Hteo čovek da pređe ulicu.
Izašavši iz Kuće koja se nalazila pored, obreo se on tako na Prelazu, čekajući da Semafor pokaže da je na njega došao red. Stešnjena međusobno, Kola su se valjala Ulicom kao džinovska kolona kamila kojoj se ne vidi ni početak ni kraj. Izgledalo je kao da ističu iz natuštenih oblaka da bi se na nejasnom horizontu ponovo sa njima stopila u tmurnu, metalnosivu celinu. Kiša je čitav dan bogato natapala Ulicu, čineći da Trotoarom teku potoci, gotovo bujice blatnjave vode. One su zapljuskivale Čoveka koji ma kako stao nije mogao da izbegne gacanje, sem da se vrati Kući. Iako je izašao sa kapuljačom na glavi, kišne kapi su našle načina da mu se podvuku ispod, i on je osećao kako mu se krajevi kose lepe za namrgođeno čelo. Skupio se i zgrbio, očiju prikovanih čas za svoj sat, čas za vitki, pečurkasti stub koji se nalazio sa Druge Strane. Pogled mu je bio preklinjuć. Hajde već jednom, govorio je on. Treba da stignem na vreme!
A vreme je ravnodušno prolazilo, ne hajući mnogo za njegove želje. Ravnodušnim se činio i Semafor. I kloparavo kretanje te nepregledne kolone kao da je zračilo sličnom porukom.
Čovekovo lice zgužva se od nezadovoljstva. Želeo je da u najkraćem roku pređe preko i obavi poslove koje je za taj dan imao u planu. Žurio je da ne zakasni, da ne propusti nešto značajno. Po prirodi je bio takav - uvek u nekoj brzini, večito zagledan i ručni časovnik. Vreme je novac, bila mu je glavna deviza. Bitno je što više postići za što manje vremena i ne dopustiti da te u tome spreče bilo kakve okolnosti.
Iz okruglog sočiva, razlivena kroz kišnu zavesu, tupo je isijavala hladna crvena svtlost. Bila je to okolnost, neželjna i nepredviđena - Čovek nikada nije mogao znati da li će mu, kada dođe na Prelaz, signal biti po volji ili neće. Nekad je bivao Zelen, nekad Crven, kao kad se baca novčić. Ali sa jednom bitnom razlikom: u ritmu smenjivanja postojala je pravilnost. Dešavalo se to uredno, u kratkim i tačno određenim razmacima. Ovoga puta kao da nešto nije valjalo. Zabrana prelaska nekako je dugo, isuviše dugo trajala. Zašto već jednom ne dođe do promene, pitao se.
Kiša je dobovala ne dajući odgovore a Čovekovo lice i odeća postajali su sve vlažniji. Isto se dešavalo i sa njegovim cipelama koje su stidljivo ali sigurno krenule da propuštaju vodu. Psovao je sebe zbog toga. Kada se spremao da izađe, pomišljao je na čizme, ali se zbog azurne pukotine u oblacima okovanom nebu, trenutnog utiska da padavine jenjavaju, kao i udobnosti sopstvenih tabana ipak opredelio za kaljače. I one su, istina, bile predviđene za kišu. Ali ne i za ovakav potop. Spoznaja sopstvene lakomislenosti naterala ga je s haldnoćom i rastućom nervozom da počne da cupka. Mogao je da se vrati i promeni obuću. Da mogao je. Ali on je žurio. Neće stići na vreme tamo gde se uputio. Na to se zbrzano naglas podsećao, napola te reči upućujući sebi, napola Semaforu od kojeg je očekivao da se konačno umilostivi i pusti ga preko. A ovaj je svakog trenutaka to mogao i da uradi. Dok ja odem kući i preobujem se, opet će biti crveno. A crveno svetlo uvek drži duže nego zeleno. Pogotovu danas. Dok ja opet dočekam promenu signala, gotovo je s poslovima.
Istovremeno s ovim razmišljanjima, dolazeći negde iz podsvesti, umu mu se nametnula jedna mogućnost. Beše iracionalna ali zlokobna. I sa mokrim stopalima neprijatno uverljiva.
Do promene je moglo i da ne dođe.
Sav uzvrpoljen, odbacio je tu pomisao i stao da mozga kako je u poslednje vreme saobraćaj postao zagušeniji nego ikada i kako je to samo rezultat prirodnog i logičnog sleda događaja. Tehnički Napredak se video i osećao svuda unaokolo. Čovek je težio da što više toga automatizuje i Mašine su, zauzimajući sve veći prostor, postale sasvim uobičajena, prihvaćena stvar. Međutim, reče on sebi, zna se ko je Prvi i ko ima Prednost. Ništa ne može da promeni tu činjenicu i samim tim da negativno utiče na mogućnost slobodnog prelaženja Ulice. Slobodnog prelaženja po Pravilima, razume se, ali i bez njih, ako nešto zataji ili potreba nalaže.
