(Literata-šetač pasa je samo i isključivo literata; poznaje granice svoje spreme i svojih nadležnosti. Ne brka sebe sa pozvanim, veleučenim i ovlašćenim futurolozima, baš kao ni sa kvalifikovanim opisivačima savremenosti, za koju je vezan tek preživljavanjem, posmatranjem i po kojim bezveznim komentarom. Činjenica je da ga preživljena, posmatrana i kojekako komentarisana stvamost ispunjava rastućim nemirom, šta više panikom; aktuelne pojave su mu više simptomatične nego simpatične, a spoznaja da je sutrašnjica po svoj prilici nastavak i "plod" današnjice ispunjava ga šašavom nevericom pred krajnostima postojanja. Literata-šetač pasa ne krije: u tim trenucima ga pohode ideje o ispravljanju sveta koje, što ne reći i to, na licu mesta pod vrgava skeptičnom prosuđivanju. Delom, jer zna za neslavnu sudbinu svih spasilačkih teorija a delom zbog ranjivosti sopstvenih maštarija. Uviđa da delotvorno lečenje može slediti tek nakon tačne i uredne anamneze. Biće da je dobar dijagnostičar ujedno i dobar terapeut, a on je i u jednom i drugom pogledu beznadežni amater. Snatrenje koje sledi upravo stoga odlikuje nedostatak svakovrsne stručnosti i sistematičnosti; to su samo nerazrađene teorije u zametku, letimične ideje, maglovite improvizacije. Impulsivni i uzgredni pasaži koji zaokupljaju um literate-šetača pasa, dok drži za povodac prelepu, garavu kucu po imenu Doli, i s blagonaklonim prekorom motri kako ova juriša na kojekakve ulične mačke. Juriša, sve dok joj povodac dopušta. Tačnost i poreklo navoda koji mu nadolaze tokom meditacija, literata-šetač pasa, naravno, proveri i raščisti kad stigne kući. Naposletku, radi se o brižnom i savesnom čoveku, koji drži do tačnosti.)
"Ono što se dešava u svetu, ima karakter demonskog" rekao je na zalasku života Šandor Marai (Dnevnik 1984-1989, Toronto, 1997.144), mada su mu se slične opaske znale omaći i mnogo ranije. Nema dileme: ova rečenica pretpostavlja prevlast loših i štetnih duhova, zlih i satanskih snaga. Drugim rečima, dešavanjima koja se odvijaju u svetu ne rukovodi princip Dobra. Sutradan, 14. septembra 1986. godine, Marai se vraća na raniju tvrdnju, izjavljujući da je ono demonsko bar ".takva energija u životu - kako u ličnom tako i istorijskom smislu - kao što je to namera i planiranje. Prodire kroz građanske oblike života baš kao i kroz zakone, državne oblike." Svetska i lična istorija drže jedna pred drugom jedno te isto ogledalo u kome se vodi večita bitka iskonskih moći. Dobra i Zla. Racionalnog i iracionalnog. Svesnog i nesvesnog. Razuma i nagona. Stvaranja i rušenja. Reda i haosa. Predvidivog i nepredvidivog. Proverljivog i neproverljivog. Ustavljivog i nezaustavljivog. Izvesnosti i neizvesnosti. Svetlosti i tame. Uzvišenog i niskog. Apolona i Dionisija. Međusobno isključive pa ipak međusobno upućene snage. Ne mogu postojati inokosno, nego isključivo u paru. Čini se da je praideja i osnovni pokretač postojanja, uključujući i naše pojedinačne žiovote, upravo dualizam. Kao što je rekao Babič u svojoj Filozofskoj igri sa Sokratom: "Biće počinje kod dvoga", odnosno "Dva je samo onda dva, ako je dvovrsno: inače je jedno i