U Trnovo sam stigao s prolećem koje je varošicu pretvorilo u kaljugu; doduše, slična kaljuga bila je u mojoj duši. Duga vožnja. Bokori žutog cveća kraj puta, onog koje prvo cveta. Spaljene kuće. Ovde preko Drine, braća su se još dobro držala, ali opasnost se nadvijala nad Krajinu. A u Beogradu naprasno je porastao broj zagrcnutih pacifista: Usta puna mira i nezainteresovanost, to je prava reč, skaredna nezainteresovanost za ove ovde. "Oj Srbijo iz tri dela." Bože, zar smo svi zaboravili kako smo počinjali?
Urednik mi je rekao: "Idi tamo i napravi dva - tri teksta, poznaješ 1jude, ništa ratnohuškački, ništa patetično. 0 tome kako su i oni tamo umorni od rata i tako to, pa valjda su se umorili, mater im i njima, tri godine biju glavom kroz zid !"
Pljunuo sam i otišao. Jezikom zvanične politike ja sam bio "nacionalni mitoman", i "pristalica partije rata". A to vam ne objavljuje tekstove sada, ni u jednim novinama.
U komandi sam lako završio formalnosti, sa potrebnim papirima izašao napolje i naslonio se o vlažni zid, tek da udahnem vazduh i razmislim odakle da počnem. Iznad mene, preduga plavo - crveno - bela zastava. Žitko blato pođ čizmama i voda koja kaplje s krovova. Krpe snega na okolnim bregovima, koji izgledaju tako blizu. Prepodnevna gužva, vojnici i civili, prodavci cigareta i rakije, tri BRDM - a brekću ulicom i bacaju blato na sve strane. Ponovo je neko primirje na snazi. Puno mladih devojaka, većina u drugom stanju - to je najveselije što ima da se vidi. Ovi ljudi rešili su da ih bude na njihovoj zemlji.
"Idi brate i piši o čem' hočeš", rekli su mi. "Ti si od retkih što su pisali pošteno. I od još ređih što još uvek navraćaju kod nas".
Onda da počnem od kafane. I odlazim u najbliži kafić, zove se - a kako bi se drukčije zvao - "Beli orao". Gust duvanski dim, žagor i miris vlažnih uniformi, sva mesta zauzeta a poneku stolicu, bogami, podelila dvojica, puške i rančevi naslonjeni na zid. Kafić je sasvim pristojno izgledao ranije - drvo, mesing, mremer - malo je propao, doduše, od mog poslednjeg dolaska, ali sasvim je OK. Smeštam se uz šank stojeći, jasno, jer su i visoke stolice zauzete. Gazda, mršav čovek žute kose i žutih brkova, spretno dotura pet tanjira s ćevapima gladnoj vojsci pored mene. Na jednoj šaci nema tri prsta. Okrznuo me je tek pogledom, zastao, a onda uputio osmeh prepoznavanja.
"Dupli vinjak", kažem, uzvraćajući osmeh.
"Kuća časti", kaže točeći piće i meni i sebi. "Ovo je čast neka velika, kad ponovo stiže novinar iz Beograda! Jel' smo to ponovo braća, mi i vi ?"
"Ne zajebaji od ujutru, Milane, zdravlja ti!", rekoh i iskapih čašu. Spremno je napunio, svoje piće ispijao je sporije.
"Pa kako je u Beogradu ? kezi se on. "Jel' vam skinuli sankcije ?"
"E, ja ti rek'o. Kaži mi prvo, jel' ste svi zdravi ?"
"Moji jesu, hvala bogu. Brat mi je, doduše, ranjen kod Bihaća, ali već se vratio u jedinicu ."
"A oni blizanci, Mandići?"
"Pogiboše obojica kod Glamoča, zimus. Jedan nije hteo da ostavi drugog".
"E, jebi ga ." A onda se nešto setih. "Čuj, zbilja, a onaj stari. Milisav, onaj što vodi privatni rat. Živ li je ?"
Osmeh zgasnu na njegovom licu. "Eno ti ga Milisav u ćošku. Pije sam".
