1
Ovaj Adamdan će biti drugačiji. Hioba je osećao to, u grlu, u kostima, osećao svakim delom svog staračkog tela. Zapažao je promene na okolini, uočavao razliku u drveću, u travi, u letu ptica. zvuk potoka bio je sada opominjući mrmot, nebo kao da se sažimalo, a obrisi udaljenih planina jedva da su se nazirali kroz ustreptali vazduh.
"Zašto se brineš učitelju", govorio mu je sugestivnim glasom mladi Danon, "kada znaš da možemo da neutrališemo svako ljudsko biće? Uvek smo uspevali, uvek s lakoćom, uvek pre nego što."
Hioba stavi prst na usta.
"Za vreme Adamdana priča se vrlo malo, a sasvim sigurno ne izgovara se ništa bitno, ništa što ljudima može poslužiti kao putokaz."
"Tek je jutro, membrana popušta u podne."
"Jeste, ali voda ponekad ume da ponese reči i šapne ih na nekom drugom mestu u nekom drugom vremenu, drveće usisa istinu u krošnju i raskrili se nad ko zna kim, vetar se preliva preko svega."
A nemir raste, u kostima, u grudima, u vršcima prstiju.
"Ljudi će doći", govori tiho Hioba, "doći će kao što uvek dolaze, u gomilama, stihijski, mnogi sa raznoraznim pomagalima, uglavnom bezopasni, često samo prazno radoznali bez ikakve predstave kako tu svoju radoznalost da zadovolje. Ali biće i onih koji znaju kako da traže i, ponekad, gde se može nalaziti to što ih zanima. jedina naša prednost ogleda se u tome što niko od njih, zapravo, ne zna šta traži."
Danon je ćutao, stoički podnoseći da mu vetar silovito baca kosu u oči. Imao je tek devetnaest godina, a već je napredovao do drugog nivoa zaštite. Već sada toliko jak da ga niko ne može pobediti a da ga pri tom ne povredi.
"Danone", reče Hioba, "obećaj mi nešto."
"Hoću, učitelju", govorio je, ali oči mu nisu sijale dečačkim sjajem zadovoljstva zbog toga što će moći da udovolji nekome koga poštuje. Bio je spreman na hladnu poslušnost kao deo sveukupnog mehanizma zaštite, ali nikako na popuštanje u ličnom odmeravanju jedan na jedan.
"Ako naiđete na silu. onako. nekoga ko deluje teško pobediv, nekoga ko ima nadljudsku mentalnu snagu. tražim od vas, prenesi to svim drugovima, tražim od vas da ga propustite."
"Ali, učitelju, propuštanje znači predaju, predaja znači potčinjavanje i."
"Ne, ukoliko postoji još jedan, treći nivo."
"Treći nivo nikada nije postojao."
"Jeste, nekoliko puta."
Bilo je u njegovom pogledu izmešane pokornosti i prkosa. Hioba je mogao samo da se nada da će ga poslušati.
"Ko će sačinjavati Treći krug? Nema mnogo onih koji su jači od mene."
"Ponovo ću to biti ja."
"Ponovo? Samo vi?"
Hioba klimnu glavom. Trenutak kada učenik otkrije nešto očigledno što mu je dotad izmicalo spoznaji deluje uznemirujuće na njega, unosi mu nesigurnost u logiku i pruža veći stepen pokornosti.
"Obećanje", ponovi Hioba. "Propustićete svakog ko stigne do vas i izdrži uobičajeni tretman. Ne smete posegnuti za tišinom."
"Ali ljudi su preslabi da nam se suprotstave. Oni ne znaju naše slabe tačke."
"Kada stotinu ratnika gađa strelom pticu koja leti najverovatnije će je neko pogoditi. Taj neko ne mora biti najbolji strelac u grupi, mada ni to nije isključeno. To je, jednostavno, igra velikih i malih brojeva. A ljudi će biti mnogo više od stotinu, mnogo više od sto puta po stotinu.
Jutro Adamdana. Hioba hoda kroz vrlo tanku izmaglicu koja na neobjašnjiv način odoleva sunčevim zracima i povremenim naletima vetra. Utihnula je pesma ptica, ni insekti se ne čuju, lete bešumno u susret popuštanju membrane. Danon je otišao. Neće ga poslušati, jasno je to jednako kao što nema sumnje da je ovaj dan poseban.