Uvek je prelazio i uvek će, pa će tako biti i danas, zaključio je. Možda se, na kraju krajeva, sprava i pokvarila. A možda i nije. Ta ga je prokletinja od kiše činila toliko nervoznim da mu se sve, a ne samo trenutno čekanje, razvuklo k'o gladna godina.
Da, sigurno je kiša u pitanju.
Štrkljasta figura sa Druge Strane Ulice odolevala je sve gušćim naletima vodenih strela. U stvari, kao da ih nije ni osećala i za razliku od Čoveka nije baš nikuda žurila. Nezainteresovana za njegove pretpostavke i silna nerviranja, predano je obavljala posao za koji je tu bila postavljena.
Kako do očekivane promene uporno nije dolazilo, Čovekova uzrujanost je ojačala, praćena gomilanjem šištavog besa. Bogarao je kroz zube, resko otpuštajući oblačiće toplog daha u prehlađen vazduh. Njegovo nervozno cupkanje pretvorilo se u poskakivanje. Niz kabinicu voda je tekla u slapovima. Sa slepljenih krajeva kose koji su virili ispod kapuljače cedili su se potočići i slivali mu se preko čela, klizeći preko veđa u jamice podno očiju. Na licu je svaku novu kap osećao kao oštar ubod tanke, nevidljive igle.
Kola su, kroz tešku zavesu sivila, klizila u stotinama - Čoveku se činilo u hiljadama - izgledajući mu kao džinovska vojna parada, beskrajni defile koji posmatraču uliva nemo strahopoštovanje uz nelagodan osećaj sićušnosti. Semafor je delovao kao vrhovni zapovednik te mehanizovane armije i vršio smotru njenih bezbrojnih oklopnih jedinica.
Moje legije NAPRED, svi ostali STOJ, glasio je salutirajući pozdrav.
Crveno, crveno, crveno, crveno, ablendovalo je u čovekovom mozgu. Sa svakim novim treptajem napetost u njemu je bujala a živci se rastezali poput gume za žvakanje.
Posle nekog vremena, jedna od struna puče, fijuknuvši poput biča. Kao rezultat, Čovekovi obrazi nabujaše od krvi i on prasnu na vižljasti, pečurkasti stub. Dokle će biti crveno, glasilo je urlajuće pitanje.
Ali mašina ga odgovora nije udostojila.
Štaviše, činilo se da njegovo postojanje uopšte ne primećuje.
Voda je sada u poplavi tekla niz Čovekovo besom išpartano lice i dok je on poput razigralog pajaca - marionete skakutao s noge na nogu, cipele su mu proizvodile šljapkav zvuk, upijajući kišnicu puput sunđera.
Još mnogo vodenog tereta oblaci su izlili a stanje na prelazu nije se izmenilo. Kola su se i dalje bučno valjala Ulicom, gluva kao i Semafor za buljuk najcrljih pogrda koje im je Čovek upućivao. Svi ti gnevni protesti završavali su progutani zaglušujućom bukom motora, neprimećeni i bez toga od strane stuba sa tri oka što se nedodirljiv kočoperio sa suprotne strane Prelaza. Stajao je tamo gord, uzvišeni gospodar Saobraćaja, nepokoran Čoveku i bilo čemu živom. Prosto je bio tamo i najjednostavnijim, najsažetijim jezikom odašiljao poruku koja je iz njegovog crvenog sočiva zračila svetlucavom ravnodušnošću.
NE MOŽEŠ PREĆI! Sam si to pravilo napisao Čoveče, Sada ga poštuj i čuči na trotoaru dok ne skapaš!!!
Još nekoliko struna puče od istezanja, izrodivši pritom sumanut akord koji nijedan muzički instrument ne bi mogao da proizvede. Istovremeno, u Čovekovim očima zaurla zver i on eksplodira poput tikve kad se razbije o beton. Sav jarostan, delujući kao da je najednom uključen u struju, on se baci u potragu za nečim čvrstim što bi hitnuo preko, ne bi li se obračunao sa izluđujućom spravom. Pokraj svoje ograde, u povećoj blatnjavoj bari, našao je nekakav kamen i divlje ga zavitlao na pečurkastu metu. Oduzeo mu je, taj prokletnik, isuviše dragocenog vremena i morao je za to da plati! Morao je da bude kažnjen!
Projektil promaši cilj nestavši sa Druge Strane, progutan modrikastom izmaglicom benzinskih isparenja.
Ludim gnevom ponet, Čovek nije odustajao. Pokraj betonske ograde, u bari i oko nje, bilo je rasejano još kamenja i komada izlomljenog betona. Pokupio je dosta toga u ruke i stao da baca, ličeći pomalo na klinca koji s plaže uporno gađa kakvo plutajuće đubre, morsku travu ili stenu u vodi.