Okrenuh se tamo. Jeste, u ćošku, za okruglim stočićem sam je sedeo starina kome sam jednom poželeo da posvetim knjigu, ako je ikad napišem. Čovek koji je u ovom jadu i čemeru ostavio daleko najači utisak na mene. Neko koga sam se prisećao s podeljenim osećanjima. Neko ko se ne zaboravlja.
I dalje je nosio uniformu, ali pohabala se. A kosa, srebrno siva kod našeg poslednjeg viđenja, sad je bila snežno bela. Najčudnije je bilo što su na stolu pred njim bile dve prazne pivske flaše, i dve prazne čašice od nekog oštrijeg pića. U ovo doba. On koji nikad nije pio.
Upravo u tom času ustajali su vojnici od susednog stola. Dohvatih stolicu i progurah se do čoveka u uglu. "Je li slobodno, starino ?" Podigao je glavu i rasejano me osmotrio, a onda zatrepta počevši da se priseća. Imao je šezdeset tri - četiri godine po mojoj proceni, ali pamćenje mu je bilo odlično. Nešto kao poluosmeh zaigra mu oko usana. "Otkud tebe vetar nanese ?", reče promuklo, pokazujući mi da sednem. "Mali, daj još po piće za nas dvojicu !"
Spustih se naspram njega, zagledan u lice koje me je pohodilo mnogo puta, u onim zagušljivim noćima kad ne može da se spava, i kad se stoti put pitam jesam li čovek ili kukavički gad. To jeste bilo to lice - ali one neverovatne sigurnosti beše nestalo.
Sedim naspram njega, a vidim nešto drugo.
Upoznali smo se pre više od godinu dana, u to vreme moje novine tražile su puno onakvih tekstova kakve sam ja pisao, kleli smo se u ujedinjenje svih srpskih zemalja, a te zime ja sam stigao sa još nekolicinom novinara. I jedno veče u logoru, zajedno sa kolegom vojnim komentatorom, sreo sam Milisava.
Bilo je to negde podno Jahorine, za tu noć naši su završili dobar posao, i sad su se izviđači, promrzli i umorni, vraćali da počinu. U zaklonu borova i nekih stena založili smo vatru, konačno bez straha od minobacača, a na dva oborena debla posedalo je desetak ljudi sa belim čaršavima preko maskirnih uniformi. Lica i ruke koje smo okretali plamenu behu topli, ali nam leđa behu ledena. Bože, kakvih sam se priča to veče naslušao!
A onda je u krug svetlosti stupio visoki starac, polako se spustio na kladu i sporim pokretima počeo da skida sve ono što je vukao na leđima. Zastao sam u pola rečenice i zagledao se: Najpre je skinuo i naslonio na deblo automat M.70, a onda snajpersku pušku 7,9 mm M.76, poznavao sam je. Pa torbicu sa municijom, možda deset okvira sa po 30 metaka. Pa mali jurišni ranac. Pa opasač sa futrolom u kojoj je bio "škorpion". Zadržao je uprtače, na njima behu četiri bombe - kašikare, i jednom grdno veliki Rambo - nož. (Posle sam video da još jedan nož nosi u čizmi). Brat bratu, više od dvadeset kilograma opreme starac je teglio kroz noć. Onda je umorno uzdahnuo i pitao: "Imate li čaja?"
Ne odmah, kasnije smo se zbližili, pa mi je ponešto ispričao. Milisav je bio legenda: Kad je izbio rat, došao je iz Švedske gde je dugo radio i stekao penziju, ostavio tamo ženu Šveđanku, i prijavio se kao dobrovoljac. Nisu ga hteli, nisu ni imali dobrovoljaca preko šezdeset godina. A kad je čiča uzeo oružje i sam krenuo u akciju, shvatili su da Milisav uopšte nije za potcenjivanje. Odlazio je duboko u pozadinu onih tamo, čekao u zasedi "udari pa beži", ili sa snajperkom tražio njihove starešine, dva puta se na nož i bombu izvlačio iz potpunog okruženja, nikad nije otišao da bar dvojici - trojici tamo nije zakukala majka. Malo je govorio, pio je samo čaj i kafu. Umeo je da po dva dana proboravi iza neprijateljskih linija.