I već, kao da se ta neposlušnost zaista dogodila, Hioba počinje da razmatra šta valja činiti. Dolazi neko jak, jači od svih koji su ikada porinuli kroz membranu prema njegovom svetu, jači od ičega sa čime su se dosad susretali. nema sumnje: dolazi neko ko zna!
2
Randal MekSvini je bio potpuno spreman da ispuni zavet svog oca. Jedanaest dugih godina pripremao se za ovaj trenutak i znao je da je spreman. Dva dana je već kampovao na izvoru Bele reke, daleko od gradova, ljudi i izletišta. Uspomena na oca bila je jača nego ikad; srećom, prošle su dve godine od njegove smrti, pa je u potpunosti potisnuo bol i gubitak u stranu. Randal je voleo svog oca, bilo bi strašno da se tragičan događaj zbio neposredno pred popuštanje membrane.
Tu je odbrana najslabija, bile su reči njegovog oca, koji nije imao tu sreću da doživi svoju sedamdesetu godinu i pokuša da ostvari zavet svog oca, dede Jefimija, koga Randal nikada nije upoznao. Ali sve je bilo zapisano, prenosilo se s kolena na koleno, deda Jefimije je skoro ostvario san svakog posetioca Paralela, san da dospe u Večni grad. Pričalo se da je nekada davno, pre sedamsto godina, izvesni Morgan, čovek koji je prvi otkrio membranu i način prolaska kroz nju, dok još nije postojala zaštita sa druge strane, lako prodro do Večnog grada i tamo doživeo stvari koje se ne daju prepričati. Deda Jefimije, možda jedini čovek koji je živeo dovoljno dugo da dva puta okuša sreću u Paralelu. Prvi put, kao mladić, samo kao turista, ne obraćajući pažnju na zavete svojih predaka, i drugi put, kao sedamdesetpetogodišnji starac, iskusan i pripremljen na sve, kada je gotovo dosegao legendarni grad.
Naša slabost je u tome što retko ko ima priliku da se dva puta ogleda u Paralelu, a prilikom prvog prolaska svako je previše rasredsređen.
Biću ozbiljan, ponavljao je Randal u sebi. Svi kažu isto: Eh, da nam je da opet probamo, uspeli bismo sigurno. "O.K." progovorio je poluglasno, "ponašaću se kao da mi je drugi put." Otac mu je ostavio dovoljno usmenih i pismenih podataka da se zaista može osetiti kao da obilazi poznatu zemlju.
Mirno, temeljito, zatrpao je vatru oko koje je sedeo i pokupio sve ostatke kampovanja: one za bacanje u plastičnu kesu i zatim u gepek automobila, a one za dalju upotrebu u torbu i na zadnje sedište. Pogledao je na časovnik. Još deset minuta. Nije bilo nervoze, nestrpljenja, ničega što bi ga omelo. Zapalio je cigaretu. Lagano je uvlačio dim, prepuštajući se užitku i opuštanju. Potpuno je ispraznio glavu, spreman da u datom trenutku krene svom silinom u Paralel.
Prvo će ti ponuditi zvuk, potmulo brujanje ispod praga čujnosti. Kao da su nepregledne kolone gigantskih bagera rušile drugu stranu brda. Jedanaestogodišnja vežba učinila je da potpuno zanemari podrhtavanje utrobe koje ga je obuzelo. Ali nije bilo likovanja u njemu zbog uspešno prebrođene prve prepreke, znao je da ovo praktično nije ni početak.
Onda će zvuk postati visokofrekventan, razdiruće piskutav, samo na trenutke zaista čujan. Hodao je lagano kroz membranu. Svet Paralela, dostupan ljudima jednom u pedeset godina, otvarao se pred njim.
I onda sledi svetlost, hiljade sunaca slivenih u bolni sjaj. Žmurao je dok su mu kapci goreli crvenim sjajem i lagano odbrojavao korake: devedeset osam, devedeset devet, sto. Svetlost je bila pobeđena.
Na ovom nivou, devet desetina ljudi je već odustalo. Oni što su preostali, postaće meta graničara. Igra je bila gotova, prava zabava je počinjala.