Na posletku, jedan od bezbrojnih hitaca pogodio je Semafor i staklo na crvenom oku prsnu u paramparčad. Međutim to ne dovede do značajnog rezultata. Lomljavu sočiva progutala je rika motora i Kola su, zbijena i načičkana, nastavila da klize u magloviti beskraj. Kiša je dobovala o njihove metalne karoserije, odjekujući u Čovekovim ušima poput zloslutnog tam-tama. Kola mu više nisu izgledala kao ćutljiva, pokorna prevozna sredstva, mehaničke sluge svoga Tvorca.
Uništio sam Semafor, razmišljao je razdražen ali prvi put i uplašen. Ali Kola nisu stala. Kako sada da pređem Ulicu?
Od kotrljajućih mašina nije dobio odgovor, bar ne govorne prirode. Iznenađujuće pokretna gomila do večnosti nanizanih Kola nije ulivala nadu da je kroz njene redove moguće ikakvo provlačenje.
Štaviše, ni kontrolisati je nije bilo u izgledu. Zapravo, kao da je ona bila ta koja kontroliše njega.
Ponižen i ozlojeđen sada je potpuno bio van sebe. Zakrvavljenih očiju i zapenjenih usta držao je protestnu tiradu, grmeo na Kola i proklinjao. Kako smeju da se ne povinuju? Ko im je dao pravo da se tako ponašaju? Da neće možda da kažu kako su u Ulici starija od njega?
A Kola, zgusnuta u nadiranju, niti su govorila niti su odgovorila, ali se izludelom Čoveku u jednom trenutku učinilo kako se brujanje motora pretapau škriputav, metalizovani smeh. Bio je to samo momenat, ali dovoljno upečatljiv da mu se njegova uznemirujuća sadržina, poput usijanog žiga, ureže u svest.
Tada se, uz onaj nemoguć akord, u Čovekovoj glavi pokida još par struna. Prokuvavši od mržnje, on savi šake u pesnice i preteći njima zamlatara kroz vlažan vazduh. Stisnuo ih je toliko da su mu se nokti urezali u pobelelu kožu dlanova.
E, zapamtićete vi mene, zagrmeo je.
Karikaturom paradnog koraka uputio se nazad u Kuću.
Ubrzo se iz nje vratio sa puškom.
Kolima je, činilo se, potpuno bilo svejedno. Ona su nesputano tekla betonskim koritom poput džinovske metalne reke i nije izgledalo da ih išta može zaustaviti.
Razjareni Čovek, u svom afektu neosetljiv na čulne nadražaje, nije o tome razmišljao. videći pred sobom samo crveno, repetirao je pušku i nanišanio u kolonu.
Odjeknu pucanj.
Na nekim Kolima puče prednje staklo, ali se nije doimalo da ona ili ostala obraćaju pažnju.
Ponovo pucanj.
Metak se odbi u neku metalnu površinu i ode u zaborav kao i hitac s kojim je došao.
I još jedan pucanj.
Ovoga puta začuo se prasak a potom šištanje probušene gume. Onda lomljava, kako su se Kola zakucavala jedna o druga u mamutskom lančanom sudaru. Nasta neopisiva gužva, puna škripanja, kršenja i drobljenja metala, lomljave stakla i treskanja svih tih izuvijanih i iskrivljenih zvukova koji su Čovekovim ušima zvučali kao najdivnija muzika. Ali ta simfonija zadugo potrajala. Taman je postao siguran da će se kolona konačno zaustaviti kad situaciju zahvati neočekivan obrt - nepregledna, kotrljajuća masa koja je, izranjajući iz koprene vlage, izgledala kao da dolazi niotkuda, istisla je uništene jedinice iz rastrojenih redova postojanim i moćnim pritiskom sopstvene telesine. Izgurala je škart sa strane i nastavila defile kao da se ništa nije dogodilo.
Metak po metak, puška se praznila, a kada su pucnji konačno zamukli ostalo je samo brujanje motora i bespomoćno škljocanje oroza.
Tada se otkačiše i poslednje strune, a vibracije strašnog akorda neprimerenog ljudskim ušima izmrviše u prah poslednje, bedne ostatke Čovekovog razuma. Zaurlavši poput smrtno ranjene zveri on zavitla pušku u mehaničku paradu, mahnito zasuka rukave i stisnutih pesnica jurnu u napad.
Začulo se krckanje i reski krik. Čovekove ruke utopiše se u metalnoj reci, sledeći sudbinu ostatka tela koje su negde ispod, sa marljivošću mašina, točkovi već uveliko ravnali s asfaltom.
Ni ovaj događaj nije ništa poremetio u savršenom poretku kolone Kola. Ona su iz ništavila izlazila da bi u njega uronila, stapajući se sa metalno-sivim okruženjem oblaka i predela. Kuda su išla, zašto su išla, bila su i ostala pitanja bez odgovora. U svakom slučaju, ona su savršeno ravnodušno i neometano nastavila da obavljaju samo njima znan posao.
O Čoveku se više nije čulo.