"Zašto, Milisave?" pitao sam ga jednom kasnije, kad smo se nekako zbližili, ako to tako može da se nazove. Sedeli smo kraj vatre deleći tvrd hleb i malo slanine. "Zašto ideš tamo gde niko ne ide, zašto podmećeš glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu? Mislim, zašto ratuješ kao privatnik?"
Ćutao je zagledan u plamen, i na kraju rekao: "Moj otac, majka, brat, sestra. ostali su u Jasenovcu. Ono dalje rodbine što sam imao, ostalo je po nekim jamama u Hercegovini. I od mog roda, koji i nije bio tako mali, ostao sam ja sam. Ima razloga."
"Pa možeš li da naplatiš sve dugove, starče? Mnogo ih je."
"Naplaćujem koliko mogu. Šta ti znaš o tome?"
Bio je u pravu. Koliko je mračno u njegovoj duši nisam mogao znati, ali on je dovukao svoje dupe iz sigurnosti, komfora, iz bezbednosti svojih godina - i ovde ide s puškom i spiskom dugova, samo njemu znanih . Ali bar radi ono u šta veruje.
A ja pišem.
Kad sam u Beogradu jednom poznaniku pričao o Milisavu, rekao je: "To je patološki tip". Nije. Nije to. Mogao bi se donekle uporediti sa starim, ostrvljenim vukom. ali samo on i Bog znaju šta je zapamtio iz četrdesetprve, kad su bivše komšije terale njegovu porodicu u logor, a reke oko sela punili još živim ljudima.
"Šta ti znaš o mržnji i osveti?", pitao me je jednom. Priznajem, vrlo malo. "Šta znaš o tome koliko mržnja može biti jaka? Kako te pokreće više od volje za životom?" Ja ne znam. Za tu oblast on je bio ekspert.
.Kucnusmo se i na dušak iskapismo piće. Spustio je čašu i video sam da mu prsti jedva primetno podrhtavaju. Oko očiju i uglova usana imao je nove bore, a najviše su se promenile oči: Crne, nekad orlovske, sad su bile vodnjikavo - staračke. Može li se razgovor početi ako kažeš nekom da je naglo ostario?
Mahnuli smo za još jednu turu.
"Neke stvari su se promenile", rekoh. "Nekad piće nisi hteo ni da omirišeš".
"Ne idem više u borbu", rekao je rapavo. "Popustili i oči i ruka".
"Popustili za manje od pola godine ?! Ma daj! Šta se desilo? Jasno, ako hoćeš da razgovaramo".
"Ne idem više u borbu", ponovi muklo.
"Jesi li ranjen?"
"Bio, ali to nije najvažnije".
"A jesi li naplatio dugove?"
Gorko se osmehnuo. "Nisam stigao, još je ostalo. Ali slomilo se nešto, eto ti".
"Ma slušaj, kad smo se zadnji put videli, mogao si da se porveš sa mrkim međedom, ovim igmanskim, i ja bih se kladio na tebe a ne na međeda! Jesi li se razboleo? Sve sam mogao da zamislim, ali ne i tebe, ovako u ćošku!"
Dugo me je gledao u oči. "Imaš cigaru?" upita najzad. Stavih paklo pred njega. Pripalio je i povukao nekoliko dugih, dugih dimova. "Ti ono beše pišeš. za novine?"
"Jeste, i o tebi sam hteo da pišem. Bila bi to priča i po!" "Mene preskoči. Naruči još jednu turu, pa slušaj priču ako si dokon. Takvu priču još nisi čuo, nigde!" "O čemu je?"
"Ona što sam pričao mojim drugovima, i niko mi nije verovao. O tome kako sam puk'o".
Priču sam zapisao kasnije, po sećanju. Dok sam pisao, slušao sam njegov glas kako naglašava pojedine reči, video njegove šake kako klize po stolu, prateći nesvesno slike koje je glas slikao. Video njegove oči, zagledane, ne u mene. u neke pustare, unutra.