I tu stupa glavna tajna MekSvinijevih, prenošena sa kolena na koleno. Ekipe tragača obično se podele po celokupnoj planeti pokrivajući što veća prostranstva i tragaju za Večnim Gradom, svako u svojoj oblasti. Ali Grad nije ni na jednom od tih mesta. Svet Paralela je slojevit. Do god hodaš po prvom, površinskom nivou, ništa sem pustare nećeš naći.
I tada Randal čini napor volje, jednak onom koji uvodi u svet Paralela, ovoga puta usmeren ka daljem proboju. Osećao je kao da tone kroz žitku masu, telo mu je žarilo iznutra, glava pulsirala u nadirućem bolu.
Ali to prolazi i tada dobijaš ličnog graničara, koji će te ometati u potrazi.
Osoba, nalik ljudskoj stajala je pred njim: mladić kome su tek prve dlake izbijale po licu. Kako je moguće da ljudi Paralela izgledaju isto kao mi, pitao se Randal, nastavljajući dalje svoj lagani hod, usredsređujući se na želju da porine na donji nivo ovog sveta. Ako su mislili da mi skrenu pažnju, trebalo je da pokušaju sa nekom obnaženom lepoticom. Bića Paralela ne mogu nas dodirnuti, njihova sva snaga je u pogledu i opseni; mi možemo njih dosegnuti, ali nema svrhe u dodiru, može čak i da nam šteti, nadmudriti ih možemo samo ignorisanjem.
"Čoveče", začuo se glas mladića, "šta tražiš ovako daleko od svakog naseljenog mesta, u ovoj pustari?"
Randal niti ima želju da odgovori. Jedanaest godina duga vežba, u kojoj je često odlazio toliko daleko da ne reaguje na ljude kada mu se obrate na ulici, činila je svoje. Sve što mu mladić može reći, sve što mu može ponuditi, malo je naspram životnog cilja, sna svih generacija MekSvinijevih.
Još četiri-pet nespretnih pokušaja odvraćanja pažnje i graničar shvata da ima pred sobom dostojnog protivnika. Randal je koračao dalje, neometen u svom poranjanju ka drugom sloju Paralela. Odatle se već može videti put koji vodi u Večni Grad.
Ali graničar nije iscrpeo sve svoje moći. I tada pade mrak, kao da se neprozirna koprena navuče nad Randala, uskraćujući mu i pogled na pustaru.
Ukoliko te suoče sa mrakom, ne smeš zastati ni za tren, moraš koračati kao da je sve u redu.
Devedeset osam, devedeset devet, sto. i evo svetlosti, govorio je u sebi Randal, još uvek ne potpuno na drugom nivou, ali radostan što ga poslednje iskušenje nije vratilo nazad na površinu Paralela. Krajolik se menjao, tu i tamo su izbijale iskrice nekakvih neobičnih predmeta i stvari, ali i dalje to nije bio pravi lik Paralela.
Tada će ti graničar možda ponuditi najstrašnije iskušenje: svet bez zvuka. Retko biraju takav način, kao da i njima to pričanjava neprijatnost.
Već je tišina, mislio je Randal, ali tada kao da pirnu lahor i upi zvuk. Sve minu i pretopi se u prazninu. Duge noći provedene u gluvoj sobi jedva da su bile dovoljne da u nemerljivo dugom intervalu ispraznosti Randal ne posustane i sedne na tlo, trljajući uši i stvarajući zvuk. devetsto devedeset osam. devetsto devedeset devet. hiljadu. hiljadu jedan. onda dođe udaljeni jecaj, kao uzdah, kao drhtaj. i Randal shvati da gazi po drugom nivou.
Kada dospeš na drugi nivo, gotovo da si završio posao. Sa graničarima koji te tu presretnu možeš govoriti, ali se čuvaj bilo kakve pogodbe i nipošto se nemoj zaustavljati. Jedino postojanim hodom i usredsređenošću dospećeš na treći nivo sa koga se direktno ulazi u Večni grad.
Starac mu je pravio društvo, hodao je uz njega nekih pet minuta pre nego što je progovorio:
"Čoveče iz stranog sveta, pričinio si već previše bola našem narodu. nema potrebe da ideš dalje."
"Nikakav bol nikome nisam naneo", progovori Randal, prvi put nakon prodora kroz membranu. I sam se čudio kako reči zveče u ovom svetu. "Samo želim da uđem u Večni Grad."