ništa" (Babič, Eseji, studije, Bp., 1978, 296., 297.). Kako bi bilo veličanstveno da suprotnosti postoje u savršenoj ravnoteži! Bio bi to osnov harmonije. Još veličanstvenije bi bilo da se od samog početka princip Dobra i njemu srodne snage vrhune iznad svega. Živeli bismo u uredenom, preglednom, bezbednom svetu, koji bi znao za Zlo, za demone, ali držeći ih sputane. Da li je ikada ostvarena savršena ravnoteža, da li su ikada carovali, makar na tren, razum, red i svetlost, nasuprot nagona, haosa i tame? Prema Maraiju to čudo se desilo čak dvaput: u vreme Marka Aurelija i Franje Josipa. U više navrata tvrdi, i uvek sličnim rečima, da je njihova vladavina značila ostvarenje moralnih principa i "reda" na zemlji. Možemo li verovati Maraiju? S obzirom na mnogo toga ne baš. Radi se o divnoj i izmaštanoj pretpostavci koja se lako može opovrgnuti - ali nije nam do toga. Radije bismo joj verovali. Makar da trijumf Dobra ne vežemo uz epohu Marka Aurelija i Franje Josipa, voleli bismo da su svet i njegova istorija upoznali takav tren. Poverujmo u to, makar i stoga što za demonski trijumf antagonističkih snaga zla postoji mnogo više primera. Za to ne treba ići daleko u istoriju. Stoleće na izmaku ovog milenijuma obilato je prožeto demonskim. Kao da i nema drugačijih znakova. To demonsko se nije ispoljilo samo u sukobima, svetskim ratovima, užasnim iskušenjima boljševizma i fašizma. Sve je postalo demonsko. Ni mir nije izuzetak. Demonsko se uselilo u današnjicu, u svakodnevlje, neopaženo pokorivši ceo svet. Nije ga lako prepoznati, jer pažljivo maskira svoju strahotnu vražju prošlost. Nema rep, kopita, ne odiše sumpornim dimom - naprotiv. Blagog lika, predstavlja se u bezbroj privlačnih obličja i zavodljivih likova. Zovu ga: savremenost. Zovu ga: tehnički napredak. Zovu ga: novac. Zovu ga: blagostanje. Zovu ga: potrošnja. Zovu ga: posedovanje. Zovu ga: samopotvrđivanje. Zovu ga: karijera. Zovu ga: uspeh. Zovu ga: moć. Zovu ga: uživanje. Zovu ga: zabava. Zovu ga: prijatnost.Zovu ga: utakmica. Zovu ga: rekord. Zovu ga: moda. A ima i par pseudonima. A pravo ime demona je: bezidejnost. Još bliže: nihil. A najbliže: civilizacija. Ostvarilo se predviđanje Osvalda Špenglera: i faustovska kultura se premetnula u civilizaciju, nepovratno i nepopravljivo. Nastupilo je doba poklonjenja pred kolosom, doba megalopolisa, tehničkih čudesa, neograničene manipulacije, doba "hleba i igara". Sve je na prodaju, sve se može kupiti. Traži se zdravorazumska praktičnost a ne mudračko poniranje. Stalnost postaje neizdržljivi jaram, samo su promene poželjne. Nema prošlosti, nijedna budućnost nas ne zanima osim: sadašnjosti. Novo, novije, najnovije. Brzo, brže, najbrže. Veliko, veće, najveće. Skupo, skuplje, najskuplje. Umesto najvišega - preterani stepen. Knjiga rekorda: granica snova. Uprošćeno rečeno, kultura je proizvod duha, elitizma. Na njen stil i obličje uticali su vrednosni ideali, njihov kvalitet. A civilizacija je, uprošćeno, plod materijalnog i masovnog. Na njen stil i obličje utiče ideal kvantiteta, nastao bez saodnosa sa vrednostima. Gomila, o čijoj pobuni je Ortega i Gaset imao šta da kaže.
