenija, čak i u aktuelnim umetničkim delima koja rastu i evluiraju tokom podjednako dugotrajnih raspona." ("DELO" br. 5-6-7/maj-juli 1990.) Fluxus = Pr - oticanje, pr - otok u najvećoj meri održava smisao vremena, osobito umetnikovog vremena. Iz koga se, kako vreme otiče, kao talog rađa, propast (ruina). Ali, mi smo ego-istočni stradalnici i egocentrici inače, živo zainteresovani da objasnimo naše vreme, baš onako kako, recimo, Ernest Roman u svom eseju "Naše vreme" piše - ja volim prošlost, ali zavidim budućnosti. Prošlost, dakle. I san o budućnosti! A od sadašnjosti svi bežimo! ("O vi, koji ste i teže prepatili, daće Bog i vama okončanje!")
Znam, najveći deo umetnika sanja san o ektemporalnosti svojih dela i sebe samih, ta nije li najveća pošast biti trajno obeležen i, ako Bog da i ne bude apokalipse, izučavan, posmatran i poštovan za vijek vijekova?! To je onda više nego jak razlog da se ubije vreme, ali na kreativan način; da se i dokolica učini svrsishodnom. i da se iz onih retkih, ali najdragocenijih, trenutaka prosvetljenja porode dela i delatnosti, da konačni umetnikov ispljuvak u pomračini zbivanja kao far osvetli neizmernu i nepodnošljivu tminu. Naravno, umetnik će se držati i one teze Stefana Moravskog, estetičara par excellance, o duhu vremena (l' esprit du temps), kao neizbežnoj determinanti umetnosti. Bude li pametan što god stvarao umestiće u neke vremenske i duhovne odrednice, vratiće se, ustreba li, duboko u prošlost, penetriraće svoje umeće sve do antičke ili staroegipatske kulture, zaobićiće, opet, suštinu aktuelnog mraka ovde i sada, i uputiće se prema koordinatama belosvetske budućnosti; biće, dakle, nadrealista i vizionar, a okolno đubre izdašno će pokloniti onima što sebe nazivaju alternativnim, drugačijim, različitim. Ta nek se ti marginalci bave onim čega ima u izobilju, onim što im izdašno nudi ovo vreme ovde.
Ali iskonska (vremenska) razuzdanost (hybris) iskonsko je vreme, kako u svom eseju "Filozofija vremena" ističe Antun Nodilo ("DELO" broj 4-5, april-maj 1991.). "Demonsko jestanje (fysis) sebeprikrivanja Iskona kao demonska jestost Slobode tamni je temelj u iskonskom bezdanu: dno koje Iskon lišava bezdanosti. Zauzdati se nije drugo do za - ustiti! Uzde su usta."
A to onim sapetim i zauzdanim umetnicima što tvore pravu (i komercijalnu, naravno) umetnost - čije je vreme, je li, više nego dragoceno (vreme=novac) - nikako ne može biti jasno. Zato oni ne ubijaju vreme. I, normalno, preživljavaju.
No, pre ili kasnije, u lavirintu vremena/prolazNOsti/događanja. mora se svakom smrtniku, ma kako mu se činilo da ima sve atribute besmrtnika, nametnuti isto pitanje - isto ono pitanje koje sebi i drugima postavlja Dietmar Kamper u osvrtu na kraj sveta, zapravo u svom polemičkom tekstu s naslovom "Između simulacije i negentropije (sudbina pojedinca u osvrtu na kraj sveta" - postoji li kraj istorije s katastrofičnim krajem i kakva je sudbina pojedinca, s one strane apokalipse? Fukujamina teza o kraju istorije i nastupanju vremena nadistorije još je najoptimalniji izraz univerzalističkih htenja osvešćenih pojedinaca i vizija futuristički usmerenih stratega neohumanizma. Međutim, Kamper piše o posledicama iščekavanja konačnog događaja, o slobodi pojedinca koju određuje složenost situacije, o prihvatljivoj alternativi između autizma i automacije, o uklještenosti između simuliranog jedinstva sveta i polarizacije.
Ali, šta je s umetnicima, osobito onim koji su spremni da ubijaju vreme u vrtlogu aktuelnih postradanja? Šta se događa u tom uzavrlom kotlu prolaznosti, u sferi dnevnog/nedeljnog. ubijanja vremena, kako ta terra incognita - između akademskog racionalizma i nonkonformizma onih što su odlučni u istrajavanju kao umetnici - funkcioniše, šta se na tom širokom polju od Nebića do Nigdine događa?. Rekao bih - i sve i ništa. Ima ubijanja vremena s teškim maglama neprolaznosti, kao i blic-osvetljenja sveopšte tmine. Alternativa u umetnosti, kako ovoj beogradskoj tako i tamo nekoj drugoj, živi svoj život ubijajući vreme ćorcima prolaznosti. Ali, ona i ne zagovara besmrtnost. Umetnosti. Ona teži samo dnevnom, mukotrpnom defetišizovanju tzv. oficijalne i komercijalne umetnosti. Ona iskoračuje. Ona osporava. Ona i kad osvoji neke pozicije ne objavljuje kraj ubijanja. Vremena. Eto, to je to.
U Beogradu, 31. januara
1999. Anno Domini