"To je bilo letos, tukli smo se na Treskavici, oni nas pritisli maksimalno a pomoći niotkud. Tukli smo se za svaku bukvu i svaki kamen, jedan naš na trojicu. U mojoj četi nije bilo nikog da nije bio ranjen bar jednom. Ljudi su napuštali sela, zbirali se u zbegove. Jedne noći bez mesečine, njihova grupa provukla se kroz naše linije, i zorom napala selo u kom smo se mi odmarali. Ne sećam se ni kako se selo zvalo, već jednom paljeno je do pola, ali sad je poduže bilo u našim rukama, i mnogi ljudi su se vratili kućama, ili na zgardišta.
Kad džihadovci udariše, nasta haos. Starih ljudi, žena dece, bilo je stotinak, a samo nas desetinu boraca. Petorica s puškomitraljezom i "zoljom", štitila su izlaz prema šumi, i većina ljudi uteče tamo navrat - nanos. Nas petorica trebalo je da zadržimo džihadovce na prilazu selu, i da što skuplje prodamo svoju kožu. Od te petorice ostao sam živ samo ja."
Na trenutak prekinuo je priču, i misli mu odlutaše. Mrtvim drugovima?
"Imao sam zaklon na krovu kolibe, i gađao kratkim rafalima, sve iščekujući da se pojave podno moje kolibe pa da bacim bombe. Već su gorele prve kuće, dim se osećao. Praštalo je sa svih strana, žene su zapomagale. Videh. Videh ženu sa bebom u naručju i tri džihadovca kako je stižu, i nju kako im izmiče iz ruku i s bebom skače s litice. Videh mog druga Boška kako ga zakači rafal, kako pade, a bomba koju se spremao da baci eksplodira pod njim. Video sam, brate, stvari koje se obično vide. A onda čuh plač u kolibi ispod mene, skotrljah se dole, znao sam već šta je: Dečak jedan, sedam - osam godina, nije stigao da otrči za onima prema šumi, i plakao je iz sve snage. A prvi džihadovac virnu na vrata.
Njega sam oborio metkom. Ali drugo pašče ubaci kašikaru kroz prozor, stigao sam samo da skočim preko dečaka i pali smo zajedno. Grunu. Malog sam zaklonio, ali levu ruku nisam osećao, bomba mi je izbila i automat iz ruku, imao sam još nož - a druga dvojica upadoše na vrata. Ogluveo od eksplozije, skroz ošamućen, ja se sad slabo sećam šta je dalje bilo. Nisam ti rekao da je dečak bio siroče, kad su poslednji put spaljivali selo pogibe mu majka, i sahranili su je tu blizu, ukraj dvorišta. Sad, kad ova dvojica uskočiše, izgleda da sam zgodno pao, jer me nisu odmah videli: Dovoljno da se okrenem, i prvom sjurim nož u stomak. Ovaj pade prskajući krv na sve strane. Onaj drugi opali, pogodi me u nogu, ali bio sam već kraj njega, odgurnuo mu automat, i zakačio ga nožem po ramenu. Bio je priseban, ispustio je automat koji mu nije koristio, a slobodnom rukom potegao nož i zabio mi ga u kuk. Ne znam kako smo izgledali tamo, jedan preko drugog, škljocajući zubima, moj nož njemu u ramenu, njegov meni u butini, Tad sam osetio miris."
Zastao je, zamišljeno me pogledao.
"Mnogo smrti sam video, znam kako miriše. Znam kako miriše raspadanje, i ovo je mirisalo baš tako. Rekli su mi posle, izgubio sam puno krvi, moglo je da mi se priviđa šta god hoćeš. Valjda je tako. Ali znam da sam podigao pogled i video treću priliku, shvati, mrak mi je padao na oči i nisam jasno video, ali još neko je bio tu, mirisao na otvoren grob, i kao da su neke trake visile sa njega, tako nešto. 'Prilika je dopola podigla ruke prema dečaku, mislim da je on pružio jednu ruku prema njoj - kao da to hoće njega da izvede.
Onda sam se onesvestio. Ali čuj, pre nego što sam potonuo, čuo sam to. Čuo sam. Dečak je rekao: "Mama !"