Demon civilizacije se otelovljuje u gomili. U masovnim ciljevima, prohtevima, ukusima, ponašanju. Sumorna, osorna, ispošćena lica u uličnom mnoštvu, za upravljačima automobila, posvuda. Uz mala odstupanja u crtama, isti tip, ponašanje, držanje. "Budi ono što jesti!" - savetovali su onomad Niče, Oskar Vajld, Herman Hese. "Odustani od sebe!" - zapoveda demon civilizacije. Budi kao ostali! Razlikujem se, dakle postojim - rekao je navodno Ignotus. Nalikujem drugima, dakle postojim - to je ono što oseća savremeni čovek mase, i ponosno domeće: posedujem, dakle jesam, zabavljam se, dakle jesam, nasilnik sam, dakle jesam. ".Nedolično je razlikovati se" - citira američko geslo Ortega u Pobunjenoj gomili. Neizdiferenciranost je postala svetska ideja: u jelu, piću, odevanju, svrsi života. Ne tvoriti nego trošiti. Ne duhovni rast već umnožavanje materijalnih dobara. Ne poniranje ka unutra, nego upinjanje ka spolja. Nije rad taj koji osmišljava dan, nego uživanje. Ne usavršavamo se već pravimo karijeru. Potvrđujemo se samo kroz pobede i uspehe, biti drugi je sramota i poraz. Rečju, ideal je nemušto, nevredno postojanje, pa je za očekivati da ono upravo sebe promoviše u predmet kulta. Detronizovane i proterane stare svetinje ustupaju mesto novim bogovima, stvorenim za potrebe gomile, od strane te gomile, prema njenoj slici i prilici. Faustovska kultura je znala za Madonu. I faustovska civilizacija ima svoju Madonu. Idolopoklonicima potrebni su idoli. Ima ih napretek. Vrhunski modeli, pevačke zvezde, magovi lopte, mišićavi kolosi, filmski starovi. Lutke, marionete koje je svorila industrija tela, glasa, lepote. Primerci hiperbolizovanog čoveka gomile. Prividno nadljudi, zapravo mnogo niže od čoveka. Prividno božanstva, zapravo demoni. Prividno raznoliki, zapravo istovrsni. Prividno zagovoriici politeizma civilizacije, zapravo nosioci civilizacijskog monoteizma. Obožavanja Zlatnog teleta.
Sve ukazuje na jedno - demonsko je, po ko zna koji put ali sada i konačno, ovladalo svetom. Sve ukazuje na jedno: iluzorno je uzdati se u ravnotežu Dobra i Zla. Sve ukazuje na jedno: najiluzornije je nadati se u pobedu i ustoličenje Dobra. Verovati u božansko posredništvo, u kolektivno i obavezujuće spasenje? To bi došlo izvana, a čovečanstvo treba iznutra, iz sebe da iznedri božansko. Verovati u svekoliku pobedu ljubavi? Za to je potrebna korenita izmena čoveka i čovečanstva. Do danas nijedno verovanje ni vaspitanje nije uspelo u tome, pa zar da baš nama, na godišnjicu nemilosrdne utakmice, u opreci s duhom vremena, uspe taj duševni preporod? Voleti je moguće samo tada, ako ne želim da pobedim i pokorim, i ako znam da mi ne preti poraz. Znači, nema nam izlaza, nema nikakvog iskoraka? Ne, ukoliko sve gledamo iz ugla celine sveta i čovečanstva, ukoliko se ne ugledamo na doktora Movistera iz Ane Edešove: "Postoje samo Marko i Janko. Postoji čovek. Čovečanstva nema." Spasenje započinje u Janku u Marku, a ponajpre u nama samima, i sva je prilika da će se sa nama i u nama i okončati, ako je to ikako moguće. Ludost je misliti da demonsko prodire u nas samo iz vanjskog sveta. Ne. Demonsko se i iz nas izliva u svet. Upravo njega bi trebalo pre svega skršiti, ukrotiti, staviti pod pasku Dobra. Ne obazirimo se na sirenske glasove epohe, ne budimo porod sopstvene civilizacije, već pozni potomci kulture! Nema veće mudrosti od one do koje je dospeo Volterov Kandid: ".čeka me posao u mojoj bašti". Nema većeg cilja od pronalaženja, rečima Ranih radova Đerđa Lukača, sopstvenog "imaginarnog Tahitija". Realizujmo sopstvenu individualnost na simboličnom ostrvu, u simboličnom vrtu vršimo svoje svakodnevne dužnosti. Ostvarimo na našem ostrvu i u našem vrtu vladavinu "reda" i moralnih principa. Dosežimo do dubina, snažimo duh, i što češće veslajmo do vrtova Marka i Janka na susednom ostrvlju, izmenjujmo iskustva, blago besedeći o Dobru, o smislu, o svetlosti. Nemamo šta da tražimo u velikom svetu zaposednutom od strane demona. Ali ono o čemu treba da povedemo rečuna, i što čini našu Ijudsku misiju i pozvanje, jeste da naš maleni svet bude što manje demonski.
(To bi bile smušene zamisli, hirovite improvizacije, ovlašni i ćudljivi pasaži koji promiču kroz glavu literate-šetača pasa, dok na povocu drži prelepu, garavu kucu po imenu Doli, i s blagonaklonim prekorom motri kako ova juriša na kojekakve ulične mačke. Juriša, sve dok je uzica ne povuče nazad.)