"Ono što vi nazivate Večnim Gradom, nedostupno je ljudima. Samo nam nanostite bol. Mladić koji te je presreo, umro je u pokušaju da te zadrži, postavio je pred tebe tišinu svoje smrti."
"Ako su mladići spremni da umru u nastojanju da me spreče, ako je vredno dati život zbog Večnog Grada, zasigurno je vredno i videti ga."
Hodali su neko vreme bez reči. Onda se starac ponovo oglasio:
"Dobro, mogao bih te provesti do Večnog Grada, ali ako obećaš da nećeš ništa dirati."
Ponudiće ti lažni grad. Da, jadni deda Jefimije, kada je savladao sve prepreke i konačno dospeo pred nivo na kome je grad, dopustio je da ga prevare i dovedu pred lažne zidine.
"Znam za trik", ne izdraža Randal, "mog pretka ste prevarili na taj način. Znam sve. Ići ću sam do kraja i ostvariti očev san."
Starac se najednom nasmeja, veselim, bezbrižnim glasom.
"A, pa to je porodica MekSvinija. Uporni ste, nema šta."
Randal se trže. Da li se starac zaista seća njegovih predaka ili može da mu čita misli? Ali ničega nije bilo u starim spisima, ništa u napomenama njegovog oca.
"Znaš li, mladi MekSvini, prosto mi je suđeno da se po dva puta srećem sa članovima tvoje familije. Tvrdoglavi ste, uporni, ali ipak posustajete na samom kraju."
Randal je hodao dalje nastojeći da ne izgubi koncetraciju. Misli su mu se kovitlale, bilo je nekih nedoumica, nejasnoća. Po dva puta, rekao je starac, odjeknu mu kao signal za uzbunu.
"Ti si jedan lažljivi starac", govorio je, uspevajući da ne pada u vatru. "Mog oca nisi mogao sresti dva puta."
"O, mladi MekSvini, kako si ti goropadan i siguran u svoje reči. Kako gaziš kroz naše nivoe, oreolom arogancije i zaveta predaka. Da li vam je nekada, vama ljudima, palo na pamet da između naša dva sveta postoji i povratna sprega, da postoji jedan dan u pedeset vaših godina kada i mi, s ove strane membrane, možemo da prodremo u vaš svet i hodamo nesmetano po njemu? Kada možemo da dotičemo ljude i nanosimo im bol?"
Ne, nije mi palo na pamet, pomislio je Randal, ali ništa nije rekao. Osećao je stezanje u grlu i dodir neizvesnosti. A noge su mu postajale sve teže. Kada osetiš sve to, znači da je treći nivo sasvim blizu. I nipošto ne smeš stati.
"Vidiš, mladi MekSvini, tvoj otac je bio mnogo jači protivnik i od njegovog oca, a naravno i od tebe. Tvoj otac bi uspeo u narednom pokušaju, to jest, upravo sada, da je ostao živ. Jadničak. Nisam imao izbora."
Randal je osećao kako mu tutnji između slepoočnica. Ne, ne, ne. moj otac je umro od srčanog napada.
"Da, posetio sam ga prilikom propuštanja membrane sa naše strane. Morao sam, sledeći put bi uspeo, shvataš, nećeš mi zameriti zbog toga. malo psihičkog uticaja, praznine, propadanja, lebdenja. ti inače nemaš nikakve šanse."
Randal nije više mogao da izdrži.
"Slušaj ti, matora ludo, nećeš me sprečiti da prodrem u Večni grad, nećeš! Razumeš!" Onda je shvatio da stoji nad starcem i davi ga. Stisak je pojačavao, ali vrat starca je izmicao, kao da mu provejava kroz prste. U očaju, Randal pade na kolena površinskog nivoa Paralela. Još je urlao dok se nad njim oblikovalo nebo Zemlje.
Hioba strese prašinu sa sebe. Vrat ga je boleo, ali činilo se da neće ostati nikakve posledice. Bio je zadovoljan zbog dobro obavljenog posla i tužan zbog nepotrebne Danonove smrti. "Ljudi su ipak naivni u svojoj uobraženosti", govorio je sebi, "kako su mogli da pomisle da bi iko iz našeg sveta, zbog bilo kakvog razloga, u bilo kakvim okolnostima uopšte i poželeo da poseti njihov svet."