"Svet je dospeo dotle da mu može
pomoći samo ponovno spasenje, ne postoji nijedno drugo rešenje." (Marai)
"Ponovno spasenje" ima danas vrednost puke metafore. Nije realna ta reč. Spasenje. Sam događaj drugog spasenja ostao je nepoznanica za savremenike, baš kao i onog prvog. Kako bismo ga i primetili? Uz gledanje televizije, vozeći auto, razgovarajući mobilnim telefonom?
Gde se dogodilo to drugo spasenje, ko zna za njega, šta su mu posledice? Da li je vidljivo? Ima li nekog znamenja?
Bertalanfi tvrdi da svet ima sistemsku građu. Sistemi se smeštaju jedan u drugi. "Najniži", "unutarnji" je sistem Stvari. Drugi je sistem Delovanja, treći Života, i tako dalje sve do najviše, transcendentne zone, zone Društva. Još veli da naša svest usvaja sistem Stvari i njihovog Delovanja, dok onaj Života - ne. Drugim rečima: ne vidimo i ne razumemo život. Ili drugačije: ne čudi nas što nešto živi, ne opažamo da život obrazuje biće kao izvornu formu, ne verujemo da ono živo i trošno traje u besmrtnom životu, upućujući na jedno središte koje je suštastveno nama.
Ne opažamo život sam, nego tek njegov efekat postvarenja. Gledamo TV, gde se vazda oduzimaju životi. ne postavljajući sebi pitanje da li to mi gledamo TV ili on gleda nas. Sfera života, nažalost, ostaje izvan našeg vidokruga, te ne možemo videti ako se nešto ili neko rodi bez da stupi u zonu Stvari i njihovog dejstva. Kako bismo znali za Spasitelja u vrevi naših života, kako bismo mu čuli glas, kako bismo ga ugledali da stupi među nas? Obuzima nas neverica, baš kao i spram Jungovih arhetipova, koje smatramo pukim čedima fantazije.
Ne držimo za stvarne ni Vendersove anđele koji, mada ne znaju da čitaju, čuju naše misli. Bergmanove uzvitlane granične senzacije svodimo na puke bioskopske utiske, od buke Glen Milerovog orkestra, sjaja Oskara i fliperskog blještavila, ne čujemo zakulisni, prezrivi kikot bezlične inteligencije fabrike snova.
Šta može da nam pomogne, nama koji smo gurnuti u perfidnu i okrutnu mašinu za mlevenje duše i duha, u središte dugotrajne, bezizlazne smutnje, gde traje grčevito agonijsko finale izdišućeg zemnog uzurpatora.
Apokalipsa sada.
Nemam šta drugo da preporučim do dnevnog petominutnog zdušnog odgonetanja: U ime čega smo ovde? Ali to pitanje treba postaviti uz varljivi gest pretpostavke da smo zbog nečega i nekako ovde, te da ćemo otići na isti način kako smo i došli. Ako, pak, ne vidimo život koji nam izmiče, pretpostavimo da ipak jeste, bar u onoj meri u kojoj stvari jesu, bar zamislimo da nas je, uzrujane na izmaku veka, pohodio, da su Anđeli čuvari uz nas, da ima ko da nas čuva, i da Ga vidi, i da zna da ništa nije bilo uzalud.
S mađarskog prevela:
Draginja Ramadanski